Dobila je rak i nije tražila krivca, već mu „pokazala zube”: Ceo život je negovala i tešila bolesnike, a onda su se uloge zamenile

Rak, bolest koja nažalost sve češće dobija epitet uobičajene, nikako se nije „uklapala“ u životni stil i energiju Milevke Stevanović (63) iz Vranja. Osoba beskrajne pozitivne energije i volje koja nije znala šta je bolovanje, za koju nije bilo predaha ni poslovno ni porodično, dočekala je ovu vest na nogama. Tako joj se i suprotstavila.

Rak nije kraj: Danas je Svetski dan borbe protiv ove bolesti

Njenu ispovest o životnoj borbi delimo sa vama upravo na Međunarodni dan borbe protiv raka, 4.februar. Bolest je tu, sveprisutna na svim meridijanima, sa incidencom porasta. Svako iskustvo može biti od ogromne koristi nekome ko se tek suočio sa dijagnozom, u procesu lečenja je, ili je nekadašnji onkološki pacijent. Porodice obolelih osobe takođe su izložene različitim iskušenjima i za njih se život iz korena menja. Medicinsko osoblje u ustanovama u kojima se sprovodi onkološko lečenje, iako daje sve od sebe, suočava se sa izgubljenim bitkama i visokim nivoom stresa.

Na sreću, inovativne terapije su nada, a sve veća svest o prevenciji daje određeni optimizam i veru da ćemo neslavnu statistiku u budućnosti promeniti.

Ostvarena želja da pomaže ljudima: Posao medicinske sestre, porodica…

Milevka Stevanović, junakinja naše priče je još kao tinejdžerka poželela da postane medicinska sestra kako bi pomogla ocu obolelom od tuberkuloze. Uspela je da ostvari svoju želju. Završila je medicinsku školu i dobila posao u vranjskoj Opštoj bolnici na Internom odeljenju.

Usledio je brak, zatim i dvoje divne dece. Oni su sada odrasli, uspešni ljudi, a među njima je i jedan lekar.

Posao medicinske sestre radila je naša sagovornica bez prekida ili jednog jedinog dana odsustva sa mnogo ljubavi prema svim ljudima: i pacijentima i njihovim njihovim porodicama, kao i kolegama… Nizale su se godine, pa i decenije.

Posvećena poslu, pacijentima velika podrška

– Bolesni ljudi su veoma osetljiva kategorija. Pacijente nisam samo negovala, često sam im bila i u ulozi psihoterapeuta i ramena za plakanje. Mladim kolegama sam pomagala, podučavala ih da taj posao rade časno. Ponekad sam možda bila malo surova, ali pre realna, da što bolje upoznaju profesiju. One bolesne i tužne sam tešila. Vreme je prolazilo i mislila sam da sam samo ja ta koja će pomagati drugima, da mi je to životna uloga. Nisam pretpostavljala da će meni biti potrebna neka pomoć tog tipa, a kamoli da će mi se desiti takva dijagnoza  – priča za eKlinika portal Milevka Stevanović.

Jedan letnji dan je promenio sve: Sin saopštava uznemirujuće vesti

Bolest često dođe kada vam u životu ide kao po loju, kada deluje da je sve kako treba, da vam ništa ne fali. I kod naše sagovornice je bilo tako. Zadovoljna, ispunjena, životni saputnik na svom poslu, deca već svoji ljudi…

Jedan letnji dan je promenio sve. Evo kako ga se Milevka seća:

– Pozlilo mi je do te mere da sam kao hitan slučaj upućena u tercijarnu ustanovu u Niš. I porodica i moj radni kolektiv bili bukvalno šokirani. Jer – to je moglo svakom drugom da se desi ali ne i meni. U Nišu su saopštili mojoj deci da je na moja vrata zakucala opaka bolest. Moj sin lekar mi je sve rekao baš onako kako sa ljudima i treba: nazvati pravu istinu pravim imenom, kako bi mogli da vladaju daljom borbom. Mama, imaš maligni tumor na debelom crevu, dalji potezi su radikalni – to su bile njegove reči, i odmah sam znala sa čim tačno ću biti u ratu – priča ova žena puna pozitivne životne energije za eKlinika portal.

Teška borba, pobeda i povratak na posao: Stiže i novi smisao života – unuka Lucija

I bilo je tako – počela je žestoka borba. Jedna operacija, pa za mesec i po dana druga… Rak nosi bol, pad telesne težine, neizvesnost… I sve to naočigled porodice, njenog radnog kolektiva, prijatelja. Imala je tada 57 godina.

– Posle tih nimalo lakih operacija uključena mi je hemioterapija, i to 6 ciklusa u 6 meseci. Sledi borba u profesionalnoj rehabilitaciji jer sam želela što pre da se vratim na posao. Pomoć mi nesebično pružaju porodica i ceo moj kolektiv. I pobeda je naša – vratila sam se na posao! A onda počinje moja nova istorija u pravom smislu te reči. Desila se Lucija, moja unuka i označila moj potpuni povratak u život – srećna je naša sagovornica kada govori o svom najvećem daru.

Neumorna i u covid pandemiji, a onda ponovo šok

Kako je to sa velikim profesionalcima ali i velikim ljudima, Milevki ni sa titulom onkološkog pacijenta, što bi rekao naš narod, „đavo nije dao mira“. Počinje pandemija korona virusa. Nadređeni i ceo kolektiv su je upozoravali da se sklanja, da je to za nju posle bolesti kakva je rak izuzetno rizično. Milevka je ostala dosledna sebi i dala pun doprinos u borbi protiv pošasti u kojoj su zdravstveni radnici podneli ogroman teret.

Sila je ta žena. Nije ni čudo što je kolege toliko vole, hvale, sećaju se njenog požrtvovanja. I kad priča o mučnim događajima koji su joj otežali život, kakav je sigurno momenat saznavanja da imate rak, pokušava da se našali na svoj račun. Želi da motiviše sve koji se bore protiv teške bolesti. Opisuje zatim i sledeći veliki šok koji se desio:

– Pet godina nakon dijagnoze, operacije i lečenja, očekivala sam da je bolesti i zvanično došao kraj. Spremala sam se za onkološku kontrolu posle koje je trebalo da svaka sledeća bude jednom godišnje, umesto dotadašnja 4 puta. Međutim, već prvi parametri su pokazali „divljanje“. Pa zar opet sve ponovo? Pretrage u startu pokazuju da su proradili neki pritajeni ostaci. Sledi operacija, a patohistološki nalaz potvrđuje: metastaze. Otklonjene su operacijom, nakon koje je ponovo usledila hemioterapija u 6 ciklusa. Ovog puta neurotoksičnost ostavlja malo žešće posledice.

Nerado – ipak penzija…

Milevki je tada teže pala rehabilitacija, pa je teška srca na nagovor porodice i sa 43 godine radnog staža otišla u penziju. Priča nam da to nije baš dočekala sa najvećim oduševljenjem, ali je bila svesna da su članovi porodice njeni najbolji prijatelji koje je ovog puta vredelo poslušati. Prihvatio je to i njen radni kolektiv, jer je zaslužila. Priredili su joj jedno predivno veče za pamćenje, koje će i njima ostati u divnoj uspomeni.

– Uz mene je sve vreme bila moja porodica, ali i moj kolektiv. Svi zaposleni na Internom odeljenju vranjske Opšte bolnice zaslužuju ogromno priznanje za sve što su učinili za mene. Pored unuke Lucije, koja je moj život i najveći izvor energije, moje kolege nisu dopustile da se osetim usamljeno, već su mi bili snažan vetar u leđa. Prošla je i ova oluja, a najvažnije poruka koju imam je da nikada ne treba osuđivati druge za svoju bolest, ne tražiti krivca, već prigrliti svoju dijagnozu i boriti se. Treba disati punim plućima, živeti danas i bez mnogo razmišljanja šta će biti sutra – ističe naša sagovornica.

Za kraj, ova hrabra žena kojoj je dva puta dijagnostikovan rak, onima koji se bore protiv teške bolesti ali i svim drugim ljudima dobre volje poručuje pre svega da pokušaju da budu srećni kad se ujutru probude i ugledaju novi dan. Da budu ispunjeni malim stvarima.

– Život i borba koračaju zajedno, svaki novi dan nosi nove borbe, ali i nove pobede i nove radosti – rekla je Milevka Stevanović za eKlinika portal na Svetski dan borbe protiv raka.