Dejana Ivković: Kad mi je najteže moram biti najjača Foto: Dejana Ivković/privatna arhiva
Dejana Ivković (38) iz Surdulice je mlada žena viteškog kova. Iako kaže da je život ni do sada nije štedeo i to slikovito opisuje tako da „još jedino nije bila u mašini za mlevenje mesa“, kako to naš narod kaže, odlučna je da pobedi i najveće iskušenje: karcinom dojke, sa kojim se bori već godinu dana.
Njen porodični život pre bolesti je bio nalik na bajku: pun ljubavi, sreće harmonije. Deca Nađa (18) i Ilija (12) zdrava, lepa, radosna. Suprug Nikica kakav se samo poželeti može: nežan, pažljiv, pun razumevanja, požrvtovan. Bila je, kaže, jednostavno srećna i voljena, što želi svakoj ženi. U toj idili je ipak osetila nemir, poput oluje koja se sprema, onako zloslutno…
– Saznajem da imam karcinom dojke 19. septembra 2022.godine. Strašna vest, ne verujem da se to meni dešava. Kreću pregledi, biopsije, skeneri, magnet. I potvrda da imam karcinom. Sedim i razmišljam: šta, kako, da li ću uspeti? Svi u porodici su to teško podneli. Moja deca su skrivala suze koje sam ja naravno kao majka osetila i to mi najteže palo. Bio je jedan period u početku u kome sam se psihički loše osećala ali sam tada shvatila da samo borbom i upornošću mogu do cilja. A to je da opet budem zdrava i za sebe i za svoju decu, porodicu i prijatelje – priča u iskrenoj ispovesti za eKlinika portal ova žena neverovatne energije.
Usledila su 4 ciklusa hemioterapije, nakon njih još 4. Konzilijum donosi odluku da je neophodna operacija.
– Skinuli su mi celu dojku i sve limfne žlezde. Ja, iako nije lako, sa osmehom, snažim se, bodrim… Takva sam osoba: kad mi je najteže, najviše mogu i hoću. Kažem sebi da idemo samo jako, do pobede. A raku, da je jedino što ću mu dati moja kosa. Turban sam nosila retko, a periku nikad. Znate zašto: Zato što su mi moja deca govorila „Mama, prelepa i ćelava“. Turban više uopšte ne nosim a uz terapije na kojima sam kosa mi ponovo raste – objašnjava Dejana kako je uspela da prevaziđe ono što je kod mnogih pacijenata i najveće psihičko opterećenje – gubitak kose.
Naša hrabra sagovornica je trenutno na režimu zračne terapije, koji traje 25 dana. Dobro podnosi sve, duh je ne napušta, iako to nisu jedina iskušenja sa kojima se suočava i ona i njena porodica. Surdulica je mali grad, ona odavno ne radi (samo suprug privređuje), mnogo je, priča nam, drugih problema koje valja savladati. Svesna je da kroz sličnu situaciju danas prolaze mnogi, jer je Srbija bezmalo u epidemiji karcinoma. Pored toga, mnogi teško žive, potrebno je mnogo truda da se nedaće prevaziđu.
Ipak, zahvaljujući pre svega ogromnoj podršci bližnjih, za nju druga opcija osim pobede u ovoj borbi jednostavno nikada nije dolazila u pitanje. Za sebe kaže da je veoma emotivna i da je pre bolesti često plakala. A sada, ma koliko to nekome čudno zvučalo, osmeh je njeno oružje. Suze je ostavila iza sebe. Isto namerava da uradi i sa karcinomom.
Uz podršku porodice Dejana ne sumnja da će pobediti u ovoj borbi Foto: Privatna arhiva
– Došla sam do pola puta muke i bola. Idem korak po korak ka cilju, a to je da opet budem zdrava. Najveća podrška su moja deca, muž, roditelji, sestra i svi moji dragi ljudi. Doktori i ljubazne sestrice takođe, njima sam posebno zahvalna. Ne krijem svoju bolest. Naprotiv: ponosna sam što se borim kao lavica. Suprug je uz mene kao i uvek, sada još i više. Ogromna podrška su mi i moji roditelji. Volim smeh, muziku… Obožavam životinje i prirodu… Konji su moja velika radost. Smehom teram svaku muku pa i ovu. Svima koji se trenutno bore poručujem da je život samo jedan, lep i da ne posustaju ni kad je teško, baš kao što sam i ja odlučila: idemo do pobede – bodri svoje saborce na putu do ozdravljenja Dejana Ivković iz Surdulice.