Sindrom hroničnog umora je ozbiljna i dugotrajna bolest koja utiče na telo i na psihu. Sindrom hroničnog umora pod šifrom G 93. 32. priznat je kao bolest od strane Svetske zdravstvene organizacije. Stanje može da bude toliko teško da osoba nije u stanju da ustane iz kreveta. Dodatna poteškoća je i činjenica da od sindroma hroničnog umora često obolevaju ljudi koji uvek nastoje da budu od pomoći svima. I pored toga, ove osobe nekada trpe društvenu stigmu i simptome koji mogu da budu onesposobljavajući, kao i simptomi multiple skleroze, lupusa, reumatoidnog artritisa, urođene srčane mane i sličnih hroničnih stanja, naglašavaju stručnjaci.
Umor drugačiji od uobičajenog
Sve više osoba se žali na umor, koji je skoro postao norma načina života u 21. veku. Ovaj oblik umora koji velika većina nas oseća, nije isti umor sa kojim se suočavaju osobe koje pate od sindroma hroničnog umora. Običan umor normalna je reakcija tela na napor i stres i obično se stanje popravlja odmorom. Predugo neadekvatno iscrpljivanje, rad i neadekvatan odmor mogu da učine da osećaj umora predugo traje. Čak i odlazak na more ili neki drugi odmor, umeju da budu jako stresni.
– Vraćamo se umorni zbog puta, pripreme za putovanje i same promene rutine i sredine. Ali sve to, takođe, može da iscrpi, pa da nam nekada dodatno treba “odmor od odmora”. Umor i posle odmora može biti posledica stresa, nesanice ili drugih faktora. Međutim, ako se pobrinemo za sebe, uzmemo dovoljno odmora, ovaj umor prolazi. Sindrom hroničnog umora nije običan umor, već predstavlja kompleksan poremećaj nejasne etiologije koji dovodi do pojave izraženog umora u trajanju dužem od šest meseci. Ne smanjuje se odmaranjem i praćen je redukcijom prethodnih psihofizičkih aktivnosti i određenim brojem nespecifičnih simptoma – kaže za portal eKlinika Sanja Mihajlović, psihoterapeut pod supervizijom.
Kako se dijagnostikuje sindrom hroničnog umora?
Sindrom hroničnog umora (SHU) prvi put je formalno definisan 1988. godine od strane Američkog centra za kontrolu i prevenciju bolesti.
– Da bi bio dijagnostikovan sindrom hroničnog umora pacijent mora zadovoljiti dva kriterijuma. Izražen hronični zamor koji traje šest meseci ili duže, uz odsustvo drugih medicinskih stanja i istovremeno prisustvo četiri ili više simptoma kao što su slabljenje sposobnosti pamćenja i/ili koncentracije, osetljivo grlo, osjetljivi limfni čvorovi, bol u mišićima, bol u zglobovima bez otoka i crvenila, glavobolje koje do sada nisu uobičajene kao i neuobičajenim obrascima ili izraženosti, neokrepljujući san, umor posle aktivnosti, koji traju više od 24 sata – kaže Mihajlović.
Delovanje stresa i traume
Kod 20 do 50 odsto pacijenata sa SHU prisutni su sledeći simptomi: bol u stomaku, netolerancija alkohola, bol u grudnom košu, hronični kašalj, dijareja, vrtoglavica, suve oči ili usta, aritmija, bol u vilici, mučnina, jutarnja ukočenost, osjećaj nedostatak vazduha, kožne senzacije, mravinjanje, promene telesne težine.
– Osobe koje pate od sindroma hroničnog umora često se suočavaju sa dubokom iscrpljenošću koja je praćena gubitkom energije i koncentracije. Pored fizičkih simptoma, prisutni su i psihički, kao što su depresija, anksioznost i osećaj bespomoćnosti. Psihički problemi, naročito hronični stres, mogu doprineti ili pogoršati simptome sindroma hroničnog umora. Emocionalna neravnoteža može dodatno da oteža oporavak. Postoje istraživanja koja pokazuju da je većina pacijenata sa SHU jednu godinu pre pojave simptoma prijavila veliki životni stres ili traumu. Osobe sa SHU često funkcionišu na fizički značajno nižem nivou od onog za koji su bili sposobni pre pojave bolesti – naglašava Sanja Mihajlović.
Disregulacija autonomnog nervnog sistema
Pretpostavlja se da SHU pacijenti imaju disregulaciju HPA ose (hipotalamusno- pituitarno-adrenalne osovine i lučenje kortizola) i izmenjenu imunoregulaciju, sve može da bude dodatno otežano stresom ili psihičkim naporom i da posluži za održavanje klastera simptoma SHU-a kao što su umor, bol u mišićima, neosvežavajući san i slabost, objašnjava Mihajlović.
– Zbog postojeće disregulacije autonomnog nervnog sistema, kako sposobnost i funkcionalnost pacijenata sa SHU opada, anksioznost i razdražljivost mogu da se povećaju. Sve ovo zauzvrat može dodatno da iscrpi energiju i poremeti san, što rezultira pogoršanjem fizičkih simptoma i dalje uzrokuje ponovni stres. Ukratko, pojačani stres i dugotrajno neprijatno raspoloženje mogu pogoršati fizičke simptome SHU – precizira Mihajlović.
Gubitak kontrole nad životom i izolacija
U nekim situacijama SHU dovodi i do zategnutih odnosa sa prijateljima i porodicom. Sanja Mihajlović navodi da je društvena stigma veliki problem.
– Simptomi SHU i njihove posledice mogu biti ozbiljni i onesposobljavajući jednako kao i simptomi multiple skleroze, lupusa, reumatoidnog artritisa, urođene srčane mane i sličnih hroničnih stanja. Ova vrsta oboljenja nekada je veoma frustrirajuća i ograničavajuća, čime se mogu smanjiti životni izgledi i kvalitet života. Zbog toga, oboleli često osećaju gubitak kontrole nad svojim životom, kao i socijalnu i emocionalnu izolaciju. Lutanje od lekara do lekara, dok se konačna dijagnoza ne uspostavi, takođe je jako iscrpljujuća. Neophodna je, ipak, detaljna pretraga jer moraju da se isključe mnoge bolesti koje imaju slične simptome kao i sindrom hroničnog umora. Mnogi ljudi koji pate od sindroma hroničnog umora suočeni su sa nerazumevanjem, neznanjem i često se osećaju izolovano i diskriminisano – kaže Mihajlović.
Oboleli su često radoholici, perfekcionisti
U ovakvim situacijama potrebama je i podrška porodicama čiji član pati od SHU. Sanja Mihajlović ističe da su oboleli obično ljudi koji su pre pojave simptoma bili radoholici, često perfekcionisti, “jaki” ljudi na koje se ceo porodični sistem oslanjao, neretko na usluzi svima.
– Sada se odjednom to promenilo, bližnji su zbunjeni, često i ljuti jer je došlo do promene funkcionisanja i ponašanja. Događa se da i najbliskiji članovi porodice ne pokušaju da „uđu u cipele“ osobe koja pati od SHU bez osuđivanja. Ono što je možda i najteže je da se oboleli od SHU često osećaju neshvaćenim, a i ignorisanim od strane medicinske zajednice, od koje se očekuje pomoć i lek, što sve dodatno povećava osećaj usamljenosti i očaja. Zbog toga je važno da stručna i šira javnost steknu bolje razumevanje ovog sindroma i pruže podršku – naglašava sagovornica portala eKlinika.
Uglavnom nema depresije i anksioznosti pre pojave simptoma
Sanja Mihajlović priča da SHU nije bolest koja napada isključivo osetljivije osobe. Od SHU niko nije zaštićen, pa ni mentalno jake i psihički zdrave osobe.
– Uzroci su kompleksni i uključuju kombinaciju genetskih, bioloških i faktora okoline. Pre pojave simptoma u većini slučajeva nema zabeleženih anksioznih ili depresivnih poremećaja, ali su ovi poremećaji, nažalost česti pratioci ovog oboljevanja, baš zbog stanja koje izaziva SHU. Ključna stvar koja je potrebna jeste da se shvati da ovaj sindrom nije “umišljena bolest“, da rečenica “sve je to u tvojoj glavi” nije tačna. Iako su neki ljudi još uvek skeptični u vezi sa postojanjem ovog sindroma, postoje naučna istraživanja koja su dokazala da se ljudi koji pate od SHU suočavaju sa stvarnim simptomima i posledicama i da je to fiziološka bolest – ističe Mihajlović.
Mihajlović kaže da je važno razumeti da sindrom hroničnog umora nije posledica mentalnih problema. Ipak, pošto su anksioznost i depresija česte prateće bolesti kod obolelih od ovog sindroma bitna je psihološka podrška.
Osećaj bespomoćnosti i krivice
Pojedina istraživanja navode da sindrom hroničnog umora često izaziva jak osećaj krivice. Mihajlović potvrđuje ove navode i nalašava da zbog simptoma oboljenja koji su u velikom broju slučajeva onesposobljavajući dolazi do promena. Osoba sa SHU nije u stanju da funkcioniše na isti način kao i pre razboljevanja.
– Zbog nemogućnosti da ispunjavaju uobičajene zadatke koje okolina od njih očekuje raste i frustracija. Ovde je krivica nametnuta od strane sredine. Ovo osećanje može biti praćeno anksioznošću i besom zbog ograničenja koja im nameće bolest. Osećaj bespomoćnosti i krivice mogu biti izazovni. Rad na razumevanju sopstvenih potreba, postavljanje realnih ciljeva i primena tehnika samopomoći. Ove tehnike mogu da smanje osećaj bespomoćnosti i krivice i povećaju otpornost na frustracije – navodi Mihajlović.
Začarani krug
Aktivnosti koje zahtevaju više psihičke energije mogu pogoršati simptome, jer osobe sa sindromom hroničnog umora često imaju smanjen kapacitet za podnošenje stresa.
– Fiziološke reakcije koje direktno dovode do telesnog iscrpljivanja su: iscrpljivanje nervnog sistema (smanjeno izlučivanje neurotransmitera dovodi do sporijih i neadekvatnih reakcija), iscrpljivanje autonomnog nervnog sistema (naročito simpatikusa koji utiče na promenu rada unutrašnjih organa), iscrpljivanje endokrinog sistema (naročito nadbubrežnih i tiroidne žlezde), taloženje holesterola i triglicerida na zidove krvnih sudova. Sav ovaj fiziološki odgovor na stresore deluje kao imunosupresor, što dovodi ponovo do začaranog kruga i pogoršavanju simptoma – precizira Sanja Mihajlović.
Mnogi pacijenti nemaj nikakav psihički poremećaj
Mihajlović priča da osobe sa SHU mogu doživeti osećaj bezizlaznosti i nedostatka kontrole nad sopstvenim životom.
– Javlja se i gubitak samopouzdanja. Fizički simptomi često su onesposobljavajući osoba ne funkcioniše kao ranije, što dovodi do negativnog obrasca mišljenja o sebi. Simptomi neretko ograničavaju socijalne interakcije i izazvaju osećaj usamljenosti – kaže Mihajlović.
Sa druge strane, poboljšanje psihičkog stanja, može olakšati svakodnevno nošenje sa telesnim izazovima, ali sam sindrom hroničnog umora neće nužno nestati samo zbog boljeg psihičkog stanja, naglašava Mihajlović.
– Lečenje sindroma hroničnog umora zahteva sveobuhvatan pristup koji uključuje i fizičke i emocionalne aspekte to jest, zahteva sveobuhvatan holistički tretman. Važno je napomenuti da SHU nije uzrokovan depresijom. Iako ove dve bolesti često koegzistiraju, mnogi pacijenti sa SHU nemaju depresiju, niti bilo koji drugi psihijatrijski poremećaj – ističe Sanja Mihajlović.
Zdrava nada i bezuslovno prihvatanje sebe
Socijalna podrška je izuzetno važna za osobe sa sindromom hroničnog umora. Osećaj razumevanja i podrške od strane porodice, prijatelja i bliskih osoba može značajno uticati na emocionalno blagostanje. Pošto je sindrom hroničnog umora multifaktorno oboljenje, a i psihoterapija bi trebala da bude deo multidisciplinarnog tima, objašnjava Mihajlović.
– Preliminarna istraživanja sugerišu terapiju razgovorom u tretmanu SHU i psihoedukaciju pacijenata, o tome kako da se nose sa ovom bolešću i razviju ponašanja i strategije za ublažavanje simptoma. Zdrava nada i bezuslovno prihvatanje sebe, utiču na formiranje racionalnog očekivanja koje doprinosi kvalitetnijem životu sa SHU. Psihoterapijske intervencije smanjuju nevolje podučavanjem tehnika opuštanja čime se smanjuje disregulacija simpatikusa i parasimpatikusa, razvijaju se strategije suočavanja sa simptomima; uspostavlja se otpornost na stres i frustracije – kaže Mihajlović.
Prednosti grupne terapije
Sagovornica portala eKlinika izdvaja grupni oblik rada, kao dobar način da se u grupi omogući interakcija sa drugim ljudima koji prolaze kroz slična iskustva.
– Grupne terapije omogućavaju obolelima da razmene iskustva, savete i podršku, što može da deluje veoma ohrabrujuće i umanji osećaj izolovanosti. Neke tehnike opuštanja, druženje s prijateljima mogu da pomognu čoveku. Sve tehnike opuštanja deluju na regulaciju nervnog sistema, smanjuje se anksioznost i uznemirenost, poboljšava raspoloženje i kvalitet života, modulira izlaz kortizola i poboljšava ćelijsko imunofunkcionisanje. Druženje sa ljudima koji prijaju, razumeju i prihvataju osobu bez osuđivanja, povećava osećaj pripadnosti i razumevanja okoline. Afirmišu se veze koje pružaju podršku i osećaj sigurnosti, pripadanja, a to su ljudske bazične potrebe. Sve utiče na bolju motivaciju u lečenju i lakše nošenje sa simptomima – kaže Sanja Mihajlović.
Nekada je vreme i za nove prijatelje
Sanja Mihajlović skreće pažnju i osobama sa SHU da vode računa o izvoru informacija o ovoj bolesti. Preporuka je da bezuslovno prihvatite sebe i da ne misle da su one krive za trenutnu situaciju u kojoj se nalaze.
– Sindrom hroničnog umora je medicinski poremećaj i nešto što se dešava, ne nešto što ste „izazvali ili zamislili“. Potražite podršku. To ne znači da ste slabi već upravno suprotno. Razgovarajte sa bliskim prijateljima i članovima porodice o tome kako se osećate. U redu je i ako vas ne razumeju i odbijaju da prihvate vaše stanje. Vreme je, možda za novi krug ljudi u kome ćete se osećati prihvaćeno. Komunicirajte sa lekarima. Redovno se konsultujte sa medicinskim stručnjacima. Otvoreno razgovarajte o svojim simptomima i osećanjima, kako biste zajedno pronašli najbolji način za upravljanje sindromom – ističe Mihajlović.
Ne otpisujte znake napretka
Ona dodaje da je bitno i da se osobe sa SHU pravilno odmaraju, da usvoje dobre životne navike i pravilno rasporede aktivnosti tokom dana, sve koliko im prija, bez prevelikog opterećenja.
– Napravite promene u svakodnevnom životnom stilu kako biste bolje upravljali simptomima. To uključuje postavljanje realnih ciljeva, pravilno upravljanje aktivnostima, ravnotežu između aktivnosti i odmora, te ako stručnjak preporuči najverovatnije i drugačiju ishranu i drugačiji stil života – kaže Mihajlović.
Stručnjaci savetuju i rad sa terapeutom koji može pomoći da razvijemo strategije za upravljanje stresom, bolje razumemo svoje emocije i promenimo negativne obrasce mišljenja. Lečenje može biti dugotrajno i simptomi se mogu menjati tokom vremena. Sanja Mihajlović savetuje osobe koje pate od SHU da prihvatite svoje stanje i postavite očekivanja prema svojim mogućnostima.
– Pohvalite sebe za svaki napredak. Vrlo je važno da ne otpisujete znake napretka, ma koliko vam se oni nekada činili beznačajnim – savetuje Sanja Mihajlović, psihoterapeut transakcione analize pod supervizijom, EMDR, CFT i ACT terapeut.
Oboleli od sindorma hroničnog umora su se organizovali i napravili Udruženje obolelih od sindroma hroničnog umora i krize svesti sa sedištem u Ćupriji. Preko udruženja postoji i grupa psihoterapijske podrške, gde Sanja Mihajlović vodi grupu koja je besplatna za članove Udruženja.
Ja imam ovu bolest… Sve žena lepo rekla.
Jedino nije napomenula da se ova bolest stalno vraća. ☹️🤷
Znači u trenutku kada dodje do poboljšanja ja uz veliki napor uspem da dodjem do 50% od stanja pre bolesti, što je odlično!
Ali ako se razbolim, na primer dobijem neku nisku temperaturu, na primer 37,1-2, ponovo mi se pogorša stanje i to posle može da potraje mesecima. Znači u tom trenutku sam ozbiljan invalid, bukvalno ne mogu ništa da radim… ☹️
Ono što je najgore je da za ovu bolest nema leka…. ☹️🤷
Moje neko iskustvo je da čim se čovek razboli treba odmah potpuno da miruje, jer ako se kreće virus udje u mišić i tu napravi haos…
To je preventiva…
Ako se bolest aktivira onda trebaju ozbiljni nervi i velika strpljivost i baš i fizički i psihički je teško.
Moj je utisak da ova bolest iako je ne definisana i napada više organa… Najviše stradaju mišići, ja imam utisak da se nekako blokiraju mitohondrije u samom mišiću i to je onda ozbiljna muka…
Opet kazem neko moje iskustvo je da mora da se radi kontinuirana lagana fizička aktivnost i to je jedini lek. Jer jedino šta može da pokrene mitohondrije to je fizička aktivnost ali ako se pretera to je onda korak unazad… Opet kažem to je moje iskustvo. Ja sam kupio sportsku narukvicu i gledam da mi puls ne prelazi 100 otkucaja u minutu i polako se povećava pre svega dužina staze a ako odnosno kada bude bolje i brzina kretanja…
PS:
Moj je utisak da prvo treba potpuno mirovati dok ne prođe odnosno se ne smanji upala…
I moj je utisak da treba povesti računa o ishrani, prvo zato što se holesterol i trigliceridi prosto podivljaju ali i slatko ima direktan negativan uticaj pre svega na mišiće u tom stanju…
Da, možda je i najgore ne razumevanje okoline, mene su lično neki lekari bukvalno izbacivali iz ordinacije tvrdeći da da sam ozbiljan hipohondar… A kamoli neko ko je neupućen… Naravno to je moje iskustvo verovatno ima drugačijih primera.
Jedino što je gotovo sigurno za ovu bolest nema leka i ko god tvrdi drugačije verovatno hoće da zaradi na vašoj muci… Ja sam lično bio na mnogo mesta i pokušao baš mnogo metoda i uzimao mnogo preparata, dao sam verovao i nekoliko hiljada evra, i ništa… ☹️🤷