Reč „narkomanija“ u širem smislu znači strast za uzimanjem opojnih sredstava, dok je stručan naziv za narkomaniju „bolest zavisnosti“. Tema u našem društvu duboko stigmatizovana, obavijena strahom, nedovoljnom edukacijom i bežanjem od sudara sa činjenicama, apsolutno zavređuje veću pažnju javnosti i bolju informisanost, pre svega od strane stručnih lica i medija.
Šta spada u psihoaktivne supstance
U razgovoru za eKlinika portal, šef Kabineta za sudsku psihijatriju Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, prim. dr Slobodan Simić, spec. psihijatrije i supspecijalista sudske psihijatrije, najpre razjašnjava da li se sve psihoaktivne supstance mogu svrstati u drogu, odnosno – da li je to isto:
– Psihoaktivne supstance (PAS) je stučni naziv za drogu. Svetska zdravstvena organizacija je u 10. reviziji međunarodne klasifikacije bolesti (MKB X-ICD 10: 1992) uvela termin „psihoaktivna supstanca“ (skraćenica: PAS). Pod psihoaktivnim supstancama se podrazumevaju: alkohol, marihuana, heroin, amfetamin, kokain, ekstazi, opijum, metadon, organski rastvarači, lepkovi, benzin, neke boje i lakovi, nikotin, LSD, anabolički steroidi… U odnosu na legalitet, psihoaktivne supstance mogu biti: legalne, ali kontrolisane i posebno oporezovane (npr. duvan, alkohol); legalne, koje se izdaju na lekarski recept (npr. anksiolitici i analgetici) i ilegalne, koje su zakonom zabranjene (npr. kanabis, heroin, kokain…).
Zašto nastaju bolesti zavisnosti među kojima je i narkomanija: Koliko je važna genetika i šta predstavlja zavisnost?
Jedno od najčešćih pitanja koja možemo da postavimo stručnjacima je svakako zašto nastaju bolesti zavisnosti.
– Najprihvatljivije objašnjenje za nastanak bolesti zavisnosti je multifaktorska teorija, koja smatra da u nastanku i razvoju bolesti zavisnosti učestvuju biološki, genetski, psihološki i socijalni činioci, a njihova kombinacija dovodi do bolesti zavisnosti. Posebno je bitan genetski činilac, jer u porodicama zavisnika od droge u značajnom procentu postoji višegeneracijski problem zavisnosti od neke psihoaktivne supstance. Prema definiciji SZO iz 1952. godine, zavisnost je „stanje periodične ili hronične intoksikacije, štetne za pojedinca i društvo, koja se postiže ponavljanim uzimanjem neke droge (prirodne ili sintetičke) – objašnjava stručnjak.
Prema rečima sagovornika eKlinika portala, zavisnost predstavlja krajnji stadijum u razvoju upotrebe droge, kada organizam ne može više normalno da funkcioniše bez stalnog prisustva droge, a osoba ima neodložnu i jaku želju i potrebu da drogu ponovo uzme. Upotreba neke droge tada za osobu dobija veći značaj nego bilo šta drugo u njenom životu.
Prim. dr Simić navodi i da možemo razlikovati tri vrste zavisnosti: psihičku, fizičku i stanje tolerancije. Koliko će brzo nastupiti i kakva će biti priroda i jačina zavisnosti zavisi od mnogih činilaca: od ličnosti zavisnika, od količine i vrste droge, dužine drogiranja, okruženja zavisnika…
Da li su neke ličnosti sklonije razvoju zavisnosti: Veza sa poremećajima ličnosti i problemima u detinjstvu
Neki autori smatraju da posebnu pažnju treba usmeriti na ličnost zavisnika, a manje na efekte PAS, prenosi nam specijalista psihijatrije, uz detaljno pojašnjenje veze sa strukturom i poremećajima ličnosti:
– U studiji o ličnosti zavisnika od PAS (Švrakić i saradnici) zaključeno je da je struktura ličnosti zavisnika dostigla granični nivo, sa kliničkim manifestacijama poremećaja ličnosti. Poremećaji ličnosti predstavljaju značajan i prijemčiv teren za mogući razvoj bolesti zavisnosti. Zloupotreba droga predstavlja najčešći sledeći korak kod osoba koje se još od detinjstva karakterišu lošim prilagođavanjem i poremećenim ponašanja. Često su to emocionalno i socijalno nezrele ličnosti. Za njih je karakteristično da svoje životne planove i ciljeve podešavaju trenutnim željama i nagonima, a ne prema stvarnim potrebama i objektivnim okolnostima. Emocionalno su labilni i preosetljivi, imaju niži prag tolerancije na frustracije i osujećenja, nedovoljno im je razvijena savest. U složenim okolnostima lako gube kontrolu i stabilnost, teško podnose lišavanja, u frustracionim situacijama reaguju burno ili pribegavaju zloupotrebi droge. U međuljudskim odnosima dominira egocentričnost, odnosno zadovoljenje spostvenih potreba uz nevođenje računa o potrebama drugih. Takav odnos naročito je izražen kod zavisnika od opijata.
Šta je narkomanija i koje osobine ispoljavaju narkomani
Poznato je da posledice uzimanja droge mogu biti zdravstvene, psihičke, porodične, radne i akademske, kao i socijalne. A kako se definiše narkomanija i za koju osobu možemo da kažemo da je po medicinskim merilima narkoman?
– Reč narkomanija u širem smislu znači: strast za uzimanjem opojnih sredstava. Stručan naziv za narkomaniju je „bolest zavisnosti“. Narkomani (zavisnici) su osobe koje ispoljavaju sledeće osobine:
- usled čestog ili stalnog uzimanja droge nalaze se u stanju stalne ili povremene omamljenosti
- pokazuju težnju ka povećavanju količine droge koju uzimaju
- ispoljavaju takvu žudnju da se ne mogu obuzdati niti čak privremeno uzdržati od uzimanja droge
- postaju zavisni od droge u takvom stepenu da ih svako lišavanje od droge dovodi u stanje telesne i psihičke patnje (apstinencijalna kriza), nabraja prim. dr Simić.
Koji tipovi narkomana postoje
Kako navodi naš sagovornik, postoji više tipova narkomana. Kod terapijskih narkomana (tzv. jatrogenih narkomana), zavisnost je uslovljena uzimanjem leka koga je prepisao lekar. Jedan od primera su bolesnici sa malignim bolestima, koji su prinuđeni da uzimaju narkotična sredstva u cilju ublažavanja jakih bolova (morfijum, valoron, trodon i sl.).
Specijalista psihijatrije ističe da je u slučaju neterapijskih narkomana uzimanje droge samoinicijativno, i da tu takođe postoji nekoliko vrsta. Narkofili (osobe koje probaju drogu jednom ili više puta) jesu osobe kod kojih postoji period eksperimentisanja i fascinacije drogom. Kada zadovolje radoznalost prestaju da je uzimaju bez posledica. Rekreativci su osobe koje povremeno uzimaju drogu, najčešće vikendom. Kod njih je uzimanje droge isključivo povezano sa periodima zabave i opuštanja, tako da retko mogu da stvore zavisnost, mada postoji rizik, upozorava prim. dr Simić.
Konačno, zavisnici su osobe koje uzimaju drogu redovno i svakodnevno i kod njih se razvija bolest zavisnosti sa svim posledicama i komplikacijama.
Sve o fazama narkomanije
S obzirom na raširenu upotrebu različih psihoaktivnih supstanci, stručnjaka pitamo kako se prelazi granica između rekreativaca i zavisnika? Koje su faze narkomanije i možemo li ih uočiti kroz jasne simptome?
Prim. dr Slobodan Simić kaže da narkomani najčešće prolaze kroz tri faze i detaljno ih opisuje:
1. Rana faza (najčešće se eksperimentiše sa alkoholom i marihuanom u vršnjačkom društvu)
- Korišćenje droge u ovoj fazi nema određeni obrazac. Eksperimentalna upotreba se odnosi na korišćenje različitih droga, zavisno od dostupnosti, mode, uticaja vršnjačke grupe, itd. Izbor može odražavati radoznalost jer vršnjaci veličaju efekte droga. Osoba otkriva da pomoću njih može da menja svoje raspoloženje, misli da to nije mnogo opasno, da će stvari „ostati pod kontrolom“. Najčešće se eksperimentiše sa alkoholom i marihuanom, a ređe sa tabletama sedativa. Pogrešna upotreba se uglavnom odnosi na uzimanje sedativa i drugih lekova bez znanja i saveta lekara. Socijalna upotreba predstavlja pojavu da se u većini slučajeva droga uzima u vršnjačkom društvu. Rana faza može da pređe u fazu zloupotrebe ili da u potpunosti prestane, i osoba se vrati zdravom načinu života.
2. Faza zloupotrebe (počinju posledice)
- U ovoj fazi droga se redovno koristi, ali korisnik još uvek održava kontrolu. Fazu karakteriše žudnja za efektima droge (psihička zavisnost). Obično se bira određena droga koja je glavni izbor, a izbor droge je povezan sa dostupnošću i ličnim iskustvom iz faze eksperimentisanja. Vreme i način konzumiranja su važni, droga se uzima često u grupi, ali sve više i individualno. Počinju posledice.
3. Faza zavisnosti (uzimanje bez kontrole sa apstinencijalnim krizama)
- Droga se uzima sve češće, nekada i nekoliko puta u toku dana. Ne postoji kontrola nad uzimanjem. Karakteriše je preokupiranost drogom i njenim efektima. Kada ne može da se dođe do droge, ispoljava se apstinencijalna kriza i neraspoloženje. Kada nema droge osoba se oseća bolesno, bezvoljno, umorno, i zna da je jedini način da olakša tegobe ponovno uzimanje droge. Uz psihičku zavisnost razvija se i telesna zavisnost. U fazi zavisnosti uzimanje droge je češće individualno nego u grupi.
Kako se može otkriti droga u organizmu i šta analize pokazuju
Da li se prisustvo neke droge u organizmu može nedvosmisleno potvrditi laboratorijskim analizama i kojim?
– Postoji više načina testiranja prisustva droge u organizmu. Analiza folikula kose je najpouzdaniji, ali i najskuplji način. Analiza urina je uobičajen, pristupačan način, sa visokim stepenom pouzdanosti, što važi i za analiza krvi (stepen pouzdanosti je sličan analizi urina). Analiza pljuvačke je neuobičajen i manje pouzdan od ostalih testova. Od navedenih metoda za otkrivanje prisustva droge u organizmu najčešće se koristi urin test. Testovi ne pokazuju da li je osoba ikad u životu uzimala drogu, već samo da li je koristila drogu određeno vreme pre testiranja. Testovima na drogu može se utvrditi prisustvo droge od nekoliko sati do nekoliko meseci od poslednjeg uzimanja – precizira prim. dr Simić.
Kriterijumi za postavljanje dijagnoze zavisnosti
Prema dijagnostičkim kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije za zavisnost od supstanci (MKB-10), konačnu dijagnozu zavisnosti trebalo bi postaviti samo ako su tri ili više od sledećih fenomena doživljeni ili manifestovani u nekom periodu tokom prethodne godine, navodi sagovornik eKlinika portala. To mogu da budu:
1. Jaka žudnja ili osećaj neodoljive potrebe za uzimanjem supstance.
2. Otežana kontrola nad ponašanjem prilikom uzimanja supstance u smislu početka, završetka ili nivoa upotrebe.
3. Fiziološki apstinencijalni sindrom kada je upotreba supstance prestala ili je smanjena, što je dokazano apstinencijalnim sindromom karakterističnim za supstancu; ili upotrebom iste (ili blisko povezane) supstance sa namerom da se ublaže/olakšaju ili izbegnu apstinencijalni simptomi.
4. Dokaz o toleranciji, tako što su neophodne povećane doze supstance da bi se postigli efekti koji su ranije proizvedeni u nižim dozama (jasni primeri za ovo nalaze se kod osoba zavisnih od alkohola i opijata, koji mogu da upotrebljavaju dnevne doze ovih supstanci dovoljne da onesposobe ili ubiju korisnika bez razvijene tolerancije).
5. Progresivno zanemarivanje alternativnih zadovoljstava ili interesovanja zbog korišćenja supstance, trošenje mnogo vremena za nabavku ili uzimanje supstance ili za oporavak od njenih efekata.
6. Nastavljanje sa uzimanjem supstanci i pored jasnih dokaza o nespornim štetnim posledicama kao što sum na primer, oštećena jetra zbog prekomernog pijenja, stanja depresivnog raspoloženja koja slede periode intenzivnog uzimanja supstance ili oštećenja kognitivnog funkcionisanja vezana za uzimanje droga. Treba utvrditi da li je korisnik bio ili se može očekivati da će biti svestan prirode i obima štetnog dejstva.
7. Sužavanje ličnog repertoara obrazaca za korišćenje psihoaktivne supstance tako]e je opisano kao karakteristična odlika (na primer tendencija da se alkoholna pića piju na isti način tokom nedelje i vikendima, bez obzira na socijalna ograničenja koja odre]uju odgovarajuće ponašanje u vezi sa pijenjem).
Na koji način se leči narkomanija i od čega zavisi remisija
Šta možemo da kažemo onima koje očekuje lečenje i njihovim najbližima o samom procesu? Koliko je izazovan?
– Svaki terapijski program za lečenje bolesti zavisnosti sprovodi se u više faza. To su: pripremno – orijentaciona faza koja se odvija kroz ambulantu, intenzivna faza u dnevnim bolnicama ili kliničkom odeljenju, i produžno – rehabilitaciona faza koja traje 1-2 godine, u vanbolničkim uslovima. Ova faza odvija se kroz sledeće terapijske forme: porodične grupe za produženo lečenje bolesti zavisnosti, socioterapijske klubove i udruženja građana za borbu protiv bolesti zavisnosti – kaže prim. dr Slobodan Simić.
Zašto zavisici i saradnici u lečenju prave greške i koje su najčešće
Koje su najčešće zamke u koje tokom lečenja upadaju narkomani i saradnici u lečenju?
– Ima ih više, a najčešće greške zavisnika su očekivanja da će detoksikacija biti potpuno bezbolna, bez problema, kao i vezivanje uspešnosti detoksikacije samo za određene preparate, npr. metadon/heptanon (širok je spektar efikasnih lekova koji se primenjuju u detoksikaciji). Greše i u svođenju lečenja samo na period detoksikacije (detoksikacija je samo prva faza procesa lečenja). Neki imaju nekritično verovanje u sopstvenu snagu i pokušaj da se još više ojača u rizičnim situacijama poput „prava stvar je da gledam kako drugi uzimaju drogu, a da je ja ne uzmem“– ovo „čeličenje“ neposredno po prestanku uzimanja PAS veoma je opasno jer je osoba još nestabilna, povodljiva i nesigurna. Dolazi i do neshvatanja potrebe za kontinuiranim, stalnim kontaktom sa stručnjacima tj. terapeutom („sada mi je dobro, nemam razloga da idem, ići ću kod terapeuta samo kad mi nije dobro…“), a suština lečenja jeste da se problem prevenira i izbegne loše stanje. Tu je i nekritičnost prema okruženju koje potencira rizik od recidiva („nema veze što su mi drugovi zavisnici, oni mi neće ponuditi niti mi dati drogu…“, a svaka veza sa „svetom droge“ predstavlja rizik za recidiv. Konačno, greške su i u nepridržavanju pravila lečenja i svođenju lečenja samo na apstinenciju. Zavisnost nije samo uzimanje PAS već i određeno ponašanje, sistem vrednosti, navike, životni stil... – detaljno objašnjava stručnjak.
I saradnici u lečenju greše, evo zašto
Prema rečima prim. dr Slobodana Simića, najčešće greške saradnika u lečenju su:
- svođenje lečenja na detoksikaciju („sada ne uzima drogu, izlečio se…“)
- pokušaj da se po svaku cenu vode dugi razgovori o uzrocima uzimanja droge, što porodične odnose još više narušava (ove razgovore treba ostaviti za porodičnu terapiju ili zajednički razgovor sa terapeutom)
- potpuno i nekritično verovanje zavisniku: („rekao je da nije uzeo drogu iako je cele noći bio van kuće…“)
- nepoznavanje simptoma i znakova zavisnosti (apstinentska kriza se proglašava gripom, akutno dejstvo droge umorom…)
- nepoznavanje izgleda droge i pribora za korišćenje (od supstance se misli da je npr. duvan, i slično)
- potpuno nepoverenje, totalna „policijska“ kontrola i pokušaj da se izolacijom problem reši („nema nikakvih izlazaka iz kuće… ništa mu više ne verujem…“) – ovo kod zavisnika može da izazove reakciju tipa „kad mi već ne veruju, onda ću i uzimati šta hoću…“
- nepoznavanje sopstvenih otpora lečenju i nepriznavanje sopstvene odgovornosti za nastajanje problema („ne znam otkud moje dete narkoman, sve sam mu kupovao…“)
- nespremnost za promenu sopstvenih stavova i ponašanja.
Najvažniji saveti za roditelje: Ima li jasnih pokazatelja da se droga koristi?
Kako prepoznati sumnjiva ponašanja kod dece ako postoji sumnja da se koriste psihoaktivne supstance?
– Veoma je teško prepoznati da li je dete narkoman, posebno kad prvi put uzima drogu ili je uzima samo povremeno. Ni jedan od pokazatelja sam za sebe ne mora da znači da je u pitanju narkomanija. Oni se najčešće javljaju u kombinaciji više znakova i oslikavaju trajnu, a ne sporadičnu promenu ponašanja deteta. Promene koje se javljaju kod deteta u periodu eksprimentisanja sa drogama mogu se uslovno podeliti u tri kategorije: promene ponašanja, socijalni poremećaji i telesne promene – objašnjava naš sagovornik.
Prepoznajte promene u ponašanju deteta
Prim. dr Simić upozorava da su promene ponašanja često prvi znak da se nešto negativno dešava. To mogu biti: popuštanje u učenju, neobjašnjiva kašnjenja pri dolasku kući ili u školu, izostajanje sa časova, promena društva i prijatelja… Ali, i menjanje planova u zadnji čas, učestalo traženje da se prenoći kod druga, neobjašnjivi gubici ličnih stvari deteta. Zatim nestajanje novca i stvari iz kuće, često traženje novca za nove knjige i školske troškove, periodi bezrazložnog veselja i periodi povlačenja u sebe i izolacije, odbijanje poslušnosti, svadljivost.
Socijalni poremećaji u odmaklom stadijumu
Sagovornik našeg portala kaže da se socijalni poremećaji pojavljuju kada je konzumiranje droge toliko odmaklo da je već nastupila navika ili čak zavisnost. Prema njegovim rečima, to mogu da budu:
- potpuno zanemarivanje škole (višednevni izostanci iz škole, loše ocene)
- krađe novca i stvari iz kuće
- sukob sa zakonom
- odlasci od kuće i skitanje
- odavanje prostituciji
- teške krađe
- dilovanje droge.
– Osim toga, upadljiva je telesna zapuštenost: apsolutno zanemarivanje lične higijene, kao i izgleda, odeće i okoline u kojoj se živi. Najsigurnije je da svaki zabrinut roditelj odvede svoje dete na pregled kod psihijatara koji se bave bolestima zavisnosti da se ustanovi realno stanje – apeluje u razgovoru za eKlinika portal prim. dr Slobodan Simić, spec. psihijatrije i supspecijalista sudske psihijatrije.
