Bred Pit o retkoj bolesti zbog koje ga neki ljudi mrze: Nisam bezobrazan ni prepotentan, zaista imam problem

Kad sretnemo nekog poznatog, mehaničkim procesom ga identifikujemo (prepoznajemo) po crtama lica. Međutim, statistika kaže da na svakih 50 osoba na svetu ide jedna koja nema mogućnost prepoznavanja lica zbog dijagnoze poznate kao prozopagnozija. Holivudski glumac Bred Pit (Brad Pitt) jedna je od njih.

„Niko mi ne veruje, to opterećuje“: Bred Pit o neobičnom zdravstvenom problemu

Kako je došlo do toga da se svetska glumačka zvezda, nekadašnji suprug Anđeline Džoli i otac njihove biološke i usvojene dece požali javnosti da ima neobičan zdravstveni problem?

Još ranije je u intervjuima izjavljivao da ima određene probleme sa pamćenjem, koji se odnose na prepoznavanje lica.

– To čini da u očima drugih izgledam distancirano. Ovo osećanje opterećuje i voleo bih da upoznam nekoga ko prolazi kroz isto iskustvo. Iako nemam formalnu dijagnozu, mislim da imam prozopagnoziju i želim da se testiram. Veoma je izazovno suočiti se sa takvim iskušenjem. Toliko ljudi me mrzi jer misle da ih ne poštujem. Ponekad mi neko pomogne i da kontekst po čemu bih mogao da ga prepoznam. Tada kažem „hvala što mi pomažeš“. Ipak, većinu ljudi koje ne prepoznam ipak naljutim – požalio se Pit jednom magazinu.

Za mene je čovek misterija, nisam prepotentan

Glumac je nastavio:

– Dobijam komentare da sam previše egocentričan i prepotentan. Ne razumeju da je čovek, njegovo lice, meni misterija. Iako dolazim iz vizuelnog, odnosno okruženja esteta, jednostavno ne mogu da zapamtim i prepoznam nečije lice.

Prema simptomima o kojima govori, Bred Pit ima prozopagnoziju, redak neurološki poremećaj. Karakteriše se nemogućnošću prepoznavanja lica. Ovo stanje poznato i je kao „slepilo za lica“. Prema Faceblind.org, organizaciji koja da istražuje, moguće je da pogađa čak jednu od 50 osoba.

Šta je prozopagnozija ili „slepoća za lica“ i kako utiče na osobu sa problemom

Prozopagnozija, ili „slepilo za lica“ je stanje u kojem ljudi imaju poteškoće s prepoznavanjem lica drugih ljudi. Tačnije, deo mozga zadužen za razaznavanje lica ostao je nedovoljno razvijen. Stručnjaci objašnjavaju da se sama lica i njihovi delovi vide uobičajeno, ali da mogu izgledati isto. Jednostavno, ne pravi se razlika i nema prepoznavanja specifičnosti. Bolest različito utiče na ljude. Neki možda neće moći da razlikuju lica nepoznatih osoba ili ljudi koje ne poznaju dobro. Drugi, međutim, neće prepoznavati lica prijatelja i porodice, pa čak ni svoje sopstveno lice u ogledalu.  Pojedini čak ne mogu da razlikuju lica od drugih objekata.

Poremećaj može biti uzrokovan različitim faktorima: od moždanog udara i traumatske povrede mozga, do neurodegenerativnih bolesti. Ali, može biti i urođen. Čini se i da genetika igra važnu ulogu i da se javlja u porodicama kroz  generacije.

Prema navodima NINDS (The National Institute of Neurological Disorders and Stroke), pojedina deca u autističkom spektru mogu imati određeni stepen prozopagnozije.

Kako se živi i funkcioniše sa ovim poremećajem

Za prozopagnoziju ne postoji specifična terapija ili lek. Međutim, razvijeni su programi, treninzi i tretmani za unapređenje facijalnog raspoznavanja.

Pre svega, osobe sa prozopagnozijom mogu razviti kompenzacione strategije, kako bi prepoznale ljude koje susreću i sa njima moraju da funkcionišu. Mnogi sa ovim stanjem koriste druge karakteristike, kao što je nečiji glas, na primer, da bi ih identifikovali. Ipak, ništa nije tako delotvorno kao prepoznavanje lica, zbog čega ovo stanje može biti veoma socijalno ograničavajuće, navodi The National Institute of Neurological Disorders and Stroke.

Osobe koje dožive prozopagnoziju nakon moždanog udara ili povrede mozga, mogu biti podučene kako da koriste druge tragove za identifikaciju ljudi, pored njihovih lica.

Još jedno autentično iskustvo sa prozopagnozijom: Nisam prepoznala si sebe ni majku

Evi Pričard (Evie Pritchard) živi sa ovim dijagnostikovanim stanjem. Sa javnošću je podelila neke situacije i pokušala da dočara kako je to kad imate poteškoće da prepoznate sopstvenu porodicu i prijatelje, ali i svoj odraz u ogledalu.

– Za mene je lice kao neki san, kroz maglu. Neverovatno je živo i slikovito na trenutak, ali nekoliko sekundi nakon što skrenem pogled ono se bukvalno raspadne. Onda nema ničega, a sve što ostane su samo delići nekih obeležja i crta i nejasno sećanje na to kako sam se osećala sa prvom impresijom. Živeti tako može biti krajnje frustrirajuće i uznurujuće. Uglavnom se osaćate neprijatno i posramljeno. Desilo mi se i da uhvatim sopstveni odraz u ogledalu i da se ne prepoznam. Neke misli o tom prijatnom licu su mi prošle kroz glavu, pre nego što sam shvatila da sam to u stvari ja. Jednom je moja majka ispravila svoju kovrdžavu kosu, a ja sam samo prošla na ulici pored nje. Kada počne školska godina, nisam mogla da prepoznam ni nastavnika ni učenike – ispričala je Pričard (32).

Boli kada znate da nesvesno vređate ljude i činite da se osete zanemareno

Dodala je i da su ljudi obično zbunjeni kada im kaže za prozopagnoziju. Nabrojala je i reakcije koje je doživljavala: od neverice, preko otvorenih usta u čudu, do histeričnog smeha. Jedan čovek je čak optužio u razgovoru sa drugima da je to izmislila kako bi flertovala s njim.

– Lica su važan deo identiteta. Razumem sve koji dožive emotivno da ih neko ne prepozna. To je često kao da vam se kaže da ste nevažni. Ali, uz svo poštovanje, to je ništa u poređenju sa bolom koji proizilazi iz svesti da stalno vređaš osećanja drugih, da nesvesno učiniš da se osete zanemareno, a da ne možeš ništa da uradiš. Biti „slep za lica“ je jako čudna pozicija. Ipak, teši me pomisao da će upoznavanje ljudi sa ovim poremećajem doprineti da mi oproste i da me ne mrze – nada se Evi Pričard.