Kada se razbole, mnogi ljude osećaju stid i sramotu Foto: Shutterstock
Stid i sramota ili osećaj krivice javlja se kod mnogo ljudi kada saznaju da su dobili covid 19 infekciju. Uradili su sve kako treba – nosili masku u javnosti, primili covid 19 vakcinu, izbegavali gužve… ali ipak su se inficirali. Tim povodom stručnjaci poručuju – niste sami! Sve više ljudi zaraženo je korona virusom, jer se zarazna Omikron varijanta brzo i lako prenosi i trenutno je dominantni soj virusa u celom svetu.
Čak i ako vam je vakcina pomogla da izbegnete tešku bolest, dijagnoza covid 19 i dalje može da dovede do osećanja krivice. Ljudi se možda plaše da kažu drugima da oni ili član porodice imaju korona virus, iz straha da će biti okrivljeni za nešto pogrešno. Čak se i neki, koji su vakcinisani, plaše da urade test na covid 19 iako imaju simptome. To je zato što postoji stigma povodom covid 19 i zbog toga se mnogi ljudi osećaju uznemireno i posramljeno, smatraju medicinski stručnjaci.
Donald „Joe“ Gieck, docent na Odeljenju za psihijatriju i bihejvioralnu medicinu na Virginia Tech Carilion School of Medicine i direktor psiholoških službi na Carilion Clinic, radio je sa pacijentima koji imaju ova osećanja. On nudi savete za ljude sa dijagnozom covid 19 kako da prevaziđu krivicu ili stid, i na najčešća pitanja ima sledeće odgovore.
1. Šta je „covid 19 sramota“? – Prvo, prilično je normalno da ljudi dožive određeni strah i nesigurnost ako se zaraze covid 19 inekcijom zbog straha od nepoznatog i njegove povezanosti sa potencijalnim razvojem teških neželjenih efekata, visokom prenosivosti ili rizikom od hospitalizacije za sebe i druge. A sram je svojstvena percepcija neke vrste nesposobnosti ili neuspeha. U slučaju „covid 19 sramote“ mnogi od nas uložili su toliko truda u prevenciju i ublažavanje posledica nošenjem maski, distanciranjem, odustajanjem od normalnih društvenih aktivnosti i vakcinacijom. Kada se naruši pretpostavka da „činim sve što mogu da sprečim covid 19″, ljudi mogu da osete krivicu i stid, posebno kada su oni udruženi sa strahom od nepoznatog, kako bi to moglo da utiče na njih i druge.
Često ljudi mogu da počnu da osećaju stid i brigu, pitajući se „šta sam pogrešio?“ Pored toga, postoji i opšta stigma oko covid 19, koja se razvila u poslednje dve godine, što doprinosi elementu stida i krivice i percepciji želje da se sve uradi kako treba. U prvim danima pandemije, sve je bilo fokusirano na karantin i „ne želite da dobijete covid 19“. Dobijali smo novosti o broju hospitalizacija i stopama infekcije, a to stvara kontekst u kome je veća verovatnoća da će se pojaviti i strah i osuda i stigma.
2. Hoće li nestati covid 19 stigma ? – Da, verovatno će većina stigme nestati s vremenom. U suštini, ako covid 19 postane endemska bolest, to znači da će skoro svi doći u kontakt sa njim u nekom trenutku. Uobičajeno je da se stigma razvije oko bolesti i zdravstvenih problema kojih se plašimo ili su nam nepoznati. Na primer, u početku je postojao veliki strah oko HIV virusa i stigme povezanim sa njim, ali se to vremenom smanjilo. A videli smo slične stvari kod raka i drugih bolesti. Jedna od najosnovnijih stvari koje možemo da uradimo kao celina je da jednostavno prepoznamo da stigma postoji. Razvila se usled spleta faktora u poslednje dve godine i možemo pomoći u smanjenju stigme na neke jednostavne načine, kao što je pružanje malo milosti sebi i drugima.
3. Koji je savet ljudima koji se osećaju krivim što imaju covid 19 i možda izlažu druge? – Znajte da kako god da se osećate, to je u redu i verovatno vrlo normalno. Podstičemo ljude da priznaju kako se osećaju i da priznaju emociju. Međutim, pazite da pogrešno ne označite ili preterano generalizujete šta ta emocija zaista znači. Na primer, pokušajte da ne personalizujete osećaj krivice. Pored toga, ako osećate emociju, pazite da joj ne primenite značenje koje nije zasnovano na činjenicama i nastavite da se fokusirate na to da preduzmete razumne korake da upravljate svojim zdravljem. Ono što znamo je da se mi kao stvorenja ne snalazimo dobro sa neizvesnošću, pa nam postaje važno da preduzmemo aktivne korake kako bismo što bolje kontrolisali ishod ili rizik. Ako krivica, stid, uznemirenost ili anksioznost postanu prejaki, razgovarajte sa zdravstvenim radnicima.
4. Koliko dugo mogu da traju stid ili krivica nakon dijagnoze covid 19? – Može se zadržati tokom određenog vremenskog perioda, uključujući dane ili nedelje, ali će se obično smanjiti kada se simptomi povuku. Najveća stvar za koju smatram da utiče na stalni stid je to što ljudi često postavljaju pitanje da li je bezbedno imati kontakt sa drugim ljudima nakon što prođe razumno vreme. Često pitaju „premašio sam broj dana izolacije, da li je sad bezbedno?“. U tom smislu, podstičemo ljude da prate smernice lokalnih zdravstvenih vlasti o kontaktu i izloženosti i da daju sve od sebe. Postoji tačka u kojoj ne možete dalje da smanjite rizik i više nije verovatno da ćete preneti virus na druge.
Tu je i krajnji osećaj krivice, a to je više efekat posttraumatskog stresa među ljudima koji mogu da krive sebe zato što je član porodice umro ili je hospitalizovan. Možda veruju da su oni krivi za ovaj ishod. Uopšteno govoreći, videli smo povećanje stope anksioznosti i depresije u celini tokom poslednje dve godine, zbog uticaja covid 19. U ovim situacijama, ohrabrio bih ljude da se obrate zdravstvenim radnicima i razmotre koje su im opcije dostupne.
5. Šta još predlažete ljudima da rade kako bi kontrolisali svoje emocije u vezi pandemije? – Budite istrajni u pronalaženju načina da što normlanije živite, u meri u kojoj je to moguće, uključite se u aktivnosti u kojima uživate, pronalazeći kreativne i bezbedne načine da to uradite. Ove stvari, biti kreativan i siguran, nisu nekompatibilne. Briga o samom sebi tokom ove pandemije isto je kao i kontrolisanje hroničnog zdravstvenog stanja – zahteva nameru i svrhu, a pasivan pristup neće pomoći da se vremenom poboljša.