Nebojša Milovanović je status popularnog glumca izgradio koračajući putem kojim se teže ide. Bez skandala i potrebe da do uloga ili publike dolazi na bilo koji drugi način osim talentom, radom, harizmom. Ali, i unutrašnjim mirom kojim pleni kao umetnik, suprug i četvorostruki otac, prijatelj, sagovornik.
Ovako bi Nebojša Milovanović opisao sebe nekom nepoznatom
Sagovornik eKlinika portala je po diplomiranju postao član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, snimio kultne filmove među kojima su „Lajanje na zvezde“, „Bure baruta“… Stigle su različite uloge u serijama, koje mu i dalje nisu dopustile laku prepoznatljivost i status zvezde od koje znamo šta možemo da očekujemo („Koreni“, „12 reči“, „Crna svadba“, „Branilac“, „Vojna Akademija“, „Tajne vinove loze“…). Igra u predstavama klasičnog i modernog repertoara i predaje glumu na Akademiji umetnosti.
Kako bi nekom sasvim nepoznatom opisao sebe i zašto, pitam ga na početku razgovora?
– Rođen da se ne boji (ponekad ne izgleda tako)… Dato mu da oseća (ponekad izgleda hladno)… Rođen da vodi (ponekad dopusti da ga vodi kome je to posao a ne poziv) – odgovara bez razmišljanja i dodaje da se zbog svega toga oseća kao kompleksna ličnost, koja bi da svaki sledeći dan bude bliža individui za koju oseća da je naznačen.
Kako ne pristati na nametnuti ritam današnjice i sačuvati psihofizičko zdravlje
Trenutno se, priča mi, bavi dogovorima za nova snimanja, uklapanjem termina, pozorištem, studentima, porodicom, a najviše (rekla bih, gotovo kao i svi koji čuvaju zrno zdravog razuma) kako da ne pristane na nametnuti ritam koji nas tera da ulazimo u trku enormnog sticanja, trošenja, zaborava, prolaznosti.
Tako vam je to sa Nebojšom Milovanovićem: i odgovor na jedno obično pitanje mora imati u sebi vapaj za suštinom, nikako samo formu. Nadovezujući se na neizbežnu užurbanost života kroz brojne obaveze, pitam na koji način vodi brigu o psihofizičkom zdravlju?
– Pre svega, trudim se da održavam ritam u vežbama koje mi prijaju i spajam ih sa atmosferom koja mi je prijatna. Ishrana nije neumerena ali i mogla bi biti i zdravija, a mogli bi i pregledi da budu češći – daje svima važno podsećanje rođeni Valjevac, sada Beograđanin.
Trajanje u saglasju sa publikom i sa povratnim emocijama je neophodnost koja život čini lepšim i dragocenijim Foto: Filip Šobot
Porodica u borbi protiv otuđenja i nametnutih vrednosti
Velika je nauka u današnjem javnom prostoru napraviti balans između svake osobe čiji se život zbog posla kojim se bavi smatra nekom vrstom „javne svojine“, ništa ne sakriti posebno ako imaš razloge za ponos, ali se i sačuvati – od sebe, spoljnog sveta, ali i otuđenosti. Kako se Nebojša Milovanović i njegova porodica čuvaju međusobno, a kako u odnosu prema drugima?
– Borimo se… Današnji svet je svesno ustrojen u prilog otuđenja i prihvatanja vrednosti koje su nametnute i nameću se kao prave a daleko su od toga. Ako vas mediji stave u poziciju (a i sami su tu često) vrhovnog moralnog načela, lako je svako zlo i nesreću pretvoriti u svoju korist i svoje poene, koine ili šta im je već potrebno. U takvom svetu, i mala iskustvena živa reč, savet ili razgovor o nečem što je nedvosmisleno proisteklo, preživelo i dotaklo se istine, dragocena je – odgovara glumac.
Učenje je konstantan proces, ali se ništa ne podrazumeva
Porodične vrednosti koje su njemu i njegovoj supruzi Tijani usadili roditelji, a koje sada oni prenose na svoje naslednike, posmatra kroz prizmu učenja. Tretira ga konstantnim procesom, ali:
– Ono nema veze sa gradivom koje se sistemski podrazumeva. U isto vreme – ništa se ne podrazumeva. Borba je takođe konstantna, a čestitost, iskrenost, prijateljstva, sreća i zadovoljstvo u malom, kao prave vrednosti nemaju cenu.
Zanimalo me je i koje tri knjige bi preporučio svakom detetu da pročita, a da ne spadaju u lektiru. Upamtite, lako je, a vredno: „Mi deca sa kolodvora ZOO“, „Aska i Vuk“, „Mali princ“.
Šta je sreća, šta nam je dato, a šta smo zaslužili?
Smatra li sebe srećnim čovekom i šta je za njega sreća?
– Sreća nije osećaj koji se javlja i nestaje u trenutku na dnevnom nivou ili bilo kom drugom vremenskom intervalu. Sreća ima mnogo više veze sa zahvalnošću onim što nam je dato, a što je upitno da li smo i zaslužili. Ovako definisanu sreću ima svaki čovek ponaosob, a mogućnost da budemo toga svesni što češće… E, pa, i to je sreća – sa osmehom poručuje Nebojša Milovanović.
U predstavi JDP „Razvojni put Bore Šnajdera“ foto: JDP/Nebojša Babić/uz saglasnost
Umetnost: bekstvo, izlaz, sloboda
Da li je umetnost tvoj beg, skrovište ili tvoj izlaz i put ka slobodi?
– Poziv je bio bekstvo, izlaz, a bavljenje i nadam se i trajanje u saglasju sa publikom i sa povratnim emocijama je neophodnost koja život čini lepšim i dragocenijim. Zadovoljstvo je i kada probudite potrebu kod ljudi, tada je smisao bavljenja opravdan i dobija se snaga za dalje. Svakako je polje slobode u umetnosti veće nego u mnogo drugih oblasti ljudskog delovanja, tako da se razmenom i ljudima može dati ne samo osećaj, već i osećanje slobode koje može trajati i duže nego sam umetnik.
Uskršnja poruka čitaocima eKlinika portala:
Više od svakih reči i poruka su naša dela, a popularni glumac i to naziva pravim imenom:
– Shvatite: to što je neki glumac u prilici da vam kaže poruku, duguje samo poziciji na koju se više obraća pažnja, ili ima uticaj, influence. Isto važi i za influensere i mnoga druga „zanimanja“. Sami znate da je život vredan samo ako se deli u realnom vremenu i prostoru, a duh je sveprisutan kao i blagodat Hristovog vaskrsenja, i trud o shvatanju te celovitosti značajan je u svačijem životu – poručio je u razgovoru za eKlinika portal Nebojša Milovanović.
Jedini izlaz iz ovog stanja je da ljudska bića nestanu u trenu ali problem je što mi našim postojanjem
dovodimo planetu pred uništenje a planeta ne sme da nestane.Uzdam se u boga Isusa Hrista jedinoga.Mi ovakvi kakvi smo
samom
Bogu smo na smetnji, neupotrebljivi