U njenom telu bujao je tumor, ali sve je bilo važnije od pregleda: Događaj između jave i sna je presudio

Za današnju "Moju priču" zahvalni smo Snežani Ilić, medicinskoj sestri iz Vranja. U humanom poslu koji radi, ali i kao aktivista za bolji položaj pacijenata sa karcinomom, naslušala ih se, što bi naš narod rekao, onoliko. Njena olovka piše srcem i dušom u želji da budi i širi svest o sudbinama koje u svakom trenutku mogu da skrenu u mrak, umesto u svetlo.

Iz dnevnika jedne Jelene: Dan kao i svaki drugi, sve važnije od ginekološkog pregleda

Ponedeljak: Manikir, kafa sa Mimom... Utorak: Kupovina sa Milicom. Sreda: Pregled kod ginekologa. Hmmm, otkazaću ga, nije toliko hitno. Mogla bih da odem na tu večeru sa Milošem, kakve li probleme sada ima, pa želi da se vidimo...

Zaspala je sa telefonom u ruci i otvorenim planerom, umorna od posla, od obaveza, od tuđih problema...

Otkud ja ovde? Pomisli sasvim svesna iako joj se činilo da sanja. Sedela je u parku, nežna sunčeva svetlost milovala ju je celu, blaga toplina prožimala joj je dlanove, stopala, a kroz nozdrve klizio je neki čudan miris, miris koji je opijao... Otvori oči, u daljini se čuo žamor, cika dece sa obližnjeg igrališta, bilo ih je puno, sa majkama ili samih. Na drugoj strani neki momci su igrali basket, a okolo na klupama sedeli su ljudi, mlađi i stariji, usamljeni ili u parovima, negde u daljini čule su se sirene hitne pomoći...

A dan je bio nesvakidašnje lep i čitavo okruženje nekako svečano i okupano blaženstvom koje do sada nije osetila, mirom koji je je prožimao svaki lelujavi list drveća okolo.

Susret u parku sa neznancem: Milina, ali i strah, nelagoda i nemir

U travi oko klupe ugleda bezbroj cvetova hoću-neću.Podsetiše je na detinjstvo, saže se i ubra jedan. Kad podiže pogled ugleda starijeg gospodina ispred sebe koji se beše naslonio na štap i smešio se iskrenim osmehom...

„Da li je slobodno?“, upita.

„Naravno“, i pomeri se u stranu.

Čovek sede pored. Gledala ga je krajičkom oka; bio je očito pravi gospodin, u odelu, crnom kaputu, sa šeširom na glavi i najlepšim plavim očima koje je ikada videla.

„Kako si, Jelena?“, upita je.

„Da li se poznajemo, gospodine?“

Nasmešivši se nežno, čovek skide šešir i položi svoju ruku na njenu. Nije skidala pogled.

„O, da, i te kako se znamo, mada se ovako srećemo prvi put. Znam te čitavog tvog života, još pre rođenja. Poznajem tvoju dobru i čistu dušu još pre tvog postanka u ovom telu. Uvek sam bio uz tebe, čuvao te, posmatrao, pomagao da doneseš odluke.“

Put između jave i sna

Skamenjena, ćutala je i posmatrala ga sa osećajem da se stvarno znaju, ali nikako nije mogla da se seti odakle.

U trenutku je shvatila da ne poznaje ni park ni ljude okolo. Zadrhta.

„Ne plaši se“, milim, tihim glasom pokušavao je da je smiri.

„Gde sam ja to?“

„Pa vidiš, Jelena, nazvao bih ovo između jave i sna. Ti si na raskrsnici svetova i želim da ti pomognem da se odlučiš koji ćeš put da odabereš.“

Podiže ruku i pokaza joj drveće u daljini.

„Pogledaj, iza onog drveća je tama. Ako izabereš taj put, tvoja duša će napustiti telo i nećeš biti među živima. A na onoj drugoj strani, okupanoj svetlošću, nalazi se sva lepota onoga što nazivamo ljudskim postojanjem. Sećaš li se pregleda na koji je trebalo da odeš i koji si stalno otkazivala?“

Ona se skameni.

„Trebalo je da odeš, jer da jesi, na vreme bi sprečila bolest koja te je dovela ovde. Ali tebi je sve bilo bitnije od tebe same: posao, prijatelji, uređenje stana, izlasci. Zbog svega toga si uporno propuštala zakazane preglede i tvoj karcinom je uznapredovao. Od tada je prošlo godinu dana i sada smo ovde. Pogledaj se, ako mi ne veruješ!“

Karcinom je uznapredovao: „Ima li nazad?“

Ona lagano spusti pogled ka rukama koje su joj bile u krilu i u kojima je držala cvet. Bile su blede, ispijene, mršave, pune uboda. Počela je da plače; jecala je tiho od straha, od saznanja gde se nalazi.

„Jelena, većinu odluka u životu donosimo sami. Jeste da je puno toga već određeno, ali sami doprinosimo, jer nam je data slobodna volja i izbori za koje smo lično odgovorni. Zapitaj se da li je bio dobar izbor odlagati preglede zarad nekad beznačajnih stvari. Šta su ti bili prioriteti? Da li je to bila ljubav prema sebi, svom telu, zdravlju?“

Zanemela je. Ispred očiju su joj se nizale slike i momenti kada je sebe, svoje vreme, svoje sve nesebično poklanjala drugima, a zapostavljala se. Stidljivim glasom upita: „Ima li nazad?“

„Izbor je samo tvoj“, nasmeši joj se i ustade lagano. „Vidimo se, Jelena!“

Dok ga je pratila pogledom kako odlazi, sama na klupi u parku koji nije poznavala, uplakana, pogled joj pade na cvet koji je i dalje bio u njenim rukama. Hoću - neću… i poče da kida laticu po laticu.

„Hoću da živim, neću da nestanem, umrem. Hoću da volim sebe, neću da se posvećujem tuđim životima i problemima. Hoću da dišem punim plućima, neću da se gušim u bolu.“

Suze niz lice i otrežnjujuće buđenje

Zazvoni telefon, alarm. Ona skoči iz kreveta, oseti suze niz lice, pogleda ruke i vide nežnu, belu, baršunastu kožu.

Pod utiskom, za sebe prošaputa: „Sanjala sam…“, ali pogled joj ode na stočić pored kreveta, gde je stajala peteljka cveta hoću - neću sa još jednom laticom.

Jelena je otkinu i naglas izgovori: „Hoću, hoću…“

Tog dana otkazala je sve obaveze, posao, druženja - i otišla na pregled. U njoj je bujao tumor, ne onaj koji bi je odveo u tamu, nego onaj koji se mogao lečiti, onaj zbog kojeg je počela da voli sebe, da uživa u svakom danu. Shvatila je da joj je data prilika da izabere život.

Starog gospodina tražila je u svakom prolazniku, htela je da mu se zahvali… A svaki put kada je sedela na klupi u parku, osećala je njegovo prisustvo, neki božanski mir. Osećala je da je živa.

Izbor je uvek na nama - izaberite da volite sebe, jer naša jedinstvenost je blagoslov koji ne smemo pretvarati u prokletstvo. Izaberite da odete na preglede, jer svi i sve može da čeka, sem naše ljubavi prema sebi - poručuje Snežana Ilić, medicinska sestra iz Vranja.

(eKlinika.rs)