Željko Samardžić, njegova muzika i prepoznatljivi osmeh, sinonim su za pozitivne emocije. Trnovitim životnim putem sa amplitudama sreće i tuge gazi ponosno, uz iskrenost, posvećenost i veru u bolje dane. Iako potencira da „umetnik mora biti zdrav“, priznaje nam da kod lekara odlazi tek kada ga nešto zaboli.
Nije previše odgovoran prema svom zdravlju, ali bi voleo da bude aktivniji i dosledniji
– Ne mogu reći da se prema zdravlju odnosim previše odgovorno. Ja sam od onih što se lekaru javljaju tek kad nešto zaboli. Voleo bih kada bi mogao da budem fizički aktivniji i dosledniji što se tiče ishrane. Siguran sam da bi mi to pomoglo i sada, kada me očekuje more obaveza i gusta koncertna aktivnost. Nagovaraju me svi u mojoj kući, nagovaram i sam sebe… Na kraju, izgleda da ipak mogu da se nazovem lenštinom – samokritičan je i iskren Željko u ispovesti za eKlinika portal.
Teški trenuci ostali su zatrpani u ruševinama devedesetih, kaže Željko Samardžić
Pesme koje vole mnoge generacije i rasprodati koncerti, nešto je što je svima poznato. Ono što nije, jer o tome nerado govori, jeste da su Željkov život obeležili mnogi lomni, i vrlo traumatični momenti. Porodične, ali i globalne tragedije proživljavamo svi, mada nam se, dok se ne dese, čini da pogađaju uvek neke druge. Sve to ostavlja trag i ožiljke na psihofizičkom zdravlju svakog čoveka.
– Postoji jedna mudrost koja kaže da sve što ne boli nije život, i sve što ne prolazi nije sreća. Pojedini teški trenuci mog života su ostali zatrpani u ruševinama devedesetih. Od svih onih egzotičnih ostrva čija nas lepota ostavlja bez daha, ne postoji ni jedno koje nije nastalo iz neke prirodne katastrofe. Trudim se da gledam ispred sebe – odaje nam svoju životnu filosofiju poznati vokalni solista.
Gubici najmilijih su bolni, ali čovek mora da pronađe snagu i nastavi dalje
Iako ne voli da taj deo intime često rasipa po medijima, zna se da je doživeo gubitak sina dok je još bio beba. Nijedan čovek nikada nije dovoljno star i spreman da izgubi majku, pa to nije bio ni Željko. Pitali smo ga kako je uspeo da preboli gubitke koji, bez izuzetka, razaraju svačiju dušu i telo. Život je, misli naš sagovornik, jednosmerna ulica u kojoj retrovizor, kako kaže, nije od pomoći. Važno je držati čvrsto volan u svojim rukama i verovati u pravac kojim se ide. Cilj kome i on teži je uživati u tom putovanju.
– Bolni su gubici najmilijih ali ja sam, ne znam ni sam kako, u sebi uspevao da pronađem ohrabrenje i razloge kako i zašto treba nastaviti dalje. Prolaznost je jedina konstanta u svemu. Svidelo se to nama ili ne, sve dolazi i prolazi. Naposletku, i mi sami ćemo proći – realan je Željko Samardžić.
Seda kosa kao vidljivi ožiljak jednog nesrećnog vremena, strahova i mržnje
Napuštanje doma je jedna od najvećih trauma koje nekoga mogu da pogode. Uz to, bio je i ranjen u vreme ratnih dejstava. Potvrđuje nam i nešto što je, ako znamo da naše telo sve oseća i pamti, samo na prvi pogled šokantno: to da je preko noći osedeo usled stresova koji su se nadovezivali jedan na drugi.
– Nije se radilo samo o napuštanju doma. Pretpostavljam da je to bila reakcija na sve što se dešavalo tih dana i meseci pred mojim očima, uz strah od onoga što bi moglo da se dogodi. Pre svega, strah i briga za decu i porodicu. Moja najmlađa kćerka je tada bila još beba. Ljubav se širi kao kuga, ali se i mržnja jednako koti. To je bilo nesrećno vreme koje je zaudaralo na barut, mržnju i bol – priseća se sagovornik eKlinika portala.
Napuštanje doma i strah za sudbinu porodice su deo traumatičnih događaja koje je ostavio iza sebe Foto: Filip Šobot
Kako se čovek menja i sazreva vremenom
Kakva je osoba bio mladi Željko Samardžić, a šta bi tom Željku da može, rekao ovaj sadašnji?
– Verovatno bi imao da mu prigovori dosta toga. Ali, neke godine mladosti su primerene pravljenju gluposti. Sve je to život. Tužno bi bilo da osim ovih naslaganih godina nemam neki lepši dokaz da sam živeo. Sve što bi ovaj matori Željko rekao onom golobradom je otprilike ono što je napisao Meša Selimović: „Živi što lepše, ali tako da te nije stid!“
Porodična sreća je bogatstvo, zato je Željko, kaže, bogat
Kao retko ko, čuva, ali i potencira oreol porodičnog čoveka, sa mnogo ljubavi za suprugu, ćerke i unuke. Da li je to baza koja svakom, bez obzira na životne lomove pruža šansu da se iznova izdigne iz pepela?
– Što sam stariji, sve sam uvereniji u snagu tog vetra koji pokreće moja jedra, a dolazi upravo iz porodičnog doma. Bez njihove podrške i ljubavi nikada ne bih uspeo da se nosim sa životom, a ni sa karijerom na ovakav način. Kažu da je čovek uistinu bogat tek kada poseduje ono što se ne može kupiti novcem, a to je upravo porodična sreća. Moja najveća vrednost na koju sam neizmerno ponosan – sa ljubavlju ponavlja Željko Samardžić.
Koliko nas čini imidž, a koliko ono što je u nama
Promenom imidža, prilično atipičnim za naše prostore, izazvao je brojne reakcije. Sada je ponovo onaj stari Željko, ali, to je, kako kaže, bez obzira na „spoljašnje pakovanje“ – uvek. Koliko je čovek imidž, a koliko unutrašnja snaga i ono što oseća?
– Imidž je ono kako želimo da se predstavimo, kako hoćemo da nas „na prvu“ vide drugi. I to je OK. Pogotovo za nas pevače. Ono što je u nama je daleko važnije i to je apsolutna istina. Kada je u srcu plamen, poneka varnica će izleteti i „na usta“. Ukoliko želite da prenesete nešto lepo na drugoga, to morate manje ili više imati u sebi. A za mene je ljubav mera. Ona definiše sve. Što više ljubavi ulažemo u posao, ljude oko sebe, familiju, u život, više nam se vraća i sve dobija pravi smisao – nedvosmislen je Samardžić.
Peva samo ono što oseća, u tome je ključ uspeha
Eksplicitan je u tome da ne može da peva ono što ne oseća i u čemu ne uživa. Misli, takođe, da ne treba potcenjivati ukus publike i zato mu, priča nam, nije primarno to šta je popularno, komercijalno ili trend. Moguće je, kaže Željko, da je i to razlog što su njegove pesme toliko voljene. One, čini mu se, ne stare – za razliku od njega, a to je pevačima i autorima najveći kompliment.
Korona srušila brojne planove, ali i iznedrila nove pesme
Pesma je u njegovom životu uvek prisutna, ali se koncerti tek sada vraćaju nakon pandemijske pauze. Kada jednog umetnika ostavite dve godine bez koncerata i kontakta sa publikom, takođe možemo govoriti o traumi, ne samo egzistencijalnoj, već i onoj koja doslovno boli.
– Super je što napokon možemo da planiramo. Drago mi je da se vraćamo na one šine s kojih nas je korona izbacila. Moje leto će biti ispunjeno koncertima i gostovanjima širom regiona. Pripremam i nekoliko novih izdanja. U stvari, radim na vizuelizaciji pesama koje su se začele i završile u vreme otkazanih letova i srušenih planova, a koje je srećom iza nas. Nadam se da nam taj virus više neće zadavati ovoliko glavobolje. Planiram još dosta lepog u ovoj godini. Moje fioke su pune iznenađenja – najavljuje Željko Samardžić, na radost brojne i željne publike.
