Nova istraživanja pokazuju da izražena dnevna pospanost kod starijih osoba, posebno žena starijih od 80 godina, može biti rani znak upozorenja na demenciju. Ispitanice koje su tokom dana bile pospanije imale su dvostruko veći rizik od razvoja demencije u narednih pet godina, u poređenju sa onima koje su imale stabilne obrasce sna.
Demencija – globalni izazov koji raste
Trenutno više od 55 miliona ljudi širom sveta živi sa demencijom, a predviđa se da će taj broj porasti na čak 139 miliona do 2050. godine. Faktori rizika uključuju fizičku neaktivnost, nekontrolisani dijabetes, visok krvni pritisak, gubitak sluha, kao i upotrebu duvana i alkohola.
Istraživanja su takođe ukazala na to da poremećaji sna, uključujući i previše ili premalo sna, mogu uticati na rizik od demencije, iako se naučnici još uvek ne slažu oko toga koji ekstrem ima veći uticaj.
Šta kaže novo istraživanje?
U studiji Univerziteta Kalifornija u San Francisku učestvovalo je 733 žena, prosečne starosti 82,5 godina. Sve su bile pokretne i nisu imale kognitivnih tegoba na početku istraživanja. Korišćeni su posebni uređaji za praćenje sna koje su učesnice nosile na ručnom zglobu, kako bi se precizno pratili obrasci spavanja i budnosti tokom 24 sata.
Na osnovu podataka, istraživači su definisali tri obrasca sna:
- Stabilan san (43,8%) – žene sa nepromenjenim ili blago poboljšanim snom
- Opadajući noćni san (34,9%) – smanjenje kvaliteta i dužine noćnog sna, blago povećano dremanje i narušeni cirkadijalni ritmovi
- Povećana pospanost (21,3%) – znatno povećano dremanje i noćni san, sa izraženim narušavanjem ritma aktivnosti i odmora
Najveći rizik od razvoja demencije primećen je kod žena sa povećanom 24-časovnom pospanošću, dok nije utvrđena veza sa blagim kognitivnim oštećenjem.
Pospanost – uzrok ili posledica?
Naučnici upozoravaju da njihova studija ne može sa sigurnošću utvrditi da li pospanost izaziva demenciju ili je ona rani simptom bolesti. Stručnjaci, poput neurologa dr Stevea Alldera, smatraju da neurodegenerativne promene u oblastima mozga koje regulišu budnost (npr. hipotalamus i moždano stablo) mogu dovesti do povećane potrebe za snom.
Takođe, fragmentisan san i narušeni cirkadijalni ritmovi ometaju dubok san, koji je ključan za uklanjanje beta-amiloidnog proteina povezanog sa Alchajmerovom bolešću. Zbog toga se sumnja da je povećana pospanost možda način na koji mozak pokušava da kompenzuje ranije oštećenje.
Može li se smanjiti rizik?
Iako genetika i neurodegeneracija igraju značajnu ulogu, stručnjaci ističu da na kvalitet sna možemo uticati. Kognitivni neuronaučnik dr Ben Dunkley podseća da je redovan san, izbegavanje alkohola, kao i pridržavanje pravila dobre higijene sna (spavanje u isto vreme, tamna i mirna prostorija, izbegavanje ekrana) ključno za očuvanje moždane funkcije u starijem dobu.
