Kada je ona prava, iskrena, beskompromisna, sestrinska ljubav ruši sve granice. A ljubav između dve sestre koje ćete danas upoznati na eKlinika portalu nije samo u rečima i zagrljajima. Ona se prepoznaje u tišini kad nije potrebno ništa reći, u pogledu koji kaže: „Tu sam!“, u držanju za ruku kad se sve ruši. To je ljubav koja nije uslovljena, koja ne slabi ni pred najžešćim olujama. Čak ni kada u život stigne ta strašna reč od samo tri slova: rak.
Kada se desi ta dijagnoza sve može da se uruši: Životni ispit za sestrinsku ljubav
Čini se da nema porodice koja ne zna barem nekoga u bližem ili daljem okruženju da se bori sa nekom malignom bolešću. No, kada se desi tu, u kući, vama ili nekom bliskom, sve može da se uruši kao kula od karata. Na sreću, ima i drugačijih primera. Ovo je takva priča. Čista. Iskrena. Nedirnuta. Necenzurisana. Osetićete i sami da su ovo pisala jedino srca i ruke.
Njih dve, dve rođene sestre, Marija Đerić i Jelena Milošević Jovančev, odrasle su oslonjene jedna na drugu, kao grane istog stabla koje se uvek pružaju jedna prema drugoj. I ta ljubav, ta neraskidiva nit sestrinstva, dobila je svoj najdublji smisao jednog septembarskog dana.
Na najtraumatičnijem ispitu života, ljubav dve sestre dobila je čistu desetku: pobeđen je rak, život ide dalje. Ovu priču pisale su zajedno i kako kažu, nije bilo jednostavno. Imaju i misiju: ako olakšaju borbu barem jednoj osobi, uspele su. Ako barem jedna osoba iz ovog pisanija shvati da će sve što je loše danas brzo postati prošlost, uspele su.
Možda niste ni pomislili da priča o raku može biti naslovljena – pesmom. Njihovom pesmom. A ona je baš to to. Spevana je iz dve perspektive a opet je jedno, jer su to i njih dve.
Marijina priča – kako se javio rak: „Jedan osećaj, ni bolan, ni jasan, samo stran“
U proleće 2024. nastavili smo započeti posao, renoviranje kuće. Tada nismo znali da nećemo uređivati samo zidove i prozore, već i sopstvenu snagu, gradeći unutrašnji dom od ljubavi i podrške. Svakodnevica nam je ličila na rasparčanu slagalicu: ja sam sa sinom, zbog radova u našoj kući, boravila kod mame, ćerka kod tetke Jelene, a suprug je bio „leteći“, uvek između gradilišta, porodice i poslova. Dan za danom smenjivali su se oblaci prašine, mešali se mirisi boje i gipsa, a umor smo gurali pod tepih. Jedino je važno bilo da stignemo do kraja.
U jednoj kratkoj pauzi od radova u kući, odlučili smo da odemo na more. Mislili smo da će nam to biti mirna luka. Ali more, iako plavo i toplo, u meni je razbudilo nemir. Jedan osećaj, ni bolan, ni jasan, samo stran. Neka jeza je prostrujala mojim telom. Suprug me je pogledao i odlučno rekao da odmah po povratku idem kod doktora! A ja kao da sam molila: „Hoću, ali neka prvo svi budemo pod jednim krovom. Samo to.“
Ništa sumnjivo, ali…
Kada smo ispratili majstore, kada je školsko zvono najavilo novi početak, zakazala sam pregled. Ultrazvuk je ćutao. Ništa sumnjivo, rekli su. Ali doktorki nešto nije davalo mira. Poslala me je na dodatne analize. Pozvala sam supruga i sestru. Oboje su bili tu brže nego što sam očekivala, pa nisam stigla da razmišljam o strahu. Tog 17. septembra, u sumrak, uradila sam mamografiju, a zatim i biopsiju. Zidovi bolnice su bili hladni, a pogledi među nama puni nedovršenih rečenica. Danima posle nisam htela da razmišljam o tome. Kao da sam mogla odložiti stvarnost rečima „od ponedeljka“.
„Seko, nije dobro“
A onda, u petak, kada sam završila sa časovima u školi, stigao je njen poziv. ,,Čekam te ispred škole“, rekla je Jelena. Sišla sam. Videla sam je. Napravile smo par koraka kao obično, a onda je stalo sve. Zagrlila me tako jako, kao da hoće da me skloni od nečega. Osetila sam njene suze: ,,Leli, šta je sad, zašto plačeš?“ Njene reči i sada odzvanjaju u mojim ušima: ,,Seko, nije dobro, rezultati nisu dobri. Čeka nas Dejan!“ Svet je u tom trenutku utihnuo. Ljudi, zgrade, ulice, sve je izgubilo zvuk. Čula sam samo te reči: ,,Nije dobro!“
Sestra preuzima kormilo, majka pretvara strah u ljubav i borbu: „Plakale smo, ćutale…“
Moje misli su se već rasule. U meni su se rađale slike. Videla sam svoju decu, Lenu u maturskoj haljini, jer čeka je mala matura, Pavla kako me vuče za ruku dok biramo ranac za školu jer on je predškolac. Gospode, kako da im sve objasnim? Kakvi su dani preda mnom, koliko će dugo trajati? Suprug me je odveo kući, a sestra je na sebe preuzela obavezu oko zakazivanja pregleda, istraživala je, raspitivala se, sve samo da terapija
krene što pre. Svaka rečenica koju je izgovorila nosila je čvrstinu. Nisam morala ništa da znam, ona je znala sve i nije mi dala vremena za strah. Brinula sam kako ćemo sve reći našoj mami. Kako kad je muči teret godina, narušeno zdravlje, a bile smo svesne da će efekat hemoterapija brzo biti vidljiv. Jelena je opet bila ta koja je pripremila teren, utišala bol pre nego što je stigao. A kad sam došla, kad me mama zagrlila, kao da sam pola tereta skinula sa sebe, kao da se strah srušio i pretvorio u ljubav. Plakale smo, grlile se, ćutale, ali već u tim suzama bilo je nešto snažno, obećanje da nema predaje. Nikada!
Odlazak na mesta gde se slavi život
I tako… na red su došle i hemoterapije. Nakon svake odlazila sam kod mame da me vidi, da je ubedim da sam dobro. Popodne bi dolazila Jelena i to uvek sa nekim poklonom, nečim malim, ali neizmerno velikim. Veličina njenih poklona bila je u poruci. Uvek mi je vraćala osmeh na lice, ali bilo je i suza i dugih čvrstih zagrljaja. Nikada mi nije dozvolila da budem sama, ni na jednom snimanju, pregledu, analizi, kontroli. Ako nije mogla ući sa mnom u ordinaciju, čekala bi ispred. Ako nije mogla biti ni tu, slala bi poruke. Tako sam znala da je uvek dovoljno blizu. Zajedno smo krenule na radionice Društva onkoloških pacijenata i pridružile se krugu hrabrih žena čije mi iskustvo znači mnogo. Njihove priče, osmesi, ljubav prema životu davali su mi dodatnu snagu. U međuvremenu, dok su trajale terapije i pauze između njih, Jelena je organizovala naše stalne odlaske u pozorište, na književne večeri, na sva ona mesta gde se život slavi i kada boli. Smejale smo se, plakale, ali i ćutale. Nijedna nije dozvolila onoj drugoj da klone. Ona je bila moj zid na koji sam se naslanjala da predahnem. Svima je postalo prirodno, gde vide jednu sestru, znaju da je druga tu, korak iza.
Oaza razumevanja, podrške i borbe Foto: Društvo onkoloških pacijenata Vranje
„Rodila sam se drugi put: Živeću! Živećemo!“
Na konzilijum nakon operacije nije mogla sa mnom. Njeni maturanti u školi su je čekali. Niko drugi nije mogao da obavi važne školske obaveze, ali zato je sa Gocom organizovala da Stefan i Dušan budu moje senke, moji anđeli. Zajedno su sa mnom i mojim suprugom Dejanom sačekali rezultate. A kad smo čuli reči lekara hodnikom se orio smeh. Suza od radost bilo je u Beogradu, u Vranju, u svim gradovima gde su naši, oni koji me vole. Taj dan za sve nas bio je još emotivniji, ohrabrujuće reči lekara čula sam na svoj rođendan.
Tog 27. maja 2025. drugi put sam se rodila. Prvi put, 1976. godine u rukama naših roditelja. Drugi put u rukama supruga, dece, mame, sestre, njene porodice, moje Goce, Gorana, Stefana, Dušana, mojih ljudi koji me nisu pustili da potonem. I idemo dalje! Idemo dalje sa našim ritualima: kafama, šetnjama, zagrljajima, sećanjima. Stvaramo nove uspomene. Neki trenuci već nose naziv: Italija jer obećale smo jedna drugoj. Ići
ćemo u Italiju, gledatu u sunce. Živeću! Živećemo!
Ispred svega ipak stoji ono što nikako nećemo zaboraviti, moje kontrole, ali i njene preventivne preglede. Ja ću pratiti nju. Ona će čuvati mene.
Dve sestre, Marija i Jelena pred maminim brižnim pogledom i u prisustvu svojih porodica obećale su jedna drugoj: Nema odustajanja! Nikada!
Jelenina priča: „Bila sam prva kojoj je javljeno da sestra ima rak“
Leto se tiho povlačilo, dani su postajali kraći, a deca su se, ali i mi, pošto obe radimo u školi, vraćale školskim obavezama. Sve je izgledalo kao običan početak jeseni dok nije dašao dan koji je u svima nama probudio nemir, koji je u naša srca doneo tugu, strah i neizvesnost. Rečenica koja mi se urezala u dušu: „Rezultati nisu dobri. Radi se o karcinomu dojke.“ Bila sam prva kojoj je javljeno. Svet je u tom trenutku zastao. Sve slike sa letovanja koje je prošlo su odjednom izbrisane iz moje glave. Kao da sam čula hiljade staklića kako se lome u meni. Znala sam šta je čeka. A još više – znala sam da moram biti jaka i uz nju.
„Sestra je mahnula, a ja sam već tonula i rušila joj svet“
Nisam mogla da joj javim telefonom. Srce mi nije dalo. Otišla sam da je sačekam ispred škole. Pogledom sam bila prikovana za vrata kroz koja je svakog dana izlazila. Ali tog dana, svaki minut bio je kao sat. Telo mi je bilo mirno, a iznutra sam gorela. Svaki korak koji sam čula bio je nada i strah. I onda sam videla njen lik i taj hod koji sam znala u dušu. Nasmešena, umorna od dana ali moja, krenula je ka meni. Mahnula. Ja
sam već tonula. Prišla sam joj, zagrlila je čvrsto. Zaustavljeno vreme. Suza mi se skotrljala niz obraz. Izgovorila sam: „Seko, nije dobro.“ Ćutala je. Gledala me kao da ne veruje. I onda tiho, skoro kao dete izgovorila: „Kako? Kako nije dobro? Pa kako tako brzo?“ Bolela me je ta njena nada. Znala sam da je očekivala drugačiju vest, možda je duboko u sebi verovala u najbolje. A sada sam joj ja rušila svet.
Tri stuba – majka i dve sestre sve prolaze zajedno: Iz rušenja u građenje
Bilo je mnogo teških trenutaka tih prvih dana od saznanja. Najteži momenti u mom životu bili su i suze njenog supruga, briga o tome kako će njena deca sve prihvatiti, pogled moje zbunjene, uplašene dece koja svoju tetku obožavaju, ali i trenutak kada sam morala da kažem našoj mami. Mami koja je već nosila svoju bol, a sada na sve to mora da pridoda i bol svog deteta. Njene reči nikad neću zaboraviti: „Neću da pijem svoje
lekove, a da se moje dete bori za život?“ Sve u meni se slomilo. Ali onda u tom rušenju, počele smo da gradimo, ona, mama, ja. Postale smo tri stuba jedna drugoj. Njena borba postala je moja misija. Nijedan hemoterapijski dan nije prošao bez mene. Snimanja, čekaonice, pogled lekara i onaj pokret na njeogvom licu koji može dati nadu, saveti, gubitak kose, odabir perike, marame, problemi sa kožom, mučnine, operacija, oporavak… Sve, baš sve smo prolazile zajedno.
Ilustracija/Shutterstock: Bez podrške bližnjih i pozitivnog stava onkološki pacijenti imaju manje šanse za uspešnu borbu
„Ti si više od bolesti“: Šta je sestrama ulilo dodatnu snagu
I nismo dozvolile da bol pojede sve lepo. Pravile smo naše male oaze, zajedničke kafe, mirne šetnje, pozorišta, vreme sa decom, sa našim porodicama, sa mamom, smeh između dve terapije, pričale o budućnosti. Poklanjala sam joj mala iznenađenja, sitnice koje su govorile: „Ti si više od bolesti“. Posebnu snagu i mir pronašle smo kada smo se pridružile Društvu onkoloških pacijenata. Tamo smo upoznale žene kakve svet retko vidi: hrabre, nežne, borbene. Za mene je to druženje bilo kao novo srce. Snaga da budem još bolja sestra, još prisutnija, još odlučnija. Njihove aktivnosti i psihološke radionice bile su za mene kao lek, bio je to prostor u kome se rane nisu krile, već polako zatvarale, uz razumevanje i toplinu koja se ne uči nego oseća.
Trudila sam se da budem nenametljiva, da je ne povredim, da joj u svakom trenutku olakšam iako sam znala da ono što je najteže ona mora da izdrži sama. I zato se njenoj hrabrosti divim! Često sam u njenim očima videla tugu, strah koji nije znala uvek da sakrije, ali još češće sam u njoj videla odlučnost. Pogled koji mi je govorio: „Ja ostajem. Zbog njih. Zbog sebe. Zbog tebe. Zbog nas“.
„Sestra u borbi, sestra u nadi, sestra u ljubavi“: Slavlje drugog rođendana, maštanje o budućnosti i srećan kraj
I izdržala je.
A onda, došao je taj dan, 27. maj. Njen rođendan. Dan kada me je iz Beograda pozvala i kada sam ponovo čula njen zvonki glas, glas u kome se čula sreća: Sve je dobro, potpuni odogovor na terapiju, nema više novih terapija, samo kontrole! Ne znam da li je ikada vazduh bio lakši, sunce svetlije, život puniji. Udahnula sam punim plućima, prvi put posle mnogo meseci i odmah krenula da organizujem iznenađenje za njen dolazak.
Sada, pred njom su dani kontrola, brige o sebi, ali i dani ispunjeni malim radostima. I svaki od tih dana je dar. I dalje ćemo piti kafu, ići na predstave, smejati se sa decom. Uživaćemo u onome što zaista vredi. A i Italija nas čeka.
A ja ću, kao i uvek, biti tu. Sestra u borbi, sestra u nadi, sestra u ljubavi. Od prvog dana, od saznanja, slike i reči sam pretvarala u uspomene. Svaku emociju sam spuštala u pesmu, u fotografiju, u objavu na Instagramu i Fejsbuku. Stvarala sam album pod imenom: ,,Naša pesma“, ne sluteći da će on to zaista postati. Ali jedno sam znala, od prve napisane reči do poslednje objavljene slike – kraj će biti srećan!
* Potpisnik ovog teksta zahvaljuje se na poverenju Mariji i Jeleni, Vesni Miletić i Udruženju onkoloških pacijenata Vranje.
