Kukanje nad nečijom sudbinom nije rešenje, bitna je motivacija Foto: Shutterstock
Gordana Pušara (56) iz Udruženja osoba sa invaliditetom Beograd već 30 godina pomaže osobama sa invaliditetom da se izbore sa svim preprekama koje im sredina i društvo nameću. Osim psihološe podrške, njeno udruženje je pomoglo pri zapošljavanju višeod 30 osoba sa invaliditetom, a kroz tribine i radionice neprekidno edukuju ljude o načinima kako da se suoče sa problemima koji su ispred njih. Na Međuanarodni dan osoba sa invaliditetom, koji se obeležava 3. decembra, za eKliniku Gordana je podelila svoju priču.
Sa samo 26 godina doživela sam nesreću na poslu kada se na mene srušio teret zbog viljuškara koji tehnički nije bio ispravan. Zbog nečije nepažnje i nemarnosti zadobila sam tešku povredu.
U prvih godinu dana bila sam nepokretna i bilo je veoma teško. Nisam mogla da hodam, nisam mogla da ustanem iz kreveta, nisam mogla samostalno da se hranim…U tom prvom momentu mi je najbitnija bila pomoć porodice koja je bila uz mene.
Ali, imala sam motiv. Pre nesreće sam se bavila sportom i zbog toga jedna od osoba koje su me motivisale da stanem na noge i da se vratim bio je skakač udalj Nenad Stekić. Pa kad on može da skoči sedam metara, valjda mogu i ja dva koraka da napravim! Profesor Antonić sa VMA me onda ohrabrivao – ja uspem da napravim dva koraka, on kaže da ćemo sutra već napraviti pet.
Porodici i prijateljima u početku je bilo mnogo teško da privhate ono sa čime se ja součavam. Posebno mi je bilo teško što su me svi na početku gledali sa sažaljenjem, niko da kaže „Ajde bre, ustani, nije ti ništa!“. U početku svima je teško i emocije ne mogu da se suzdrže.
Posle nesreće oporavljala sam se pet godina. Pored sjajnih doktora sa VMA važna mi je bila i psihološka podrška koju sam dobijala. Ali džabe i psiholog ukoliko nemate motiv zbog kojeg se borite. Ja 30 godina vodim udruženje i ponekad kažu da sam mnogo stroga, ali ja zapravo neću da dozvolim sažaljevanje nad osobom sa invaliditetom, iako sam svesna sa kakvim se problemima suočavaju.
Sažaljenje ne pomaže, pomaže motivacija i reči bodrenja „pokreni se“, „nije ti ništa“, „možeš ti to“… Smatram da kukanje nad nečijom sudbinom može samo da oteža nekome položaj.
Kad su prošle dve godine od nesreće i kad sam se malo oporavila najteže mi je bilo da se vratim na posao. Kada sam se vratila na posao kao osoba sa invaliditetom dobila sam radno vreme od četiri sata (zalažem se da i danas to bude omogućeno svim osobama sa invaliditetom u radnom odnosu). Iako sam imala uslova za invalidsku penziju, moja doktorka je smatrala da je za mene dobro da se vratim u radnu sredinu.
Ali, prvog dana kad sam došla na posao jedan kolega mi je hteo da se našali i rekao „Gde si moj najmlađi invalidu!“. To je mene toliko potreslo da ceo dan nisam prestala da plačem. Zapitala sam se kako sam ja to odjednom sad invalid, nisam mogla to da prihvatim. On je hteo samo da se našali i nije mislio da će toliko da me pogodi. Evo i danas posle 30 godina mi je knedla u grlu kad se toga setim.
Ja i danas ističem kao veliki problem ljudsku nemarnost. Evo, zbog korone moramo da ostanemo u svojim kućama po nekoliko nedelja. A, znam slučaj momka koji šest godina nije izašao iz kuće zbog toga što neko nije razmišljao kad je gradio zgradu da li će tu možda da živi osoba sa invaliditetom koja treba da izađe napolje! Zato je potrebno da se promene zakoni i da se ne dozvoljava izgradnja zgrada bez prilaza za osobe sa invaliditetom.
Danas ljudi ne znaju šta je zapravo osoba sa invaliditetom. Osobe sa invaliditetom smanjene radne sposobnosti, kao na primer ljudi koji imaju glaukom, oboljenje štitne žlezde ili neku drugu sistemsku bolest mogu da obavljaju svoj posao normalno. Nije osoba sa invaliditetom samo osoba u kolicimama, to su neke predsrasude koje su još uvek prisutne. Nije svaki invaliditet vidljiv.
Jako je teško ljudima staviti do znanja da ste jednaki sa njima, da možete da radite. Ja se baš zato trudim da danas pomognem ljudima i u potrazi posla i psihološki da prebrode probleme. Osobe sa invaliditetom treba da se bore i da ne dozvole da budu skrajnute na marginu društva. Nažalost iz neznanja dolazi do velike diskriminacije i zato kroz svoj rad pokušavam da tu diskriminaciju smanjim.