Foto: Shutterstock
Urin (mokraća) je krajnji produkt urinarnog trakta i proizvod delovanja bubrega tokom procesa filtracije krvi. Sačinjen je od vode, 95 odsto i od pet odsto organska jedinjenja. Urin je otpadna materija i nikako nije lek. Ipak, i danas se dešava da najteži bolesnici, tražeći slamku spasa, pokušavaju da koriste urin u terapeutske svhe. Urinoterapija je zbog toga bila i predmet naučnih istraživanja. Ni jedna recenzirana studija ne može da navede ni jedno terapeutsko svojstvo urina.
Urinoterapija je često predmet priča, bez naučnog pokrića, o opstanku u najtežim uslovima bez vode. U Kini i Indiji mokrenje na zemlju bio je svojevrsni test za potvrdu šećerne bolesti. Verovalo se da se mravi skupljaju na mokraću zbog prisustva šećera. Urin se koristio kao napitak ili se utrljavao u kožu.
Urinoterapija ima i danas svoje zagovornike, a stručnjaci ističu da ne postoje nikave naučne potvrde koje bi opravdale korišćenje urina u terapeutske svrhe.
Zagovrnici urinoterapije idu toliko daleko da tvrde da je urin lek za skoro sve bolesti. Navode da se urin može krostiti kao terapija za akne, karcinom, posekotine i rane. Veruju da pomaže i kod gripa, srčanih problema, infekcija Parkinsonove bolesti, zapaljenja pluća, osipa i drugih patoloških stanja kože.
Časopis The Journal of Nephrology, navodi da je „urinoterapija način na koji pokušavaju da se leče ljudi širom sveta“. The Journal of Urology, ističe da “ urinoterapija nema medicinsku osnovu i predstavlja narodni lek koji u stvari može da dovede do razvoja komplikacija postojeće bolesti“.
Iako urin može da sadrži vrlo malo vitamina i minerala, te količine nisu dovoljne i ne mogu da dovedu do opipljive zdravstvene koristi, ističe nauka.
Konzumacija malio urina, verovatno neće biti štetna, ali postoji zdravstveni rizik od redovne upotrebe većih količina.
Urin je krajnji produkt metabolizma i sastojaka koji su nepotrebni organizmu. Urin nastaje filtracijom krvi u bubrezima, urin je tečnost čije su osnovne neorganske komponente po hemijskom sastavu, soli natrijuma i kalijuma i organske urea i kreatinin. Ishrana, fizička aktivnost, starost i drugi spoljni faktori utiču na sastav morkaće.
Mnoge osobe veruju da je urin sterilan. Više studija je, ipak, pokazalo da bakterija ima i u urinu zdravih osoba. Urin je uglavnom sastavljen od vode, ali sadrži i ureu i druge otpadne proizvode, soli, amonijak.
Pošto je urin optadni produkt, njegovo korišćenje u terapeutske svrhe može poremetiti funkcionisanje bubrega i izložiti telo nepotrebnim toksinima. Moguće je da na kraju dođe do bolesti, poremećaja elektrolita ili oštećenja bubrega.
Usled sadržaka soli moguće je da dođe do dehidracije. Terenski priručnici najmoćnijih svetskih armija, uopozoravaju vojnike da ne koriste mokraću kao zamenu za vodu.
Urin je tečnost koja sadrži brojne bakterije. Studija objavljena u Pan African Medical Journal otkrila je nekoliko različitih vrsta bakterija u ljudskom urinu, uključujući i bakterije otporne na antibiotike. U urinu je moguća veća koncentracija bakterija ešerihije koli, stafiloka, salmonele, šigele, klebsijela, proteus, pseudomonas.
Konzumacijom urina lako je uneti u organizam i bakterije optorne na antibiotike, što znači da nam antibiotik neće biti od pomoći kada nam zaista bude neophodan.
Stručnjci postavljaju i dodatno pitanje: „zašto bi se organizam više puta svakog dana lišavao tako efikasnog leka, ako mu je zaista potreban“? Mokraća je način na koji se orgaizam oslobađa nepoželjnh materija, jasna je nauka.