Smrt bliske osobe svakako spada u najstresnije događaje koji nam se dešavaju. U kojoj meri će ta smrt uticati na članove porodice i bliske prijatelje zavisi od više faktora – od starosne dobi umrlog, od prirode smrti, od pozicije umrlog u porodici i od otvorenosti porodičnog sistema. A ako i posle više od godinu dana neko ne može da nastavi svoj život, niti da prestane da tuguje – tu je reč o „zaglavljenosti“ u tugovanju.
Kako bi trebalo da izgleda „školski“ primer faza preboljevanja nakon ovog stresa, na koji način možemo i treba da nastavimo da živimo sa tragičnim gubicima, koji uz radosne događaje čine život – na ova i druga pitanja za eKlinika portal odgovara Biljana Ćulafić, diplomirani pedagog i sistemski porodični psihoterapeut.
Različite reakcije u zavisnosti od prirode odnosa
Pojašnjavajući termin „otvorenosti porodičnog sistema“ kao važnog činioca amortizovanja nečije smrti, naša sagovornica kaže da porodični sistem ne reaguje isto kao kada umre dete, mlada osoba ili osoba u poznim godinama. Nije ista reakcija bližnijih ako je smrt nastala nakon teške i duge bolesti (kada je smrt bila očekivana), kada je u pitanju iznenadna smrt (na primer – smrt usled saobraćajne nesreće), ili je u pitanju samoubistvo. Na reakciju porodice i bližnjih utiče i to koju ulogu je imala umrla osoba u njihovom životu, te koliko su emotivno članovi bili vezani za nju. Takođe, važna je i otvorenost porodičnog sistema u smislu komunikacije o smrti tog člana.
4 faze preboljevanja
Džon Bolbi, osnivač teorije vezivanja, školski primer faza preboljevanja deli na četiri faze:
I faza je faza otupljenosti (ukočenosti) i ta faza obično traje od nekoliko časova do jedne nedelje
Sledi II faza – faza čežnje i traganja za izgubljenom osobom koja traje nekoliko meseci, a nekad i godinama. Intenzitet duševnog bola koji se pritom pojavljuje izuzetno je veliki, te se dešava da neke osobe ostaju zaglavljene u ovoj fazi godinama i, ne mogavši da se suoče sa gubitkom i bolom koji on nosi, razvijaju razne mehanizme odbrane, od suočavanja sa gubitkom (neko, recimo, svakodnevno na groblju razgovara sa umrlom osobom, ili ima osećaj da je ta osoba prati svuda).
III faza je faza dezorganizacije i očaja (beznađa). Ma koliko bolna bila ova faza, u njoj smo spremni da prihvatimo da se umrla osoba nikada više neće vratiti i da je smrt konačna. Ovde se dolazi i do uvida da umrla osoba više ne pati, i to donosi olakšanje onome ko tuguje.
IV faza je faza reorganizacije u kojoj prihvatamo da na drugačiji način možemo organizovati naš život. To ne znači da je tuga potpuno nestala, ali da možemo da se menjamo uprkos gubitku koji smo doživeli.
Razumne granice tugovanja – šta je „zdravo žalovanje“
Žalovanje nije patologija, objašnjava Biljana Ćulafić, i dodaje da je to prirodan proces koji ima svoj tok i ritam. U sistemskoj porodičnoj terapiji čeka se da prođe godinu dana od smrti bližnje osobe, i smatra se da je toliko vremena neophodno da se proces tugovanja psihički obradi. U terapiji reprocesiranjem (EMDR) drugačije se pristupa procesu žalovanja, i sama terapija može se spovoditi odmah nakon saznanja o smrti osobe.
– Ove traume „sa velikim T“ ostavljaju vrlo iracionalne i štetne negativne afirmacije poput „Trebalo je da uradim nešto“, „Trebalo je da znam“, “Ja sam slab/slaba“, „Ne smem da pokažem svoja osećanja“, „Ne mogu sa tim da se nosim“, „Zaslužujem da budem nasrećan/na“, „Ja zaslužujem da umrem“… Možete i naslutiti kakva osećanja, sem tuge, se kriju iza takvih afirmacija. To su: krivica, ljutnja (obično na sebe), stid (na primer, zbog toga što je osoba pala u nesvest nakon saznanja o smrti). Sve te poruke i osećanja na neki način ostaju da lebde u psihi osobe u danima, pa i godinama koje slede. Trauma deluje tako da ona počne da rukovodi našim svakodnevnim životom – pojašnjava naša sagovornica i navodi da EMDR pomaže osobama da se oslobode ovih suvišnih osećanja i iracionalnih uverenja, ali nas ne oslobađa tuge koja je normalna.
Nakon smrti bližnjih mnogi iznova i iznova „puštaju film“
Uz pomoć EMDR terapije ljudi takođe brzo dolaze do uvida da su dragi umrli – sada oslobođeni patnje te da nisu više ugroženi. Nažalost, mnogi ljudi nakon smrti bližnjih iznova i iznova puštaju film (sećanja) u kojima vide umrlog u bolovima, ili zamišljaju kako ga udara auto, zamišljaju kako priprema stolicu i kanap za samoubistvo. EMDR terapija im pomaže da se začarani krug ovakvih intruzivnih, neželjenih memorija i fantazija – prekine.
– Zdravo žalovanje je kada se suočavamo sa realnošću onoga što se dogodilo, kad nema poricanja onoga što se dogodilo. To je proces u kome možemo da razumemo kako se osećamo i da dozvolimo da ispoljimo ta osećanja, ali to ne znači da dozvoljavamo da ta osećanja potpuno blokiraju i parališu svaki deo našeg života. Dakle, osoba uspeva da uspostavi funkcionalan životni stil uprkos onome što oseća. Ako osoba i nakon godinu dana od tugovanja ne može da nastavi funkcionalno svoj život, ako je prekinula kontakt s drugim ljudima, ako ne može da nastavi da radi, ako je neprestano depresivnog raspoloženja, onda možemo govoriti o „zaglavljenosti“ u tugovanju – navodi EMDR psihoterapeut.
Patologije u koje možemo da zapadnemo ako se „zaglavimo“ u tugovanju
Ponekad zaglavljenost u žalovanju za umrlim nije tako očigledna, jer neki ljudi beže od tugovanja tako što rade razne aktivnosti (postaju hiperaktivni u njima) ili radoholišu. Neki ljudi toliko poriču da su imali gubitak, da se prave kao da pokojnik nikada nije ni postojao, opisuje Ćulafić.
– Jedan od pokazatelja zaglavljenosti u tugovanju je kada osoba prikazuje umrlog kao mnogo superiornijeg no što se o njemu mislilo dok je bio živ, pa zauzimaju pasivnu ulogu (na primer, supruga umrlog prestaje da radi, i očekuje od odrasle dece da je pomažu). Neke osobe bukvalno somatizuju svoju tugu i tako se kod njih razviju najčešće bolesti respiratornih organa i dijabetes, a neke osobe pokazuju emocionalne simptome kao što su depresije, fobije, psihotične epizode, socijalne disfunkcije kao alkoholizam, slab uspeh u školi ili u profesiji, povećanje broja pobačaja i slično.
Presudni činioci za povoljan obrazac preboljevanja
Međusobni odnosi, njihov kvalitet i intenzitet određuju život, ali i ono što usleđuje kada neko napusti ovaj svet. Ključno pitanje je kakva je relacija bila između umrlog i osobe koja tuguje. Roditelj koji je izgubio malo dete imaće dug i neizvestan proices tugovanja, posebno ako je to dete bilo jedinče. Sagovornica eKlinike objašnjava da protektivni faktor u tom slučaju može biti dobar partnerski odnos među supružnicima. Neki ljudi nalazili su se u simbiotskim vezama sa umrlim a to su oni ljudi koji su gotovo sve aktivnosti radili zajedno: od odlaska u kupovinu, obaljanja posla, brige o deci i oni su u velikom riziku da razviju depresiju. Biljana Ćulafić navodi i načine da pomognemo ako u okruženju imamo osobu koja se zaglavila u osećaju žalovanja:
– Verujem da su za normalan proces žalovanja presudni kvalitetni odnosi koje gradimo s drugima. Ako osoba koja tuguje oko sebe ima bar jednu osobu koja želi da je empatično sasluša – već to je veliki faktor isceljenja. Ako osoba ima ljude koji je pozivaju na zajedničke aktivnosti, na druženje, ako tu osobu koja žaluje drugi posećuju i obraćaju pažnju na nju – velika je šansa da proces tugovanja ne dobije oblik hroničnosti. I terapeut, ali i dobar prijatelj može pomoći osobi koja tuguje da:
- smanji osećaj krivice kroz uvid da je pružila maksimalnu pomoć umirućoj osobi
- prihvati činjenicu o gubitku
- prepozna konačnost smrti
- dozvoli da bude tužna i izražava svoje emocije
- bude pažljivo i sa puno poštovanja saslušana
- sama izrazi ono što joj se lično dešava
Porodični terapeut Biljana Ćulafić: Naš bliske osobe nastavljaju da žive kroz nas, kroz dobra dela koja su činili ljudima oko sebe Foto: Privatna arhiva
Naša sagovornica smatra da je takvu osobu najbolje uputiti kod stručnjaka na psihoterapiju. Kao vrlo korisna pokazala se sistemska porodična terapija, pojašnjava, jer obuhvata sve članove porodice i tako omogućava dublje promene kompletne porodične zajednice, ne samo onoga koji nosi simptome, a EMDR psihoterapija pokazala se kao vrlo učinkovita, posebno kada su u pitanju neočekivane smrti: samoubistvo, smrt u saobraćaju, požaru, zemljotresu, nasilna smrt, smrt deteta i mlade osobe.
Nošenje crnine
Naše podneblje u mnogim situacijama robuje mentalitetu i nekim opšteprihvaćenim modelima ponašanja koji se tretiraju kao poželjni. Da li nošenje crnine pomaže ili odmaže u procesu preboljevanja, kako se odnositi prema nekim drugim društvenim obrascima tipa „ne smeš da uključiš televizor, da slušaš muziku, moraš na groblje tad i tad jer se mora i „valja se“?
– Sistemski porodični terapeuti su vrlo senzitivni na kulturološke razlike i uvažavaju želju klijenta da nosi crninu, ako to osobi odgovara. Ali, ako ne odgovara, a nalazi se pod pritiskom sredine da treba da nosi crninu – onda se radi na dekonstrukciji uverenja “Crnina se nosi godinu dana od smrti umrlog, inače ne tuguješ”, budući da nošenje uobičajene garderobe ne mora da predstavlja znak da osoba ne tuguje. Upravo zbog toga je dobro da se čitava porodica uključi u terapiju, jer gotovo svaki član ima svoj način tugovanja. Stariji ljudi u Srbiji, po pravilu, nose crninu. Ponekad, za umrlim detetom neko nosi crninu ostatak svog života. Treba poštovati tu želju osobe. Međutim, neko drugi u toj porodici može postati vrlo aktivan, angažovan i da mu drugi zameraju („kako to da si tako raspoložen, a sestra ti je umrla?“) Ta osoba zapravo želi da pomogne porodici dodatnim radom, i možda svoju tugu izražava kada ostane sama sa sobom – opisuje moguća ponašanja sagovornica eKlinike.
Nastavak života kroz ciljane rituale
Postoje li poželjne matrice za ravnotežu između održavanja uspomene, osećaja ljubavi prema osobi koja nas je napustila, i nastavka života?
– Postoje. Veoma su važni porodični rituali. U sistemskoj psihoterapiji popisujemo rituale i ispitujemo šta i kako su radili članovi zajednice, kako je organizovan pogreb, ko je sve prisustvovao pogrebu, koliko često idu na groblje, šta su radili sa stvarima pokojnika… Koliko god da je teško, to je važno ispitati, ali samo onoliko koliko je porodica spremna da se ta priča otvara. Ako je porodica nespremna, onda ne vredi da lupamo na vrata – terapeuti kucaju na vrata, a ona će se otvoriti ili ostati zatvorena – kaže Ćulafić
Kada se govori o ritualima, to mogu da budu rituali odlaska na grob, rituali zajedničkih razgovora i oplakivanja, rituali donošenja fotografija… Tako se, recimo, kroz posmatranje fotografija, iz seanse u seansu otvara priča o značaju umrlog, o značaju gubitka, o odnosima među njima, i nastoji se da se u novim okolnostima uspostavi novi, drugačiji odnos prema gubitku.
Monika Mek Goldrick smatra da rituale valja sprovoditi u tri etape:
- jedan ritual da bi se gubitak shvatio i oplakao
- jedan ritual da bi se simbolizovalo ono što članovi porodice nose u sebi ili čuvaju od osobe koja je umrla
- jedan ritual da bi se simbolizovao nastavak života
– Zajedno sa porodicom osmišljamo rituale, kroz ono što čini njihov život. Tako će za nekog simbol nastavka života biti odlazak u pozorište, a za drugog nešto sasvim drugo… Zbog toga je važno da ispitamo sistem vrednosti osobe i načine koji će njoj biti odgovarajući, pa u zavisnosti od toga sa porodicom smišljamo rituale koji mogu da budu korisni. Tu je spektar veoma širok i različit u odnosu na to sa kojom porodicom radimo. Tako, recimo, nekome znači da ide na groblje, nekom ne znači, i to je potpuno u redu – objašnjava Biljana Ćulafić.
Lično iskustvo terapeuta nakon smrti brata
Sagovornica eKlinike je sa podelila i svoje lično, traumatično iskustvo, u želji da ih motiviše da iz slične situacije dostojno sačuvaju uspomenu, ali i nastave sa životom jer to zaslužuju svi – i onaj koji nas je napustio, ali i oni koji iza njega ostaju i nastavljaju sa životom.
– Moj brat poginuo je nesrećnim slučajem u inostranstvu, pre godinu i po dana. Ja sam bila prva kojoj je javljeno iz ambasade. Bio je mlad čovek, imao je 43 godine. Vest me je pogodila poput groma. Ipak, morala sam da ostanem pribrana, a pošto je javljeno dva dana od smrti, i to uveče, odlučila sam da ujutro lično odem kod roditelja i tamo im saopštim, licem u lice. Mislim da je najbolniji trenutak za mene bio kada sam im rekla da sednu pored mene. Uzela sam njihove dlanove, stavila u moje, a onda ih zamolila da ustanemo, držeći se za ruke. Kada sam im saopštila to, bilo je teško slušati vriske neverice. Ipak, znala sam da sam uradila najviše što sam mogla i bila sam uz njih.
Biljana Ćulafić priznaje da je dozvolila tada, i u narednim nedeljama, da kroz nju struji čista bol tuge, koja ju je pročišćavala i oplemenila. Otišla i po telo brata u Nemačku, a već tada nalazila se u bolnoj, drugoj fazi – (fazi čežnje) i imala utisak da joj brat kaže: “Sestro, ne brini, ja više ne patim. Idemo samo po moje telo, i ne brini, to je samo moje telo, to više nisam ja.”
Kako zaobići zamke krivice
– Moja vera u Boga dala mi je mnogo snage na tom putu a snagu su mi davale i sve moje seanse sa klijentima koji su, poput mene, imali slično iskustvo gubitka. Tako sam zaobišla zamke krivice, jer sam znala da, ma koliko da sam se trudila i bratu govorila da ga volim – to ga ne bi spasilo od smrti. Takođe sam imala jasan uvid da brat više ne pati. Potvrdio mi je to i inspektor u policiji, koji je rekao da je smrt bila trenutna. I dok ovo pišem, oči mi se pune suzama, ali to nije samo tuga, u mojim suzama je i zahvalnost i dirnutost što sam punih 40 godina imala dobrog brata. Meni je pomoglo, u mom tugovanju, što sam izabrala put zahvalnosti, i svoj pogled nisam usmerila i fokusirala na bolnu smrt koliko na život i uspomene koje sam imala sa bratom. Trebalo mi je upravo godinu dana, i po tome sam školski primer – da prihvatim da brat više nikada neće doći, više nikada neće ćutke zapaliti jutarnju cigaru i ćutke piti kafu – priznaje naša sagovornica.
Preminuli nastave da žive kroz svoja dobra dela
Trebalo mi je godinu dana da nestane luda nada da će se on pojaviti na vratima, priča Biljana.
– Ipak, pojavljue se u snovima, pojavljuje se svaki dan dok posmatram njegovu sliku na zidu, i pojavljue se uvek kada sam dobra prema drugima, jer bio izrazito plemenita i voljena osoba. On je na neki način nastavio da živi, kroz dobra dela koja je činio ljudima oko sebe. Ja samo sledim njegov primer. Smrt bliske osobe preboljevamo svojim životom, živeći ga ispunjeno, živeći ga tako da prihvatamo i ispoljavamo naša osećanja i naše načine tugovanja – ispričala je za eKliniku Biljana Ćulafić, diplomirani pedagog, sistemski porodični psihoterapeut, EMDR psihoterapeut i shema psihoterapeut pod supervizijom.
E da je sve tako lako prihvatiti a zanat nikada vise dete nevideti 9 g se borim pijem lekove i boli i dalje