Od tuge zbog svađe, neslaganja u društvu ili kolektivu, gubitka posla – do traume bliske smrti, negativni događaji mogu se urezati u naše pamćenje sa izuzetnom jasnoćom. Evolutivna psihologija i neuronauka saglasne su u jednom: pamćenje onoga što nam nanosi štetu predstavlja duboko usađenu reakciju koju ima mozak, ekspresivniju nego što je reakcija na radost.
Neuroanatomija negativnog pamćenja: Mozak u procesu selekcije lošeg i dobrog
Neurološke studije pokazuju da emocionalna sećanja, posebno negativna, aktiviraju određene regije mozga snažnije nego neutralna ili pozitivna. Amigdala, moždana struktura uključena u obradu straha i pretnji, ima ključnu ulogu u jačanju konsolidacije sećanja, kaže jedna starija studija. Ona „sarađuje“ s hipokampusom, koji organizuje sećanja, i prefrontalnim korteksom, koji interpretira i kontekstualizuje emocionalna iskustva. Kada osoba doživi pretnju ili traumu, ovaj trojac se snažno aktivira, obezbeđujući da se sećanje formira i lako priziva.
Genetičke studije ukazuju i na to da se pojedinci razlikuju u intenzitetu prisećanja traumatskih događaja, što zavisi od funkcije gena povezanih sa pamćenjem, faktora koji mogu doprineti razvoju poremećaja poput PTSP-a. Ova saznanja sugerišu da ne postoji jedno „mesto“ u mozgu za loša sećanja, već umreženi sistem koji obrađuje emocionalnu važnost.
Kako je mozak razvio evolutivnu pristrasnost ka negativnom
Iz evolutivne perspektive, davanje prioriteta negativnim sećanjima ima smisla. Sećanje da je određena namirnica iz prirode izazvala povraćanje ili da se predator nalazi blizu izvora vode moglo je značiti razliku između života i smrti. Iako pozitivna sećanja doprinose socijalnim vezama i dugoročnoj dobrobiti, ona nemaju istu hitnost. Zbog toga je prirodna selekcija favorizovala kognitivne sisteme koji su „pristrasni prema negativnom“ – pojavu pri kojoj su organizmi osetljiviji na negativne stimuluse.
Istraživanja adaptivnog pamćenja dodatno podržavaju ovu ideju. U eksperimentalnim uslovima, učesnici koji informacije pamte u kontekstu preživljavanja bolje se prisećaju detalja, posebno kada je sadržaj povezan s pretnjom ili lošim ishodom (studija Nairne & Pandeirada, 2016). Ova pristrasnost nije greška, već evoluirana funkcija ljudske spoznaje, osmišljena da nas zaštiti od ponavljanja fatalnih grešaka.
Zlo naspram dobra i njihove uloge
Loša sećanja imaju ključnu ulogu u izbegavanju neposredne opasnosti, dok pozitivna sećanja igraju suptilniju, ali jednako važnu ulogu. Radosti jačaju ponašanja koja podstiču dugoročan uspeh i učvršćuju socijalne veze. Na primer, prisećanje neke proslave ili sećanja na lepu, romantičnu vezu podstiče ljude da teže sličnim iskustvima u budućnosti, jačajući grupnu koheziju i opštu dobrobit.
Ipak, emocionalna jačina ovih uspomena obično je slabija nego kod traumatskih. U jednoj starijoj studiji tvrdi se da su sistemi pamćenja u mozgu podešeni na intenzitet – osobinu koju je lakše izazvati strahom ili gubitkom nego zadovoljstvom. Iako možemo ceniti zalazak sunca ili trenutak nežnosti, ta sećanja obično ne ostavljaju isti trajan neurološki trag kao trauma.
Kada se pamćenje pokaže kao štetno
Ova evolutivna prednost ima i svoju cenu. U savremenom svetu u kome su pretnje često psihološke a ne fizičke, isti mehanizmi koji su nas nekada štitili sada mogu dovesti do problema s mentalnim zdravljem. Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) je primer prekomernog zadržavanja traumatskih sećanja. Neki naučnici smatraju da to može biti znak zastarele adaptacije koja više ne koristi u mirnom okruženju.
Kod PTSP-a, podsetnici na traumu i dalje aktiviraju moždane sisteme za obradu straha dugo nakon što je pretnja nestala. To ukazuje da sistemi za upravljanje akutnim opasnostima nisu uvek efikasni u isključivanju. Rezultat je uporno ponovno proživljavanje negativnih sećanja koje ometa svakodnevno funkcionisanje – podsećanje da čak i evolutivne prednosti mogu imati psihološke posledice.
Negativna sećanja još u ranom detinjstvu
Iznenađujuće, čak i novorođenčad mogu formirati snažna sećanja na negativna iskustva. Na primer, Sullivan i saradnici (2000) davno su otkrili da novorođeni pacovi zadržavaju dugotrajna sećanja na neprijatne mirise, iako njihov sistem pamćenja još nije potpuno razvijen. Ova rana osetljivost može usloviti da se štetne asocijacije pamte već od samog početka života, što dodatno ukazuje na to da evolucija daje prednost negativnim uspomenama nad pozitivnim.
Umesto zaključka: Uznemirujuža osećanja ne smeju preuzeti primat
Postoji li određeno mesto u mozgu za loša sećanja? Odgovor je i da i ne. Ne postoji jedan „centar za negativna sećanja“, već složena mreža koja uključuje amigdalu, hipokampus i prefrontalni korteks. Sve one doprinose tome da se loša iskustva duže pamte i lakše prizivaju. Ovaj sistem ima adaptivnu vrednost jer pomaže u izbegavanju ponovljenih opasnosti, ali može uzrokovati disfunkciju ako je prekomerno aktiviran.
Naglasak koji pamćenje stavlja na opasnosti a ne na radost nije posledica manjeg značaja sreće, već toga što je sećanje ključno za preživljavanje.
Spoznaja da naš mozak prirodno daje prednost negativnim sećanjima može biti osnažujuća. Iako ne možemo potpuno eliminisati ovu pristrasnost, možemo umanjiti njen uticaj kroz svesnost i praksu. Tehnike poput kognitivnog preoblikovanja, meditacije svesnosti i ekspresivnog pisanja mogu smanjiti emocionalni uticaj negativnih uspomena i poboljšati pamćenje pozitivnih.
Redovno vođenje dnevnika zahvalnosti ili svesno uživanje u radosnim trenucima može postepeno pomoći u vraćanju ravnoteže. Važno je i potražiti stručnu pomoć kada uznemirujuća sećanja ometaju svakodnevni život. To nije slabost, već moderan nastavak naše urođene sposobnosti da se prilagodimo i napredujemo uz podršku zajednice.
