Odlažemo stvari za koje znamo da će nas učiniti srećnijim, odbacujemo ljude kojima je stalo do nas i jurimo za ciljevima koji nas zapravo ne ispunjavaju. Psiholozi godinama proučavaju zašto sabotiramo sopstvenu sreću, a da nismo slomljeni ili iracionalni. Naš um jednostavno ponekad radi protiv nas. Ali kada shvatimo zašto to radimo, možemo početi da donosimo bolje odluke i prestanemo da stojimo na putu sopstvene sreće.
Plašimo se promena, čak i kada su za nas dobre
Naš mozak voli rutinu – čak i kada nas nešto ne čini srećnim, a čini nam poznatim, obično se toga držimo. Psiholozi to nazivaju pristrasnost ka statusu kvo – sklonost da više volimo da stvari ostanu iste, čak i kada bi promena mogla biti korisna.
Setite se samo koliko često ostajemo na nezadovoljavajućim poslovima, u nezdravim vezama ili se ne odričemo loših navika samo zato što nam deluju udobno i poznato. Nepoznato je zastrašujuće, a naši umovi nas ubeđuju da je bezbednija opcija ostati tu gde jesmo.
Ali, prava sreća često zahteva rast, a rast znači suočavanje sa nelagodnostima.
Trik je prepoznati kada nas strah od promene sputava tako da možemo da ga prevaziđemo umesto da sabotiramo sopstvenu sreću.
Sami sebi postavljamo nerealna očekivanja
Godinama verujemo da ćemo konačno biti srećni kada dostignemo određeni cilj.
Treba da imamo savršen posao, pravu vezu, a kada bih postignemo jedan od tih ciljeva, sreća nikad ne traje dugo. Onda pomeramo ciljnu tačku ubeđujući sebe da je prava sreća udaljena još samo jedan korak. Psiholozi kažu da je to pogrešno nadanje i lažno verovanje da će postizanje nečega doneti trajnu sreću. U stvarnosti, brzo se prilagođavamo novim okolnostima, a zadovoljstvo bledi brže nego što očekujemo.
Treba da znamo da sreća nije nešto što ćemo naći u budućnosti. To je nešto što stvaramo u sadašnjosti, a stalna jurnjava za nekom „savršenom” verzijom života samo sabotira našu sposobnost da uživamo u onome što već imamo.
Više se fokusiramo na izbegavanje bola nego na pronalaženje sreće
Naši mozgovi povezani su tako da daju prednost izbegavanju bola nego traženju sreće. U stvari, istraživanja pokazuju da negativna iskustva na nas imaju jači uticaj od pozitivnih — fenomen poznat kao pristrasnost negativnosti. Ova pristrasnost može da nas učini preterano opreznim, zbog čega se zadržavamo na neuspesima, izbegavamo rizike i ostajemo zaglavljeni u situacijama koje nas zaista ne čine srećnim.
Umesto da težimo onome što nam donosi radost, mi često donosimo odluke na osnovu onoga što deluje sigurno. Prava sreća, međutim, nije samo izbegavanje loših iskustava, već i aktivno traženje dobrih, čak i kada dolaze sa neizvesnošću.
Zamenjujemo udobnost sa srećom
Lako je pretpostaviti da ako se nešto izgleda udobno, mora da nas čini srećnim. Ali, udobnost i sreća nisu ista stvar.
Ostajemo verni rutinama koje nas ne ispunjavaju jer su nam poznate, držimo se navika ubog koji stagniramo, jer je promena neprijatna i izbegavamo izazove nose neizvesnost.
Ali rast, onaj koji vodi do prave, trajne sreće, skoro uvek zahteva izvesnu nelagodu. Ako nismo oprezni, menjamo dugoročnu sreću za kratkoročnu udobnost, ne shvatajući da nas ono što se čini bezbednim zapravo može sputavati.
Govorimo sebi stvari koje nisu istinite
Verujemo da nismo osoba koja može biti istinski srećna. Kažemo sebi da nismo dovoljno samouvereni, da nismo dovoljno uspešni, da generalno nismo dovoljno dobri. Svaki put kada se nešto dobro desi, odbacujemo to kao sreću, svaki put kada se nešto loše desi, to smatramo kao dokaz da ne zaslužujemo bolje. To su priče koje ponavljamo sebi sve dok ne počnu da deluju kao činjenice, ali samo zato što verujemo u nešto što to ne čini istinitim.
I napokon, shvatimo da su takve misli samo navike i da, kao i svaka navika, mogu da se promene, ali samo ako prestanemo u njih da verujemo.
Jurimo za onim što izgleda dobro umesto za onim što se čini ispravnim
Veliki deo onoga za čim težimo u životu nije ono što nas zaista čini srećnim, već ono što izgleda kao da bi trebalo. Jurimo karijere koje impresioniraju druge, veze koje izgledaju dobro na papiru, načine života koji odgovaraju društvenoj definiciji uspeha. Ubeđujemo sebe da će samo tako sreća uslediti.
Ali duboko u sebi znamo kada ua nas nešto nije dobro, a problem je što ne slušamo uvek. Ignorišemo taj osećaj misleći da treba da budemo srećni jer sve izgleda onako kako bi trebalo.
A prava sreća ne dolazi od ispunjavanja spoljašnjih očekivanja. To dolazi od usklađivanja naših života s onim što nam je zapravo važno, čak i ako ne izgleda onako kako smo mislili.
Ne verujemo da zaslužujemo da budemo srećni
Ponekad je najveća prepreka koja stoji između nas i sreće uverenje da je nismo vredni. Ubeđujemo sebe da nismo dovoljno radili, da nismo dovoljno postigli, da još nismo zaslužili pravo da budemo srećni. Nosimo krivicu iz prošlosti, upoređujemo se sa drugima i govorimo sebi da je sreća za druge ljude – ljude koji su više zaslužni.
Ali sreća nije nešto za šta treba da dokažemo da smo dostojni. Ona nije nagrada za savršenstvo ili nagrada koju otključavamo kada uradimo dovoljno. Sreću moramo sebi da dozvolimo. A za mnoge od nas to je najteži deo.
Sreća nije cilj do koga treba da stignemo. Sreću treba sebi da dozvolimo. Ona je u izborima koje donosimo svaki dan – u tome kako razmišljamo, kako rastemo i da li sebi dozvoljavamo da je u potpunosti prihvatimo kada dođe.
