Od raka obolevaju ljudi svih godina. Nisu pošteđena ni deca, ni mladi. Niko u Eminoj porodici nije očekivao da će se teška bolest javiti i u potpunosti im promeniti život u trenutku. U pitanju je bio tumor na kičmi.
„Mama je osećela nešto, a ja sam oklevala da se javim lekaru“
– Pre otprilike tri godine, mama je insistirala da odem kod lekara jer je imala osećaj da nešto nije u redu. Ja sam to odlagala, ali duboko u sebi sam i sama osećala da nešto nije kako treba. Lekari su pronašli abnormalnost na mojoj kičmi. Bila sam uplašena i zbunjena. Na narednoj kontroli rečeno mi je da imam veoma veliki tumor duž celog kičmenog stuba. Odmah sam operisana. Prvih mesec dana sam provela u bolnici, nepokretna od grudi nadole – ispričala je Ema Rejkbrant (Emma Rackebrandt) iz Australije u jednoj grupi podrške, uz čiju pomoć se psihički nosila sa ogromnim pritiskom.
Od punog zdravlja do paraplegije: Nažalost, tumor se proširio na mozak
Zatim je prebačena u rehabilitacioni centar Hampstead, gde je morala da nauči kako da živi kao paraplegičar. Bila je odlučna da postane dovoljno vešta da može da vozi prilagođeni automobil kao neki drugi paraplegičari, pa je svakodnevno išla na fizikalnu terapiju i veoma se trudila.
– Nekoliko meseci nakon početka rehabilitacije, otišla sam na još jedan magnet i rečeno mi je da se tumor proširio na mozak. Da bi mi pružili najbolju moguću negu, moji lekari su se konsultovali sa stručnjacima širom sveta o vrsti mog raka. Podvrgnuta sam intenzivnoj radioterapiji. Počela sam i da uzimam hemoterapiju u obliku tableta, koje i dalje pijem, uz redovne analize krvi, ponekad svakodnevne – ispričala je Ema, uz veliku želju da ljudi uče iz njenog iskustva i jave se lekaru na vreme.
„Odlagala sam to, ali duboko u sebi sam znala da nešto nije u redu.“ (Emma Rackebrandt)
Humanitarne akcije, rad, učenje, druženje sa prijateljima
Tokom tri godine od dijagnoze, provela je više od 18 meseci po bolnicama, na raznim terapijama. U tom periodu njena porodica i prijatelji organizovali su nekoliko veoma uspešnih događaja u okviru kampanje „Najveća jutarnja čajanka Australije“, kako bi podržali organizaciju Cancer Council. Akcije su trajale i dok je Ema bila u bolnici. Prikupljeno je dosta novca uz mnogo smeha i radosti.
Ema je studirala međunarodni turizam, ali je morala da napravi pauzu. Radovala se povratku učenju, a međuvremenu je čak i radila jednom nedeljno, kad je za to bila dovoljno dobro. Tada je viđala svoje prijatelje, a to joj je, priznala je, mnogo značilo jer joj je davalo osećaj nezavisnosti i normalnosti.
„Nikada ne znate, možda nekome podrškom spašavate život“
– U prošlosti, mnogo pre nego što sam se razbolela, moja mama je organizovala godišnje akcije za podršku obolelima od raka, a ja sam volontirala sa njom. Te humanitarne aktivnosti su veoma važne jer ne samo da prikupljaju sredstva za istraživanja raka, već i šalju poruku nade ljudima poput mene širom Australije i sveta. Nikad ne znate, možda baš podrškom koju danas pružate spasavate život sebi ili nekome koga volite, baš kao što se desilo meni – apelovala je Ema na širenje svesti o neizlečivoj bolesti.
Preminula je 2016. godine, a njena hrabrost i pozitivan duh ostaju inspiracija svima u organizaciji Cancer Council. Njene reči se prenose i danas kao velika motivacija, svest o prevenciji, apel za redovno javljanje lekaru i kontrolne preglede.
