Emocionalno izolovanu ženu, koja se pretvara da je dobro, otkrivaju ovi postupci

Ponekad, ljudi koji izgledaju najsnažnije oni su koji se najviše bore

Žena može da se smeje, da se smeje i da obavlja svoje svakodnevne obaveze, dok se unutra oseća potpuno sama. Psihologija nam govori da postoje suptilni znaci koji odaju emocionalno izolovanu ženu, onu koja se oseća emocionalno nepovezano, ali se pretvara da je sve u redu. Prepoznavanje ovih znakova može da bude značajno za pružanje podrške ili jednostavno razumevanje onoga što se zaista dešava ispod površine.

Emocionalna izolacija ne izgleda uvek kao tuga – može da se skriva iza brojnih obaveza, vedrog stava ili uverljivog „dobro sam”.

Preporučujemo

Ona se povlači iz bliskih odnosa

Jedan od najvećih znakova emocionalne izolacije je povlačenje od ljudi koji su nekada pružali sigurnost.

Možda je i dalje fizički prisutna – pojavljuje se na porodičnim okupljanjima, odgovara na poruke prijatelja – ali postoji udaljenost koja ranije nije postojala. Razgovori ostaju površini, a ona izbegava da govori o tome kako se zaista oseća.

Ali, kada se žena oseća emocionalno izolovano, možda ne veruje da je neko zaista čuje. Dakle, umesto da rizikuje odbijanje ili nerazumevanje, ona svoje emocije zadržava za sebe.

Stalno je zauzeta

Ispunjavanje svakog trenutka aktivnošću može biti način da se izbegne suočavanje sa teškim emocijama. Kada se žena oseća emocionalno izolovano, može se posvetiti poslu, preuzeti previše društvenih obaveza ili prihvatiti beskrajne odgovornosti. Ne zato što voli da bude zauzeta, već zbog toga što bi u suprotnom morala da se suoči sa osećanjima koja nije spremna da prihvati.

Stalnim angažovanjem možda pokušava da pobegne od tuge ili usamljenosti, ali čineći to, ona se takođe odvaja od prave radosti i povezanosti.

Smeje se, ali joj se oči ne smeju

Postoji određeni tip osmeha koji nije odraz sreće. To je onaj koji se koristi da spreči ljude da postavljaju pitanja.

Žena koja se oseća emocionalno izolovano često postaje stručnjak u prikrivanju svog bola. Ona zbija šale, održavati razgovore laganim i trudi se da zbog nje niko ne brine.

Ali ako dobro pogledate, njen smeh ne ogleda se u njenim očima. To je naučila i to veoma dobro kontroliše. To je njen način da odvrati pažnju od onoga o čemu ne želi da priča. I kao što je psiholog Karl Jung jednom rekao: „Usamljenost ne potiče od toga što oko vas nema ljudi, već od nemogućnosti da komunicirate o stvarima koje vam se čine važne.”

Možda je okružena prijateljima, kolegama, čak i porodicom, ali se i dalje oseća nevidljivo jer niko zaista ne zna kroz šta prolazi.

Daje isti odgovor svaki put kada pitate kako je

„Dobro sam.”

„Samo sam umorna.”

„Imam mnogo posla, ali sam dobro.”

Ovo je lakše nego objašnjavati osećanja za koja niste sigurni da će ih neko razumeti.

Žena koja se oseća emocionalno izolovano često ima podrazumevani odgovor kad god je neko upita. Kratak, neodređen i osmišljen da prekine dalji razgovor. Ne zato što ne želi da se otvori, već zato što je uverena da niko zaista ne želi da čuje istinu.

Psiholog Alfred Adler kaže da je „glavna opasnost u životu to što možete preduzeti previše mera predostrožnosti”. Emocionalna izolacija jedna je od tih mera predostrožnosti – kada držite osećanja zaključana da ne biste opterećivali druge ili se suočili sa odbacivanjem.

Ali, ako bi neko bio uporan sa svojim pitanjima i zapravo želeo da čuje pravi odgovor, možda bi to drugo pitanje napravilo neku razliku.

Ona je uvek ta koja nudi podršku

Zvuči čudno, ali ponekad su emotivno najizolovanije osobe te koje stalno podržavaju sve druge.

Ona je prijateljica koji sluša satima, koleginica koja je uvek tu, član porodice koji nikada ne propušta poziv. Ona daje savete, uvek je rame za plakanje i čini se da ima beskrajnu emocionalnu energiju za druge. Ali kada su u pitanju njeni lični problemi, ona ih drži zaključane.

Za ženu koja se oseća emocionalno izolovano, prihvatanje sopstvenih potreba može delovati nemoguće. Pomaganje drugima postaje način da odvrati pažnju od sopstvene usamljenosti – način da se oseća vredno bez potrebe da traži bilo šta zauzvrat.

Izbegava ozbiljne razgovore o sebi

Ona će vas rado saslušati dok pričate o svojim borbama, snovima, strahovima – ali kada se razgovor preusmeri na nju, ona brzo menja temu ili daje kratke odgovore.

Žena koja se oseća emocionalno izolovano često izbegava da se otvori, ne zato što nema šta da kaže, već zato što je ranjivost previše rizična. Možda je bila ignorisana u prošlosti, ili možda veruje da je niko neće zaista razumeti.

Oseća se iscrpljeno, čak i kada se dovoljno odmori

Kada se žena oseća emocionalno nepovezano, ona sve nosi sama – svoje brige, stres, svoja osećanja. Nema nikoga s kim bi delila teret, nema sigurnog prostora da sve to izbaci iz sebe. Vremenom, takva vrsta emocionalnog opterećenja uzima fizički danak, ostavljajući joj osećaj iscrpljenosti bez obzira na to koliko se odmara.

Potiskivanje emocija ne čini da one nestanu – samo ih čini težim.

Oseća se kao da predstavlja teret, pa prestaje da traži pomoć

Jedna od najtežih stvari u vezi sa emocionalnom izolacijom jeste verovanje da niko zaista ne želi da čuje kroz šta prolazite.

Ona možda u svom životu ima ljude koji o njoj brinu, ali u njenom umu, oni imaju svoje probleme. Ona ne želi da ih opterećuje, niti da stalno traži pažnju, pa umesto da zatraži pomoć kada se bori, ona ubeđuje sebe da s tim može sama da se nosi.

Vremenom, ovo ćutanje postaje navika, sve dok jednog dana ne pomisli da niko ne bi ni primetio da potpuno prestane da priča.

Ali strah od toga da može da predstavlja teret sprečava je da izgovori reči: „Treba mi pomoć.”

Ako je neko u vašem životu postao tiši, nemojte pretpostavljati da to znači da je dobro. Ponekad su upravo ti ljudi oni kojima je najpotrebnija povezanost.

Društvenija je nego ikad

Zvuči kontradiktorno, ali ponekad su emocionalno najizolovanije žene one koje izgledaju najdruštvenije. Uvek su na okupljanjima, uvek prave planove, uvek okružene ljudima. Na površini izgleda kao da je duboko povezana, ali u stvari možda se oseća potpuno sama u prepunoj prostoriji.

Biti u društvu drugih ne znači nužno da se osećate viđenim ili shvaćenim. U stvari, zauzetost društvenim događajima može biti način da izbegnete suočavanje sa usamljenošću koju osećate u sebi.

Žena koja se oseća emocionalno izolovano možda i ne shvata da je usamljena – ona samo zna da je tišina nepodnošljiva, pa svoj život ispunjava bukom.

Ponekad veoma intenzivan društveni život krije najdublju usamljenost.

Oseća se otupelo više nego što se oseća tužno

Kada je žena predugo emocionalno isključena, možda neće plakati ili se slomiti, možda jednostavno utrne, otupi.

Stvari koje su je činile srećnom više je ne uzbuđuju. Stvari koje bi trebalo da je uznemire jedva da registruje. Ne da joj nije stalo. Jednostavno, samo osećanje bilo čega oduzima previše energije, previše je zahtevno.

Kada čak i zadovoljstvo prestane da donosi radost, emocionalna izolacija može da se pretvori u emocionalnu prazninu. Jer, ponekad je odsustvo emocija najveći znak da nešto nije u redu.