Ne može da se izmeri nesaglediva količina gubitka izazvanog pojavom korona virusa Foto: Shutterstock
Pandemija tuge nasledila je covid 19 pandemiju jer se ta druga, tiha pandemija, razvila upravo zbog dve godine borbe sa korona virusom. Tugu je teško kvantifikovati, kažu psiholozi. Ono što se tokom pandemije moglo izmeriti jeste koliko smo dana proveli u pandemiji, koliko je bilo zaraženih a koliko premilih osoba, moglo se izmeriti koliko smo dana proveli u karantinu, koliko dana i meseci se nije normalno išlo u školu ili na posao, kao i prosečno vreme koliko će osoba biti u izolaciji kada se zarazi virusom, koliko je bolničkih kreveta bilo zauzeto i koliko će medicinskih radnika napustiti profesiju zbog sagorevanja na poslu usled covid 19 epidemije…, ali ono što ne može da se izmeri je nesaglediva količina gubitka izazvanog pojavom korona virusa.
Nakon nekoliko talasa epidemije i pojave nekoliko varijanti korona virusa, čini se da pandemija jenjava. Brojne epidemiloške mere su ukinute širom sveta i život se za mnoge nastavlja dalje. Ali, za one koji su u pandemiji zauvek izgubili svoje bližnje, bilo kakav osećaj normalnog – bilo kakav privid života kakav je bio pre pandemije – još uvek je daleko.
Druga, tiha pandemija, sada poznata kao pandemija tuge zahvatila je mnogo ljudi u svetu koji su izgubili svoje voljene. Ako pokušamo da se vratimo u život kakav je bio pre pandemije, a da se ne suočimo sa traumom nanesenom gubitkom, rizikujemo štetne posledice po mentalno, emocionalno i fizičko zdravlje, upozoravaju stručnjaci. Iako postoje razni oblici pomoći za ožalošćene porodice, koji se uglavnom vode kroz privatne (poput crkve) i neprofitne organizacije, još uvek se ni u jednoj zemlji niko konkretno ne bavimo ljudima koji prolaze kroz pandemiju tuge. Američka Federalna agencija za upravljanje vanrednim situacijama, na primer, pruža pomoć u finansiranju sahrane porodicama koje su doživele smrtni slučaj bliske osobe od korona virusa posle 20. januara 2020. godine.
Dobijanje finansijske i emocionalne pomoći prvo zahteva prepoznavanje danka tuge.
– Ne postoji definitivan odgovor na tugu, jer naša ljubav nema kraja. Moramo da imamo na umu da će naš prijatelj ili kolega proživljavati ovaj gubitak sve dok su živi – istakla je američka novinarka i autorka koja piše o tuzi Allison Gilbert. Razgovor o gubitku je, kako kaže, prvi korak u priznavanju njegove težine.
Uticaj tuge zbog korona virusa je dalekosežan. U 2020. istraživači su došli do indikatora za merenje tog uticaja koji se zove „covid 19 množilac ožalošćenosti“. U SAD su, na primer, izračunali da svaka smrt od covid 19 znači da će 9 preživelih Amerikanaca će izgubiti baku i dedu, roditelja, brata ili sestru, supružnika ili dete.
Uprkos slomljenim srcima, izazvanim pandemijom covid 19, pandemija tuge takođe je dokazala moć ljudske otpornosti. Pandemija bi, kažu stručnjaci, mogla da promeni način na koji zajednice razmišljaju o smrti i oporavku od gubitka. Tugovanje zbog smrti tokom covid 19 pandemije izgleda drugačije od tugovanja u bilo kom drugom periodu u novijoj istoriji. Pacijenti sa covid 19 često umiru sami u bolnici, zbog protokola izolacije, primoravajući članove porodice da odustanu od onoga kako su zamišljali da će se oprostiti od njih. Poslednji zagrljaji i stisci ruku se često pretvaraju u poslednje poljupce koji se prenose preko ekrana mobilnih telefona i video poziva.
Ta distanca se često nastavlja kroz proces žalosti. Socijalno distanciranje i zatvaranje stanovništva odložile su ili potpuno zaustavile komemoracije i verska okupljanja, primoravajući porodice da promene način na koji priznaju i obeležavaju gubitak. Pojavila su se i neka kreativna rešenja koja su porodice koristile za kolektivno žaljenje, od virtuelnih memorijala i verskih službi do društveno distanciranih sahrana.
– Rituali pružaju taj osećaj smirenosti, taj osećaj zaštite, i to nam pomaže da shvatimo ono što nema smisla, što pokušavamo da se pomirimo sa gubitkom koji je tako dubok. Kada možete da se okupite i osetite deo zajednice, koja takođe razume vaš bol, postoji taj osećaj pripadnosti i osećaj povezanosti, koji može učiniti da se neki ljudi osećaju jačim – kaže novinarka Allison Gilbert.
Smrt od covid 19 je posebno fizički traumatičan i često nasilan kraj sa kojim se susreću ljudi zaraženi korona virusom. Baš zbog toga stručnjaci ističu da bi mnoge kulture trebalo da preispitaju svoj odnos prema smrti. Smrt je neizbežna životna činjenica, ali ju je teško prihvatiti, posebno kada je iznenadna ili neočekivana. Malo ljudi koji dobiju covid 19 pomisli da će umreti od te bolesti, a, prema analizama američkog instituta Johns Hopkins, na primer, više od jedne na svakih 100 osoba u SAD, koje se zaraze virusom, umreće od njega.
Porodice često traže sve mere u pokušaju spasavanja svojih najmilijih, poput intubacije, čak i kada su šanse za preživljavanje male.
– Objavili smo podatke koji pokazuju da članovi porodica pacijenata koji umru u intenzivnoj nezi imaju veći rizik od posttraumatskog stresnog poremećaja 6 meseci kasnije, kao i veće stope produženog poremećaja tuge – naglasila je Holly Prigerson iz Centra za istraživanje nege na kraju života na Cornell University.
Centar za istraživanje nege na kraju života na Cornell University, na primer, razvija pristupe kako bi pripremili članove porodice, čiji su najmiliji na intenzivnoj nezi, za ono što će verovatno iskusiti kako bi mogli da donose razumne odluke. Obrazovanje o stvarnosti umiranja i smrti može pomoći preživelim članovima porodice da se bolje nose sa gubitkom.
– Potrebno je obrazovanje i informisanje o tome kako izgleda uzaludna, opterećujuća briga. Mislim da niko ne želi da bude osoba koja kaže da nema nade. Pogotovo ne lekar. Ne žele da kažu da ne mogu ništa da urade, ali znaju i da to nikome ne pomaže. I to je nekako tužna, veoma tragična igra – ističe Holly Prigerson i navodi da je „malo utehe kada voljena osoba umre od covid 19″. Pitanja koja se tiču toga da li se moglo učiniti više ili da li je jedna odluka dovela do toga da se neko zarazi virusom verovatno nikada neće dobiti odgovor.