Problem sa kičmom i viškom kilograma je pokrenuo Milenu: „Znam da nikada neću imati ‘telo za plažu’, ali se nadam starosti na nogama“

Nakon višegodišnje pauze u fizičkoj aktivnosti, sa viškom kilograma, bolovima i kompleksnom zdravstvenom istorijom, Milena se pokrenula. Posle godinu dana ciljano vođenih treninga, velikih iskušenja i borbe sa samom sobom danas ima nikad jače mišiće, 20 kilograma manje, bolje zdravlje i neuporedivo više samopouzdanja

Životne okolnosti, navike, odluke, zdravstveno stanje, savremeni tempo... Razlozi da se zaglavimo u nekom životnom momentu su brojni, oni lični svakom i najteži. Ne znamo ko je zapisao viralnu rečenicu da "Nije strašno pasti, strašno je ne ustati", a sagovornica eKlinika portala uspela je upravo u tome i zato je njena priča neverovatno važna.

Tanka granica između "ne mogu ništa" i "mogu sve"

Preporučujemo

Pratila sam Milenin put promene na jednoj popularnoj društvenoj mreži. I odmah mi je bilo jasno da su njena narav i karakter pre svega ipak borbeni. Upoznavši je, samo sam postala sigurnija u prvom utisku da na ovom putu ne može da izgubi.

Nisam znala za njene prethodne probleme, pa je nakon našeg razgovora Milenina priča postala još više motivaciona, što sam i želela. Jer, gledajući njene fotografije i tvitove u kojima se savršeno ljudski, bez filtera, šminke i foliranja trudi da pobedi svakodnevna iskušenja od kojih je ponekad najteže ono "da li da ustanem ili da odustanem", po ko zna koji put sam shvatila koliko smo lomljivi i kako je tanka granica između "ne mogu ništa" i "mogu sve".

Foto: Privatna arhiva

Aktivna i pored brojnih zdravstvenih izazova (genetika, povreda, poremećaj ishrane...)

Milena se, kako kaže, manje-više ceo život borila protiv viška kilograma. Jednim delom je za to kriva njena genetika i kako je građena, a drugim to što je u detinjstvu imala povredu ruke, kasnije operaciju kada joj je stavljen eksterni fiksator. Za vreme nošenja fiksatora se manje kretala, a utehu je tražila u hrani. Nažalost, tako se pored depresije razvio i poremećaj u ishrani kao šablon koji, priča nam, i dan danas pokušava da razbije.

- I pored fizičkih komplikacija koje su usledile, uvek sam bila aktivna. Iako sam po prirodi neko ko voli da se takmiči, nisam se nikada bavila ekipnim sportovima zbog anksioznosti, ali sam zato uživala u aktivnostima koje sam mogla da radim sama. Od aerobika, joge, kućnog vežbanja, ponekad vežbanja u teretani, preko vožnje rolera, bicikla i skejta, sa nepunih trideset osam godina sam stigla do bodibildinga - počinje svoju priču.

Pandemija i višečasovno sedenje zbog posla uzimaju danak

U periodu pandemije Milena je fizičke aktivnosti svela na minimum. Nije imala volje da išta radi kod kuće sama. Napolje je izlazila kada mora i potpuno se posvetila poslu. Tada je radila od kuće i sedela po minimum osam sati za računarom, ali i još minimum šest na kauču.

Kaže da je bilo nekih pokušaja da se više kreće i šeta posle prve ukočenosti zbog upaljenog išijadičnog nerva, ali je to relativno kratko trajalo. Na poslu je imala sve više odgovornosti i njeno osmočasovno sedenje za računarom se doslovno udvostručilo. Pošto su je adrenalin i kortizol držali u uspravnom položaju, tek mesec dana nakon odlaska sa tog posla shvatila je da ima ozbiljnih problema sa lumbalnim delom kičme.

Teške odluke nakon pet godina bez treninga

No, kao i većini ljudi kada dođu do te faze, i pored bola, zdravorazumskog "moranja" i potrebe, nije se pokrenula. Kako je samo u tome dobro razumem!

- Godinama sam ponavljala kako bi trebalo da se pokrenem, kako bi trebalo da počnem da vežbam, a ništa po tom pitanju nisam radila. U junu prošle godine (2024) je iskrsla prilika da idem na personalne treninge i nisam puno razmišljala jer sam znala da treba da je zgrabim, a pritom sam imala ogroman strah da ću ostati nepokretna ako pod hitno ne počnem da rešavam problem sa kičmom. Misao o vežbanju u teretani se krčkala dugo, ali je odluka bila instant - priznaje Milena u razgovoru za eKlinika portal i opisuje zašto ni konačna odluka da konačno krene sa vežbanjem nije mogla da se sprovede "glatko".

Još peripetija i prepreka: Ipak, trening na sopstvenu odgovornost

- Budući da sam generalno zdrava, nisam videla nikakvu prepreku tome da se na treninzima dam minimum 100% i da se ne štedim. Jedini dijagnostikovani problem za koji znam jeste sa lumbalnim delom kičme. Trenerica je tražila da odem da uradim magnetnu, ali pošto (i dalje) ne mogu da ležim nepomično trideset minuta koliko to snimanje traje, nastavila sam da treniram na sopstvenu odgovornost. Sticajem okolnosti van moje kontrole, nisam odradila ni niz drugih pretraga koje je neurološkinja tražila malo više od godinu dana ranije. Znala sam da imam problem sa povišenim kortizolom, ali to nije istraženo do kraja - precizira Milena.

Jedan od najvažnijih faktora: Trener koji "zna"

Naravno, kao i svima koji imaju više od pedeset kilograma viška i koji su prethodnih pet godina bili fizički neaktivni, sami odlasci na treninge su bili veoma izazovni i naporni. Milena je zahvalna i osobi bez koje, kako kaže, ne bi stigla dovde.

- Prelomila sam da ću da idem, samo je bilo teško otići. Trenerica Katarina Jovanović i ja smo srećom već na prvom treningu našle zajednički jezik i već tada mi je bilo jasno da ćemo se dobro slagati. Kada stignem u teretanu i ona me pozdravi, raspoloženje se odmah popravi i znam da ću se umoriti, ali da me niko neće terati da radim nešto što ne želim ili osećam da ne mogu. Od starta je znala zašto dolazim – zato što moram da ojačam mišiće i smršam zbog kičme – pa je u skladu sa tim pravila plan i program za mene i modifikovala vežbe što zbog kičme što zbog ograničenja sa rukom.

Ako vam nije lako da trenirate, niste jedini: Još nema "onog" osećaja da joj trening fali

Iskreno kaže da su bila potrebna puna četiri meseca redovnog treniranja da se prvi put oseti dobro posle odrađenog treninga. Sada, nakon godinu dana, još nema onog osećaja da joj treninzi fale i da jedva čeka da ide da vežba.

- Apsolutno svaki izlazak iz stana i odlazak na trening je izuzetno težak. Da citiram sebe: “Moja funkcionalna depresija uopšte nije funkcionalna. Trenutno sam sposobna samo da idem na treninge, do prodavnice i do roditelja nedeljom. Treninzi me održavaju u životu, sve ostalo je borba i sve druge bitke gubim.”

Foto: Privatna arhiva

Podrška je - SVE

Moja sagovornica je sreće da ima podršku okruženja.

- Dok sam to mogla sebi da priuštim, išla sam na psihoterapiju, pa je prva objektivna i neutralna podrška došla odatle. Porodica mi je takođe ogromna podrška. Preko sestre sam došla do trenerice i da nije nje, ko zna kada bi ovo sve počelo i kako bi izgledalo. Katarina je predivna osoba, konstantna podrška i vetar u leđa. Često kažem da bez nje ne bih ništa od ovoga postigla i da ona više veruje i mene i moje sposobnosti i snagu nego ja. Tu su, naravno, i prijatelji, a otkako sam počela da pišem o tome javno, i stranci sa interneta - otvaramo jedno važno poglavlje ove njene priče jer, da se nije oglasila javno, možda se mnogi kojima je motivacija ne bi pokrenuli.

Od internet ilegale do prvog uspeha i osećaja ponosa

U početku nije htela ništa da deli. Nije čak želela ni da napravi slike početnog stanja tela da bi imala sa čime da upoređuje kasnije. Prosto, nije verovala da će išta značajno postići jer nije prvi put da je pokušala. Priča mi da dugo nije stavljala ništa ni na storije na Instagramu gde je prate samo prijatelji i rodbina.

Mišljenja je da je prelomni trenutak bio kada je ostvarila prvi ozbiljniji uspeh nakon 11 meseci treniranja - čučanj sa šipkom pod opterećenjem od 100 kg. Iako je pre toga ponešto podelila stidljivo i kasnije brisala, to je za nju bila potpuno nova vrsta ponosa i posle toga se opustila.

Ima i ružnih komentara, ali mi ne znače ništa

Kako se nosi sa komentarima koji od svakog od nas mogu u trenutku da naprave i pukovnika i pokojnika?

- Komentari koji dolaze od nepoznatih ljudi su većinom pozitivni. Naravno, nađe se poneko da mi kaže da sam ružna i debela. Samo što ti komentari za mene više nemaju težinu. Svesna sam i toga ko sam i kako izgledam. Znam da je preda mnom dugačak put i i dalje govorim da sam tek počela. Nikada neću biti “mlada i zgodna”. Prvo zato što nisam Bendžamin Baton i ne starim unazad, a drugo zato što nisam tako građena. Možda ću jednog dana doći do željene kilaže, ali će ostati višak kože da podseća na onu Milenu koja je sebe upropastila da bi jednog dana postala ova jaka Milena koja sada lakše hoda, lakše ustane, lakše nešto podigne, ne zadiše se nakon pet koraka ili tri stepenika, ima redovne cikluse i manje je bole leđa - sublimira na najbolji način ono u čemu je uspela ipak pre svega voljom i samosvešću.

Neizmerno zahvalna svakom ko napiše nešto lepo i spremna za podršku

Kaže i da ne bi bilo fer da se ne osvrne na pozitivne komentare.

- Iako možda ne umem da odgovorim kako treba ili deluje kao da sam veoma nonšalantna po pitanju komplimenata, neizmerno sam zahvalna svakoj osobi koja napiše nešto lepo. Moja životna misija je da širim više ljubavi nego mržnje, pa me obraduje i cenim kada neko izdvoji minut ili dva da svojim rečima pokuša da mi ulepša dan i izrazi podršku. Javilo mi se i nekoliko žena koje su bile ohrabrene onim što delim na Tviteru (sadašnjem X-u). Nisam sigurna da li se neka od njih pokrenula ili zasad samo prate, ali ću svakoj pružiti podršku najbolje što umem ako je od mene želi - otvorena je Milena da pomogne.

Foto: Privatna arhiva

Bez posebnog režima ishrane, ali ulaže trud i na ovom polju

Za godinu dana iscrpljujućih treninga (u julu je obeležila godišnjicu), vaga pokazuje 20 kilograma manje iako nije ni na kakvom posebnom režimu ishrane. Svesna je, napominje, da bi rezultati došli brže da jeste na režimu:

- Svaki dobar trener će vam reći da je “clean” ishrana bitnija od treniga, ali iz sopstvenog iskustva mogu da kažem da su dobri rezultati mogući i minimalnim korekcijama. Trudim se da unosim više proteina, da jedem raznovrsno i da grickalice i slatkiše svedem na minimum. Nekim danima je lakše, nekim potpuno nemoguće. Pokušavam da sebe ne ubijam u pojam kada mi je ishrana loša nego se samo uporno pojavljujem na treninzima i uporno dajem svoj maksimum. Nekad je, kao danas, maksimum čučanj sa 105 kg opterećenja, a nekad je maksimum odraditi sve vežbe, pa makar i sporije i sa dužim pauzama.

"Keep showing up": Nema odustajanja, imam cilj

Na kraju, iako biste možda pomislili drugačije, Milena kaže da nema nikakav poseban savet ili trik koji bi mogla da podeli.

- Ponavljam sebi: “Keep showing up” i to je zaista jedino što mogu. Uporno se pojavljujem, a kada sam tamo, odradim koliko mogu i ne odustajem. Bila sam mršavija, ali nikada nisam bila jača. Svakodnevno se oduševljavam svojim jakim mišićima i svemu što sada mogu, a pre godinu dana nisam mogla ni da pomislim. I mnogo volim što sam postala jaka jer iako želim da izgledam bolje, cilj je zapravo dočekati starost na nogama - ispričala je bez zadrške u razgovoru za eKlinika portal.

Verujem, zapravo sigurna sam da će ova priča uspeti da pokrene mnoge kojima ili fali malo ili misle da je cilj toliko daleko da ne vredi ni pokušavati. Pre svega, kao autor teksta Mileni se zahvaljujem na poverenju, volji, razumevanju i ljubavi za druge ljude.