Umirujući kvalitet zelene boje može objasniti zašto je ima toliko u bolnicama, školama i radnim okruženjima Foto: Shutterstock
Zelena boja sinonim je smaragda, to je nijansa kojom se označava bolest i zavist, boja povezana sa grotesknim čudovištima, a najuniverzalnije tumačenje zelene boje dočarava slike prirode, simbol ekološkog pokreta i zdravog života. Zelena, koja nastaje mešavinom plave i žute, može se videti svuda i u bezbroj nijansi. Ustvari, ljudsko oko vidi zelenu boju bolje od bilo koje boje u čitavom spektru. Sve ovo zajedno sa mnogim drugim činjenicama o ovoj boji, čini je bitnim delom našeg svakodnevnog života. Ali, zašto je to tako?
Ljudi sa lakoćom vide zelenu boju zbog toga kako svetlost dopire do naših očiju. Ljudsko oko prevodi talase svetlosti u boju. Kada vidimo zelenu žabu, boja koju vidimo je svetlost koja se reflektuje sa površine žablje kože, koju naše oči doživljavaju kao zelenu. Čunjevi u našim očima su u stanju da obrade talasne dužine i kažu mozgu koja se boja posmatra.
Ljudi su trihromati, što znači da opažamo tri osnovne boje: plavu, zelenu i crvenu. Retina u ljudskom oku može detektovati svetlost između talasnih dužina od 400 i 700 nanometara, opseg poznat kao vidljivi spektar.
Svaka primarna boja odgovara različitoj talasnoj dužini, počevši od plave na najnižoj (400 nanometara) i crvene na najvišoj (700 nanometara). U sredini spektra nalazi se zelena boja, na oko 555 nanometara. Ta talasna dužina je tamo gde je naša percepcija najbolja. Zbog svog položaja u centru spektra, i plavi i crveni talasi svetlosti su pojačani i bolje uočeni uz pomoć zelenih talasa.
Pre nego što su se pojavili neboderi i gradovi, naši preci su živeli u šumovitim predelima punog zelenila. Dok su tražili hranu, sposobnost razlikovanja obojenih bobica u odnosu na zeleno lišće bila je kritična za preživljavanje.
Evolucija vida i sve veća sposobnost otkrivanja boje sa finim detaljima dali su našim precima primatima evolucionu prednost u odnosu na druge sisare, koji takođe nisu mogli da uoče takve razlike. Promene boje lišća, voća i povrća mogu ukazivati na starost ili zrelost, pa čak i upozoravati da nešto može biti otrovno ili pokvareno. Danas, na primer, nastavljamo da koristimo ovaj instinkt predaka na pijaci ili u prodavnici.
Banane, iako se široko smatraju žutim plodom, zbog prisustva hlorofila prvo su zelene boje. Kao što trava i lišće imaju hlorofil koji im daje boju, tako ga imaju i plodovi. Smešten u ćelijama biljaka, hlorofil igra ključnu ulogu u fotosintezi, omogućavajući biljkama da prikupljaju energiju iz sunčeve svetlosti i pretvaraju je u energiju koju biljka može da koristi za rast. Kora banana je svetlo zelene boje sve dok hlorofil unutar kore ne počne da se raspada. Kako plod sazreva, molekul u kori se raspada i posmatramo promenu boje iz zelene u svetlo žutu – i više volimo da jedemo žute banane, jer su slađe.
Dok se hlorofil u banani raspada, skrob u kori se pretvara u šećer, pa više žute znači više šećera – sve dok ne počne da truli. Zbog visokog sadržaja skroba, zelenije banane se ponekad favorizuju kao lek za stomačne tegobe.
Ova promena boje važi i kada se biraju paprike. Naše oči nam pomažu da pronađemo najzrelije i najslađe paprike. Zelena paprika, sa više hlorofila, manje je slatka, na primer. Kako postaju žute i crvene, paprike postaju slađe. Dakle, iako možda više ne živimo u šumama, naša oštra percepcija zelene i dalje igra značajnu ulogu u očuvanju našeg zdravlja.
Neki naučnici i istraživači takođe veruju da nas boja može smiriti, jer su naše oči na vrhuncu percepcije da bi otkrile talasne dužine koje odgovaraju zelenoj boji. Sa manje naprezanja za percepciju boja, naš nervni sistem se može opustiti kada opaža određeni ton. Ovaj umirujući kvalitet zelene boje može objasniti zašto je ima toliko u bolnicama, školama i radnim okruženjima. Istorijski gledano, glumci i glumice bi se povukli u zelene sobe nakon toliko vremena gledajući u jaka svetla na sceni, iako su moderne „zelene sobe“ retko obojene u zeleno.
Prirodno okruženje, puno zelenila, moglo bi nam pomoći da živimo duže. Studija iz 2016. pokazala je da je život u zelenim pojasevima ili blizu njih povezan sa dužim životnim vekom i poboljšanim mentalnim zdravljem kod žena učesnica istraživanja. Istraživači sa Harvard T.H. Chan School of Public Health and Brigham and Women’s Hospital uporedile su rizik od smrti sa količinom biljnog sveta i vegetacije u blizini domova više od 100.000 žena.
Nakon što je završena osmogodišnja studija, podaci su otkrili da su učesnice koje su živele u najzelenijim područjima imale 12 odsto nižu stopu smrtnosti od žena koje žive u području sa najmanje zelenila. Prirodna okruženja, kako kažu načnici, u poređenju sa stambenim regionima u kojima je biljaka i zelenila vrlo malo – pokazala su se blagotvornima za mentalno zdravlje.
Kod žena koje nisu živele u zelenijim područjima, respiratorni problemi bili su drugi najveći uzrok smrti. Studija je pokazala da je manja izloženost zagađenom vazduhu mogla biti jedan od nekoliko razloga za povećanje očekivanog života onih koje su živeli u zelenim površinama. Naši preci su čitav život živeli na otvorenom. Prednosti koje ćemo steći usvajanjem načina razmišljanja i života u skladu sa prirodom, kažu istraživači, mogle bi da imaju pozitivan globalni uticaj, posebno za ublažavanje efekata klimatskih promena.