Boško Janković (20) iz Podgorice je od malena želeo da postane košarkaš i da se ovim sportom bavi profesionalno. Međutim, životna priča ovog mladog čoveka značajno se razlikuje od onih koji su uspeli slično ili isto – da postanu vrhunski profesionalni sportisti i sa ponosom nose dres reprezentacije svoje zemlje.
Sa Cetinja u Beograd: Mladi košarkaš i iskušenja na početku životnog puta
Naš sagovornik je ispunio svoju dečačku želju – da zaigra za prvi tim Budućnosti i prođe sve mlađe kategorije reprezentacije Crne Gore. Bio je i kapiten mlađih selekcija Budućnosti. Marljivo trenirao, na terenu briljirao. Sa svojim timskim prijateljima pobeđivao je na brojnim takmičenjima i turnirima stekavši veliko iskustvo.
Rođen je na Cetinju, ali je zbog situacije koja je u dobroj meri tada odredila žiovt njegove porodice a njegov životni i profesionalni put učinila filmskim, bio primoran da određeni deo vremena provede na Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“ u Beogradu.
Netipičan pogled na velika zdravstvena iskušenja sa početka životnog puta: „Ono što mi se desilo nije kazna, već motivacija“
– Rodio sam se bez desnog bubrega, a lijevi bubreg sam operisao četiri puta i na njemu imao hidronefrozu. Sada, kao dvadesetogodišnjak koji je u ranom periodu života imao jako tešku zdravstvenu situaciju, ne gledam to kao neku kaznu koja mi se desila. Rekao bih da mi samo daje dodatnu snagu i motivaciju da nastavim ka svom životnom cilju i da dokažem sebi da je u životu sve moguće. Naravno, moram da napomenem da su moji roditelji učinili sve da bratu i meni ne fali ništa tokom odrastanja. Zato im veliko hvala na tome – počinje Boško Janković ispovest vrednu svake pažnje, i ljudske i medijske.
Foto: Boško Janković/privatna arhiva
Ono što je preživeo posebno mu teško pada zbog roditelja: „Nikome ne bih poželio tako nešto“
Kakva su danas njegova sećanja na te dane?
– Najradije bih volio da ih se ne sjećam. Ali, pamtim ih veoma dobro i nažalost, dosta su bolna. Nisam jedan od onih ljudi koji voli da se žali i da ga drugi sažaljevaju. Sve je iza mene, i hvala Bogu pa sam to prebrodio. Teško je bilo odrastati sa tim nedostatkom, ali prihvatio sam to i nastavio dalje. Iskreno, mislim da je teže bilo mojim roditeljima, nego meni. Jer to kroz šta su oni prošli ne bih poželio nikome. Nikada nisam gledao prvo sebe, već njih dvoje i brata, koji mi znači najviše. Jednostavno, to sam ja – emotivan je ovaj izuzetni mladi čovek, u čiju empatiju je autor ovog teksta bio u prilici da se uveri.
„Sumnjao sam mogu li ja to i imam li snage da postanem profesionalni košarkaš“
Iako kaže da ta sećanja ne voli da vraća, ostao je urezan ožiljak koji ga podseća na to da nikada ne odustane i koji mu, priča nam, daje jak vetar u leđa za dalje. Prema Boškovim rečima, taj izazov je na njega dosta uticao, pogotovo u izgradnji mentalne snage.
– Kao i uvijek, biću iskren… Sumnjao sam u početku da li ja to mogu i da li imam snage da to iznesem. Međutim, kad sam kroz šta su sve roditelji prolazili da bi mene ostavili u životu, dužan sam im bio barem da probam, da se borim i da vjerujem da mogu. To se na kraju ispostavilo kao ispravna odluka. Znajte: nije lako – uz uzdah nastavlja svoju neverovatnu priču sagovornik eKlinika portala:
Specifičan režim živora i ishrane pun rizika ne samo u sadašnjosti
– Profesionalnom sportisti sa problemom koji sam hvala Bogu prevazišao, teško je doći do visoke i jake karijere bez jednog specifičnog režima, suplementacije i određenih dodataka ishrani. Regulisao sam ishranu. Suzio je na ono najpotrebnije i najzdravije za moje tijelo i zdravlje bez ikakvih hemijskih dodataka. I nije lako uspjeti bez toga i ko zna koliko ću dogurati. Ali, zaista vjerujem u sebe, a zatim i u Boga da će mi pomoći da ostvarim sve ono o čemu sam maštao kao dijete. Ne smijem ni previše rizikovati sa određenom suplementacijom niti hoću to da uradim, jer treba da imam život i poslije košarkaške karijere, koji mi je bitniji – misli i na budućnost mladi crnogorski reprezentativac.
Foto: Boško Janković/privatna arhiva
Sa razlogom ponosan na svoje košarkaške uspehe i na sebe
Iako smo skloni predrasudama i često o ljudima sudimo na bazi površnih zaključaka ili pretpostavki, ne možemo se oteti utisku da Boško ipak pomalo netipično za jednog sportistu promišlja o svakom životnom trenutku.
Kaže da svaku pobedu, poraz, medalju ili pehar svrstava u jednu veliku lekciju koja ga uzdiže i daje mu snagu da sanja i u ovim godinama. Ako bi morao da navede najveći dosadašnji profesionalni uspeh na koji je ponosan, rekao bi da su to Evropska prvenstva i osvajanje lige i kupa sa klubom. Što se života tiče, kaže, najviše je ponosan na sebe zbog ličnosti koju je izgradio.
Zašto ga porede sa Noletom: „Najteže je uzdići se i pobijediti sebe bez ega“
– Uvijek sam se ugledao na najvećeg tenisera svih vremena, Novaka Đokovića. On je za mene bio i uvijek će biti neko na koga se ugledam od kad znam za sebe. Mnogi ljudi nas porede što se tiče karaktera, mentalne snage i borbenog duha. Moram Vam reći da mi imponuje to, itekako. Kada vas ljudi svrstaju u isti koš sa čovjekom takvog kalibra, znate da ste posebni. Uvijek sam pričao da ako je on mogao poslije svega što mu se desilo tokom djetinjstva i tokom odrastanja da se uzdigne, pobijedi sve glasine i ljude oko sebe, vala, mogu i ja. Samo što mislim da prvo treba pobijediti sebe, jer smo mi sami sebi najveća prepreka. Nisam neko ko ima veliki ego i voli sebe da precjenjuje. Ali, neko sam ko u sebe vjeruje i ima dosta veliko samopouzdanje i samopoštovanje. Kao što glasi moja omiljena latinska izreka: Dum spiro spero – Dok dišem, nadam se! – utisak je da bi naš sagovornik mogao da bude i dobar motivacioni govornik.
Zahvalnost porodici, lekarima i treneru
Čovek ni kroz najlepše životne događaje ne može sam. Boško Janković nema dilemu – najveću podršku za velike i male borbe imao u svojoj porodici. U ljubavi i zahvalnosti ide i dalje – kaže da za sve za šta se bori čini prvo zbog njih, pa tek onda za sebe jer, naglašava, zaslužili su to. Tu je i stariji brat, koji je pored najveće podrške i najveći kritičar, ali i bez toga ne bi moglo…
Ne propušta da istakne da posebno mesto u njegovom srcu zauzimaju, kako kaže, pre svega dva velika čoveka, pa tek onda lekara. Veoma žali što jedan više nije sa nama, pokojni profesor doktor Boško Mijomanović. Drugi je dečiji hirurg-urolog, a u vreme njegovog lečenja u Beogradu i direktor Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“ Dragutin Tričković sa svojim stručnim timom.
Na kraju, dodaje, morao bi još spomenuti i trenera koji ga je trenirao od kadetskih dana, Miga Kovača.
„Ne sudim nikome jer ne znam kakvu muku muči“
U izazovno i teško vreme živimo. Surovost je svuda oko nas. Surovi su ljudi, surova su deca. Ne svi, naravno, ali… Nije toga Boško bio pošteđen, kao što nije ni bilo koji drugi živi stvor dok korača trnovitim životnim stazama. Međutim, u rečima i očima sagovornika eKlinika portala nema jeda, nema ni tračka loših misli. Možda je za to zaslužno ono što je proživeo i proživeo. Možda ga je zaista borba za zdravlje i život učinila jačim?
– Ne volim nikome da sudim, jer ne znam kakvu muku muči i kroz šta prolazi. Kao mlađeg, remetilo me je dosta kad su se drugovi zezali sa mojim ožiljkom i osuđivali me, ali iskreno, ne zamijeram im. Ja sam naučen tako i vaspitan od strane mojih roditelja da uvijek ako mogu, pomognem. Na koji god to bio način. I vremenom kada se tako postaviš, imaš osjećaj da sazrijevaš ranije i učiš na svojim postupcima. Citirao bih ono što je Novak jednom prilikom rekao: „Svako nosi onoliki krst koji može da podnese!“ Takođe mislim da se čovjek ne može roditi sa tim određenim i bitnim osobinama – nastavlja Boško Janković svoju ispovest sa željom da ohrabri sve koji se bore sa nekim zdravstvenim ili životnim iskušenjem i dodaje:
„Obećao sam nešto malom Bošku dok sam ležao u bolničkoj postelji“
– Jednostavno, život te muči neko vrijeme kada si najslabiji, ali te onda i nauči i postaješ nevjerovatno jak. Mogao bih da se žalim i da pričam kako mi je teško, kako nisam imao sreću ili bilo šta drugo… Ali, to je meni ovakvom čak i smiješno. Ja sam stvoren da pokažem onoliko koliko mogu i ne znam do kojih ću granica dogurati i šta ću ostvariti, ali jedno mogu reći… Nikada neću odustati i daću zadnji atom snage za ono što sam obećao onom malom Bošku dok je ležao u krevetu Instituta, priključen na razne aparate i infuzije. Zbog toga i mogu reći da sam najviše ponosan na taj svoj karakter, koji sam stvarao tako dugo i teško.
Foto: FIBA U20 CHAMPIONSHIP/Boško Janković
„Nestvaran je osjećaj demantovati doktore“
Nije to sve što ga čini drugačijim. Od malena gaji ljubav prema gitari i nastoji da napreduje iz dana u dan kada mu slobodno vreme dopusti. Takođe, uvek su ga interesovale medicina i psihologija. Kaže da baš zbog njegovog slučaja nastoji da svoje znanje unapredi i podigne na veći nivo.
Zanimalo nas je da li je Boško veći borac na terenu ili u životu?
– Mnogo zanimljivo pitanje na koje bih mogao odgovarati milion puta. Sve što sam ostvario u košarci, Budućnost, reprezentacija i prvi tim ostvario sam svojom borbenošću i zalaganjem. Naravno, imam još mnogo i mnogo da radim, a tek sam na prvoj stepenici. Do vrha i ispunjenja svog sna ima ih još dosta. Ipak, mislim da sam veći borac u životu. Kada vam se doktori bore za život, govoreći da ukoliko preživite veoma su male šanse da se možete baviti profesionalno sportom a onda ih demantujete vjerom, radom i disciplinom, to je jedan nestvaran osjećaj. Šta god da bude na kraju, mogu biti na sebe ponosan i zahvalan svima koji su vjerovali u mene i davali mi podršku – odgovara Boško Janković.
Ima li nam spasa kao društvu i kako se boriti protiv stresa u tuge
Od loših, tužnih i traumatičnih situacija koji se dešavaju i društvu i pojedincima takođe ne možemo pobeći. Vrhunski profesionalni sport obiluje stresom. Kako se neko ko je stresu bio izložen u ranom detinjstvu bori sa istim?
– Nažalost, stresa i tuge je svuda oko nas, ali pokušavam biti smiren u svakom trenutku i ne dozvoljavam da pokazujem svoju lošu stranu kada do nje i dodje. Dovoljno sam iskusio toga u životu i nadam se da sam završio sa tim lošim iskustvima, ali ko zna. Na nama je samo da se nadamo da će biti bolje. Ja generalno svoj stres smanjujem hobijima. To su tenis ili neki sport od borilačkih vještina, što me uvijek interesovalo. Tenis je meni možda i najdraži vid rekreacije, jer se osjećam veoma srećno dok ga igram sa ljudima koji mi podižu raspoloženje na više granice. Iskreno, mislim da ima spasa i da je sve u nama, jer ako hoćemo naći ćemo način, a ako ne, naći ćemo izgovor. Sve je do nas i u našoj glavi. Jednostavno je, samo mi sve komplikujemo.
„Idite kuda vas srce vodi“
Na kraju razgovora za eKlinika portal, Boško Janković poručuje ne samo mladim sportistima već i ostalim ljudima da rade ono što ih čini srećnim i zadovoljnim, jer:
– Život će nam slati pitanja na koja nažalost nećemo uspjet naći željeni odgovor i neće nam biti jasni razlozi dešavanja određenih stvari. Život je tu da nas testira, a mi smo tu da diktiramo naš tempo koliko je to moguće. Takođe bih poručio svima da idu onamo kuda ih srce vodi, to je ono najbitnije… U životu nećemo imati baš sve ono što bismo htjeli da imamo, jer takav je život – velika priča, a pisci smo mi!
