Stolar Mile: Ne može duša da ne zaboli kada gledate tuđu bolest ili drugu muku

Stolar Mile – teško da ima čoveka koji ne zna na koga se misli kad kažemo samo ove dve reči i šta je to čime je već sada zaslužio Rajsko naselje, ako u njega verujete. Milorad Jurković ne voli da ga nazivaju herojem, pa i dalje za sebe tvrdi da je samo običan čovek iz naroda. Sa ponosom ističe sve što uradi samo da bi motivisao i druge, ali im pre uključivanja u humanitarni rad savetuje da dobro razmisle i procene imaju li za to „gabarita“ i snage.

Stolar Mile: Tri i po godine života potrošio na pravljenje hranilica

Već punih deset godina njegove neumorne ruke od paleta prave drvene hranilice za decu. Po našoj računici, a prema onome što nam je rekao o tome koliko traje pravljenje jedne, samo na hranilice, za koje nikada nije uzeo ni jedan jedini dinarčić, potrošio je tačno tri i po godine života. Za nastanak jedne, od rasklapanja paleta, obrade dasaka do završnog „glanca“ potrebno je 12 sati. Do sada ih je napravio ukupno 2603.

Hranilice su ono po čemu ga najviše znamo, ali… Kada pogledamo njegove naloge na društvenim mrežama, dobra dela ne možemo ni da nabrojimo. „Ganja“ se struja za samohrane majke, kupuje i poklanja ogrev za one koji se smrzavaju. Napravljen je i prvi specijalni drveni sto za cerebralnu paralizu, pa oboleli mogu i da stoje, što je za mnoge neverovatno. Sakuplja se novac, kupuju paketići i nose na razne adrese, širom Srbije. Krstare Mile i njegov sin Stefan iz svog Rakovca kod Beočina do Obrenovca, Bora, pa i dalje… Ulepšavaju i čine bar malo lakšim život osobama sa poteškoćama u razvoju u porodicama i posebnim boravcima, čvrsto drže pesnice za one sa autizmom i navijaju za njih…

Za rođendan ne želi poklone, već da se putem SMS poruka novac uplati nekome kome je potreban za lečenje. Kod Mileta je uvek sve transparentno i zna se tačno kuda i kome je svaki dinar otišao. A najveća nagrada? Svaki dečji osmeh i miran san posle obroka u hranilici. Neretko mališani u njima i zadremaju a s vremenom dobijaju i nove namene, pa tako, na primer, olakšavaju boravak u bolnicama i bebama i majkama.

Umorio sam se, ožiljci ostaju i bole, ali idemo dalje…

Pitamo ga najpre: da li ste se umorili?

– Ne mogu da kažem da nisam. Bilo kakav humanitarni rad je veoma naporan. Ljudi me često pitaju za mišljenje kada žele da se uključe u neke slične aktivnosti. Svakome kažem da dobro razmisli. Mora se biti spreman na svakakva iskušenja, jer kad krenete, nema nazad. Neko od vas će očekivati pomoć, a odricanja su velika. Veliki svakodnevni napor ostavlja posledice i na zdravlje. Bole ruke, bole noge, tu je i visok pritisak, pomalo i šećer. A kako i duša da se ne razboli kada gledate decu i ljude koji su bolesni, nisu miljenici sreće ili ih je pogodila neka druga nevolja? Ne može čovek da ostane mimo toga koliko god bi želeo da se isključi, jer sa sobom na svaki takav susret nosi i svoje srce. U tom trenutku možda i može da se „sabije“ osećaj ali kasnije uvek stigne, posebno kada je neka situacija beznadežna. Ožiljci ostaju, a ponekad pokleknu i najjači pod naletom emocija  – priča iskreno u razgovoru za eKlinika portal Milorad Jurković, čuveni stolar Mile.

Sin Stefan nemerljiva pomoć i podrška

Sin Stefan mu je, kaže, ogromna podrška. Uz njega je na svakom koraku, od radionice do svih drugih akcijašenja. „Gde ja stadoh, ti produži“ – ova rečenica možda i najtačnije opisuje njihovu zajedničku priču. Suprugu i ćerku Mile pokušava da sačuva i zaštiti, ali znamo da je to gotovo nemoguće i da i njih dve itekako nose ovu vrstu specifičnog tereta. Ćerka je nagradu koju je osvojila na jednom konkursu poklonila za pravljenje krova porodici kojoj je to bilo potrebno. Isto je činio i čini i sam Mile sa novčanim delom nagrada, itekako zasluženih.

Harmonika obešena o klin, telo nije izdržalo

Stolarska radionica je sada njegov jedini teren za važne utakmice, svakodnevica, mesto gde provodi dane i sate. Tu, u pauzama, često sa sinom „baci“ partiju šaha na radnom stolu. Prave sve što vešte ruke od drveta mogu da skroje i sklope. Kaže Mile: ako napravimo šest kreveta, sedmi ćemo da poklonimo. Od toga se niko neće obogatiti, a nekome će valjati. I dalje važi: ako neko baš insistira da plati hranilicu, neka mu se javi putem mreža, pa će se taj novac donirati nekom detetu za lečenje.

Nekadašnji harmonikaš je prepoznao momenat kada je telo reklo da je dosta, pa je sada taj divni instrument „okačen o klin“. Samo muzičari znaju koliko je i to naporno. Kad drugi ljudi kreću u krevet, muzičari moraju da budu u top-formi i daju najviše. Besane noći na nogama, uz ne malo kilograma na grudima, sve to kičmu satire. Neretko se ostaje i do rane zore, a već oko 8 ili 9 treba biti oran u radionici, za mašinama. Mile je to  osetio i procenio da mora da stane. Misli, priča nam, čak i da je malo zakasnio. Nije da ne osećamo žal u njegovim rečima, ali, jednostavno, moralo je tako.

Empatija se ne uči: Stolar Mile o porodici i porodičnim vrednostima

Odakle to porodici Jurković? Jesmo li se svi rodili sa iskonskom potrebom da nekome pomognemo? Ako jesmo, gde se zagubila?

– Nema kuće u selu u koju moj otac Milan nije ušao da nekome pomogne. Bio je zidar, nema krova na koji se nije popeo ako je bilo „gusto“ i kada je zima i kada je leto. Šta god da je trebalo, da se ozida odžak, da se pokosi… I majka je takva, nikad nisu okrenuli glavu. Kod mene i mojih je to prirodno, ako vidimo da smo mi ti u situaciji u kojoj možemo da pomognemo, ne razmišlja se. Ne mogu da se okrenem i odem. Ljudi kucaju na brojna vrata pa završe kod nas, često to i očekujemo. Onda otvorimo, pomognemo. To što se vidi na društvenim mrežama je samo deo, ogroman je broj ljudi koji ne može sam, koji je nemoćan, bolestan, bez energije – kaže Mile.

Današnji Vaskrs će provesti u porodičnom ambijentu. Tu je mir, tu je spokoj. Ali i red, koji se znao i kada je on bio dete. Nedelja je, priseća se Mile u razgovoru za eKlinika portal, uvek bila dan za porodicu. Da se okupe, u oči pogledaju, popričaju. Prođu sve lepo i manje lepo, skupe snagu, daju je jedni drugima za iskušenja koja slede. Jedino tako, konstatuje, mogu da pomognu i drugima.

Čovek ima sve kada je zdrav, ne tražite hleba preko pogače

Nije, odgovara nam, svoju decu morao da uči empatiji. Određena usmerenja postoje, kao i kod svih koji se nekim moralnim i vrednosnim normama vode. Ali, ništa više od toga. Na svoju decu i on i supruga su ponosni. Imaju zašto i da budu. A sami su, ispričao nam je Mile, krenuli od dve kašike i na podu, kada nisu imali ni kuhinjski sto, zajedno pojeli možda i najslađe obroke u životu. Sada, kada imaju sve, to ne zaboravljaju.

– Mnogi ljudi traže hleba preko pogače, a ne razumeju da čovek ima sve jedino ako je zdrav i ima porodični mir. Neko je lepo rekao da je najvrednije ono što ne možete da dodirnete rukama. Najveća vrednost je ono što je u nama, ali čovek mora da bude hrabar, vredan i radan da bi mu se „otvorilo“, da bi mu i Bog i drugi ljudi pomogli. Mora da se bori čak i kada mu sve izgleda beznadežno. To nisu fraze, to je realnost. Ako sedimo i samo čekamo da nam se nešto desi a sami ništa ne činimo, nije i neće biti dobro ni za koga – podseća nas najčuveniji stolar regiona, Milorad Jurković.