Medicinski informativni portal
Naslovna / Deca

Deci ne treba vaše prijateljstvo. Za njihovu sreću i uspeh važno je nešto sasvim drugo!

4:00 - 17. 09. 2020.
Izvor: novosti.rs

Poslušnost, poniznost, izbegavanje sukoba, slepa odanost odraslima, neke su od tradicionalnih vrednosti u vaspitanju. Iako su one duboko ukorenjene i još uvek prisutne u našem društvu, savremeni roditelji ipak prihvataju nove vrednosti u odnosu s decom

 

Poverenje je važno Foto: Pexels

Psiholog Dušanka Kosanović objašnjava kako roditelji često brkaju odnos utemeljen na ravnopravnom dostojanstvu sa prijateljstvom. Ali to nije isto. U odnosu s detetom važno je videti i čuti dete, ozbiljno ga shvatiti, biti odgovoran za njega i biti odgovoran za taj odnos.

Ne prebacujte odgovornost za odnos na dete

U prijateljstvu nismo na taj način odgovorni. Svako je odgovoran za sebe, a odgovornost za odnos se deli. Dete ne može biti odgovorno za odnos s odraslima jer nema moć koju oni imaju. Na praktičnom primeru – dovoljno je da uočimo svoje reakcije kada nam prijateljica kaže da je gladna i kada nam malo dete kaže da je gladno.

Roditelji, to jest odrasli uvek imaju moć u porodici. Oni mogu da biraju hoće li da je praktikuju ili će biti nemoćni u odnosu s decom.  Najbolje je ako roditelji koriste svoju moć kroz ravnopravno dostojanstvo.

– Naprimer, u slučaju svađe između roditelja i deteta, roditelj koji želi  da dominira i da bude u pravu može tražiti da se dete izvini i čekati da mu ono prvo priđe. Međutim, može da postupi i drugačije. Da sebi dopusti da bude ljut i uznemiren, ali da bude svestan da i dete ima pravo da bude ljuto i uznemireno, i da je to jednako važno kao roditeljeva uznemirenost – kaže Dušanka Kosanović.

Na roditelju je da bude odgovoran za atmosferu u odnosu s detetom i da nema problem prvi da mu priđe u takvoj situaciji. Naime, ko ima više moći, ima i više odgovornosti.

Važno je da ni vi ni dete ne izbegavate sukobe

–  Kad je reč o odgovornosti, kao roditelji vrlo lako prepoznajemo što je odgovornost dece i pozivamo ih na nju, ali da bismo ih zaista mogli učiti odgovornosti, trebalo bismo pre svega postati sami odgovorni za sebe.

– Sami ne preuzimamo odgovornost za svoje emocionalne povrede, koje onda bez problema stavljamo u odnos s

detetom šaljući mu poruku: „Ti si me razljutio i ti si kriv zbog toga.” Odgovorno bi bilo u takvoj situaciji pokazati ko smo i reći: „To što si uradio me je razljutilo”. Pritom je važno da roditelj razume da je ljutnja njegova i da ne treba da stvara detetu osećaj krivice. S druge strane, to ne znači da ne treba da rešavamo problem koji je nastao. Važno je krenuti u razgovor o tome kako je detetu i kako je meni da tražim rešenje. Veliki je napredak ako se učimo sukobima u kojima smo odgovorni za svoja dela i emocije, a da niko, posebno ne dete, iz sukoba ne izađe s osećajem krivice – poručuje Dušanka Kosanović.

Sa tinejdžerima gradite odnos poverenja

Odrastanjem se menja „razmera“ odgovornosti za odnos. Za malu decu su u potpunosti odgovorni roditelji, a kod tinejdžera je veći udeo lične odgovornosti. Za roditelje je važno da, kako deca odrastaju, s jedne strane prepuštaju odgovornost njima, a s druge strane grade odnos poverenja. Time omogućavaju razvoj mentalno i emocionalno zdravih osoba, koje postaju sposobne da žive u ovom svetu.

Jednostavan primer u kojem vidimo razliku je npr. osnovnoškolac koji sam brine o svojim stvarima, zadacima, oblačenju, ustajanju, prijateljstvima i sl. u odnosu na malo dete koje je potpuno nesamostalno. Ili srednjoškolac ili student koji samostalno rešava obaveze u odnosu na učenika ili studenta kog roditelji motivišu da uči, obećavaju nagrade za ocene i ispite i slično.

Tinejdžerska agresija roditelju šalje važnu poruku

Dušanka Kosanović napominje da tinejdžeri koji imaju probleme u ponašanju zapravo imaju roditelje koji nisu odradili ‘posao’ kako treba.

– Roditeljima je u takvim situacijama potrebna pomoć da razumeju šta se zapravo dogodilo u njihovim porodičnim odnosima. Mogu da nauče, naprimer, da jedan od uzroka agresivnosti kod dece i mladih može biti detetovo tugovanje, a da niko nije prepoznao gubitke s kojima se nosi.

Rad stručnjaka s decom, mladima i porodicama podrazumeva dublje poznavanje porodične dinamike. Na primer, simptomi poput krađe ili bežanja od kuće u stvari su poziv u pomoć, a ne dokaz da je tinejdžer loš. Sve dok ne uključimo odrasle u svet tinejdžera i ne pogledamo što se tamo događa, potrošićemo uzaludne sate i izreći bezbroj vaspitnih mera. Takvim tinejdžerima neće pomoći puka korekcija ponašanja, već podrška i motivacija da preuzmu odgovornost za sebe uprkos situaciji i uslovima u kojima su odrasli.  Jednako je važno imati puno razumevanja za roditelje koji u današnjem svetu odgajaju decu – to nije lako.

TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend