Deca koja se rode nakon bolnih iskustava i trauma se zovu “dugine bebe“Foto: Pixabay
Žena koja je izgubila bebu veličine pasulja, najčešće je već zamišljala u rukama dete koje joj kaže “mama”. Prazninu koja ostaje nakon gubitka deteta može ublažiti samo rođenje drugog deteta, razumevanje partnera i okoline. Deca koja se rode nakon bolnih iskustava i trauma, često se zovu “dugine bebe“, po uzoru na dugu koja nas obraduje posle jake oluje i kiše.
Roditelji koji su imali bolno iskustvo nesvesno mogu da prenesu povišene strahove na drugo dete i razviju nesigurnost. Nevolja, ipak može međusobno približiti i osnažiti par, stvoriti brižne i zrele roditelje koji će kada dobiju dugino dete izgraditi emocinalno stabilnu i jaku porodicu.
Pedagog i psihoterapeut Bojana Brkić Stojanović naglašava da je period trudnoće i početak roditeljske uloge sam po sebi ispunjen pojačan emocijama ali i strahovima. Kod roditelja koji su imali traumatična iskustva to je još izraženije.
– Može se desiti da budući roditelji, osete strah, zabrinutost i još mnogo toga. Dešava se i da ljudi bliski budućim roditeljima osećaju strah i pričaju to paru, što dodatno može da pojača njihovu brigu. Često je da u takvoj situaciji roditelji taže od svakog informacije, a dobijaju kontradiktorne odgovore. Imajući u vidu prethodna bolna iskustva razumljivo je da neki partneri kada postanu roditelji pored sreće osetite i tugu, bes i još mnogo toga – kaže za ekliniku Bojana Brkić Stojanović.
Podaci Instituta za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut’’ govore o oko 4.000 trudnoća godišnje koje su se završile spontanim pobačajima, vanmateričnom trudnoćom ili drugim nepovoljnim ishodima. Na ove podatke treba dodati i broj spontanih pobačaja žena koje se leče u privatnim zdravstvenim ustanovama.
Jedna od žena koja je javno odlučila da progovori o svom traumatičnom iskustvu gubitka bebe je majka troje dece i vaspitačica Dušica Stamenković Vićentijević, poznata kao urednica bloga posvećenog roditeljstvu “Ignjatova mama” . U trenicima najvećeg bola bitno je razumevanje i podrška bez puno reči.
– Ne znam kako se zove doktor koji me je primio kad sam imala krvarenje usled pobačaja, ali bio je toliko nežan i brižan, i dalje mu pamtim glas. Sećam se njegove rečenice “Dobro je sto je sve samo otišlo, jer ćeš moći brzo da pokušaš ponovo”, izgovorio je to tako da sam očekivala i da će me zagrliti, samo sam ja požurila što pre da izađem na vazduh – kaže za ekliniku Dušica Stamenković Vićentijević.
Pobednici deca i roditelji Foto: Pixabay
Podrška okoline ključna je u tim trenucima. Problem je kada neki ljudi počnu da zadiru u privatnost porodice, taže krivca za pobačaj i to najčešće u samoj ženi. Psiholozi upozoravaju da je u nekim osetljivim situacijama bolje ćutati.
– I pored moje priče kako je došlo do pobačaja, imala sam stomačni virus, povraćala celu noć i ujutru se onesvestila, imala sam veoma ružnu situaciju sa koleginicom koja mi je oduvek bila veoma draga. Uputila mi je ružan i osuđujući komentar rekla je: “Nemoj više da držiš dijete, pa nećeš imati pobačaje”, mislila je da sam mršava zbog dijeta, a ja sam čitav život takva. Sve to me povredilo i to od osobe koja je sama imala isto iskustvo pobačaja – kaže Dušica Stamenković Vićentijević.
Komentare kao što su „imaš već jedno dete, rodićeš i drugo“, treba izbegavati.
– Zagrlite samo. Šta god da kažete samo je dodatan kamen na već pretežak teret. Povređivalo bi me kada bi rekli “imaš Ignjata”- imam, ali i tu bebu sam želela – naglašava Dušica.
Ona navodi da je kada je bilo najteže utehu tražila u radu.
– Slobodno vreme bilo je sve samo ne odmor, jer bi mi odmah navirale razne misli i taj osećaj gađenja svog tela što me je inzneverilo. Tad sam se i zatvorila, nikome ništa nisam pričala, ipak našla sam utehu u starijem sinu Ignjatu nastojala sam da s njim provedem što kreativnije vreme- objašnjava Dušica.
Od posebne važnosti je da roditelji nesvesno ne prenose emocije iz nekih prethodnih iskustava na starije ili dete koje se rodi posle pobačaja. Roditeljstvo je posebno veliki ispit za parove, koji su imali iskustvo gubitka deteta.
– Može doći do previše brige, prezaštićenosti, prenošenja strahova, što može loše da se odrazi na razvoj potencijala deteta. Ono što roditelji ne mogu i ne treba da rade jeste poricanje bolnih iskustava i emocija.Najbitnije je uvažavanje međusobnih osećanja i razgovor. Često tokom roditeljske uloge mogu da se pojave situacije koje izazovu retraumatizaciju, to jest podsete roditelje na bolna iskustva. Bitno je da budu toga svesni i znaju šta može da im pomogne. Moraju da razdvoje ono što je bilo sa detetom koje su izgubili u poređenju sa onim što je sada, i detetom ili decom koje imaju- naglašava Bojana Brkić Stojanović.
Ona navodi da kod nas kada su u pitanju ovakve situacije ima dosta otpora da se pristupi grupnoj razmeni iskustava s ljudima koji su prošli kroz isto traumatično iskustvo.
– Često je prisutan osećaj stida i krivice, ali osobe koje imaju iskustva u grupama su ljudi koji su proživeli slična iskustva i upravo oni ističu značaj ovakvih razgovora i podrške. Bolno iskustvo može biti podrška roditeljima. Od značaja je i da zdravstveni sistem lekari i pedijatri znaju kako da reaguju u ovakvim situacijama – ističe Bojana Brkić Stojanović.
Ona naglašava bitnost uvažavanja svakog bolnog iskustva kao jedinstvenog i specifičnog.
– Bolna iskustva ne bi trebalo da se minimizuju uopštenim rečenicama: “Ma to je prošlo. Uživajte sada.“,“ Svima se to dešava, to je život“ i slično. Značajna je psihološka ili psihoterapijska podrška parovima od porodilišta. Osnaživanje para u velikoj meri može doprineti njihovim kapacitetima i nameri da stvore zdravu i jaku porodicu – navodi Bojana Brkić Stojanović.
Svi ljudi koji nastoje da im teška iskustva ne zamrače pogled na kraju su pobednici kao i Dušica, koja prepričava iskustvo posle drugog porođaja
– Osećala sam se kao pobednik posle drugog porođaja. Kada je babica uhvatila bebu za nogu videla sam devojčicu i počela da plačem i smejem se od sreće. Doživela sam kao i suprug pozitivan šok. Od momenta kad sam ugledala Ognjenu i zaljubila se u nju, postala sam svesna da je sve “bilo kako treba” ne bih imala nju – kaže Dušica.