Plivačko uvo bolno je stanje koje je uglavnom posledica prodora bakterija u ušni kanal. Plivačko uvo se lako leči, a najviše štete pacijenti nekada nanesu sami sebi pokušavajući da izleče infekciju raznim narodnim lekovima kao što su čuvarkuća, beli luk, ili neodgovarajuće kapi i masti.
Kako nastaje plivačko uvo
Plivačko uvo (Otitis externa), upala spoljašnjeg slušnog kanala, dela uva od ušne školjke do bubne opne, najčešće je uzrokovano zadržavanjem vode u ušnom kanalu, jer upravo mračna i topla sredina pogoduje razvoju bakterija. Ovaj oblik upale češći je kod odraslih osoba tokom letnjeg perioda.
– Javlja se i kod dece i tinejdžera, ali u nešto manjem procentu. Naziva se plivačko uvo jer se često zapaža kod plivača posle kontakta sa vodom u bazenu, jezeru, moru. Nastaje zbog zaostatka vode posle plivanja, stvarajući vlažnu sredinu koja je povoljna za rast bakterija i gljivica – kaže za portal eKlinika specijalista otorinolaringologije dr Vesna Kostić.
Plivačko uvo ima lako prepoznatljive simptome
Upala je lako prepoznatljiva jer, kako navodi dr Kostić, ima vrlo neugodne i nagle simptome. Najčešće, bez ikakvog uvoda, karakterističan simptom je jak bol lokalizovan u predelu upaljenog uha.
-Bol se širi na celu ušnu školjku koja je i na blag dodir jako osetljiva. Spoljašnji slušni kanal je otečen i pacijent ima utisak da je uvo zapušeno i da slabije čuje. Pre pojave bola, retko je uvod u upalni proces svrab i peckanje u uhu koji su, ukoliko postoje, kratkog trajanja. Kod jačih upala bol se može proširiti ka licu i vratu, takođe može biti prisutan i sekret iz upaljenog uveta, crvenilo, pa čak i povišena telesna temperatura i otečeni limfni čvorovi na vratu – objašnjava dr Kostić.
Stanje je bolno, ako se ne prepozna i ne leči
Upale spoljašnjeg slušnog kanala su sezonskog karaktera, javljaju se uglavnom u toku leta, za vreme sezone kupanja.
– Tokom plivanja, ronjenja, tuširanja, boravka u vlažnoj sredini, dolazi do zadržavanja male količine mikrobiološki neispravne vode. Bakterije lako prodiru kroz kožu kanala, razmnožavaju se i dovode do upalnog procesa koji je veoma bolan ukoliko se odmah ne prepozna i ne leči – naglašava dr Kostić.
Pogrešne navike i plivačko uvo
Doktorka dodaje da nisu, ipak, isključivo plivači izloženi riziku. Do neprijatnih bolova može da dođe i usled nekih pogrešnih navika.
– Upala spoljašnjeg uveta može se razviti i kod osoba sa prekomernim nakupljanjem cerumena (ušne masti), kod onih koji koriste štapiće ili druge predmete za čišćenje kanala. Do problema može doći i kod ekcematozno izmenjene kože kod ljudi koji koriste slušne aparate ili imaju anatomski uske kanale, pa voda lako ostaje zarobljena, uglavnom kod dece – precizira dr Kostić.
Kako se leči i dijagnostikuje plivačko uvo?
Plivačko uvo lako se prepoznaje od strane pacijenata, jednostavno dijagnostikuje i leči od strane otorinolaringologa. Neophodno je, kako precizira dr Vesna Kostić, uzeti bris uveta na bakteriološko i mikološko ispitivanje, napraviti toaletu ispiranjem ili na drugi odgovarajući način i primeniti propisati terapiju po antibiogramu.
– Lečenje se uglavnom svodi na propisivanje antibiotskih ili antimikotičnih kapi ili masti koje pacijent sam primenjuje tokom sedam dana. Nekada je neophodno lečenje u stručnjaka, na drugi dan, takozvanim štrajfnama, to jest posebnim gazama sa lekom. Uvek je prisutan jak bol i neophodno je da pacijent prvih par dana uzima analgetik. Retko su opisane upale praćene i promenom opšteg stanja u smislu povišene telesne temperature, crvenila oko uveta. Ukoliko se utvrde ove promene pacijentu se propisuju antibiotici per os (koje pije), ali opet po antibiogramu – navodi dr Kostić.
Moguće komplikacije
Komplikacija su moguće ali i retke. Doktorka objašnjava da je jedan od problema plivačkog uva takozvana maligna eksterna, upala uveta koja se teško i sporo leči.
– Ove promene uglavnom se uočavaju kod imunokompromitovanih osoba, dijabetičara ili kod pacijenata kod kojih nije uziman bris uveta na analizu, a radi se o specifičnoj i rezistentnoj bakterijskoj upali. Jako je retka komplikacija i skoro da se ne susrećemo sa njom u današnje vreme – ističe dr Kostić.
Kako se ne leči plivačko uvo?
Neki pacijenti leče plivačko uvo neproverenim sredstvima koje doktori ne savetuju, jer mogu dovesti do pogoršanja upale.
– Imamo prilike da viđamo i uklanjamo iz uha i ceo čen belog luka, što je vrlo komplikovano za lekara, a bolno za pacijenta jer beli luk u ušnom kanalu bubri i jako ga je teško ukloniti – kaže dr Kostić.
Doktorka dodaje da se analgetik daje za ublažavanje bolova deci i odraslima, savetuje se i pregled otorinolaringologa.
– Ako nam otorinolaringolog nije dostupan, kao ni laboratorija u kojoj bi se uzeo bris uha, preporuka su antibiotske kapi u uvo, i lek protiv bolova, do odlaska lekaru. Ne treba samoinicijativno uključivati antibiotik sistemski, per os, jer se ovakve upale uglavnom leče samo lokalno, kapima, mastima – objašnjava dr Kostić.
Štapiće za čišćenje ušiju ne treba koristiti
Pacijenti sa prekomernim nakupljanjem cerumena uglavnom imaju svoj redovni ritam ispiranja, čišćenja i savetuje se da to obavezno uradi lekar pre odlaska na more ili bazen.
– Preporuka su i preparati u obliku spreja sa maslinovim uljem i 3 procentnim hidrogenom koji se koriste pre i posle kupanja. Savetuje se i eventualno upotreba čepića za uši osobama koje su jako osetljive i imaju iskustvo sa upalama uha. Relativno česte povrede kože spoljašnjeg slušnog kanala, pa i bubne opne štapićima za uši dovoljan su dokaz da ih ne treba koristiti. Nakon tuširanja, kupanja vodu sa uha potrebno je samo peškirom pokupiti spolja – precizira za portal eKlinika dr Vesna Kostić.
Prema nekim procenama, u kanalizacijskim odvodima, obalama i morima godišnje završi skoro oko 1,2 miliona tona štapića za čišćenje ušiju. Zemlje poput Francuske i Škotske odlučile su da zabrane ili delimičmo zabrane plastične štapiće za uši.
