U teorije nastanka Stokholmskog sindroma spada i ona da ga pokreće instinkt za opstankom zbog koga žrtva želi da se zbliži sa otmičarom Foto: Shutterstock
Stokholmski sindrom definiše se u psihologiji kao zbližavanje ili razvoj potpuno specifične veze uz kontradiktorno razvijanje poverenja između žrtve (taoca) i agresora (otmičara). Takođe, dovodi i do patološke identifikacije žrtve sa agresorom.
Psihijatar i kriminolog iz Švedske Nils Beerot prvi je stručnjak koji je upotrebio ovaj termin 1973. godine, nakon jedne neuspešne pljačke banke u Stokholmu. Nekoliko osoba su kao taoce otmičari držali 6 dana. Nakon srećnog ishoda i njihovog oslobađanja, stručnjaci su primetili ponašanje koje nije bilo uobičajeno. Naime, sve žene su odbile da svedoče protiv osoba koje su ih otele i držale kao taoce. Ali to nije bilo sve. Ono što je lekare i ljude iz istrage potpuno šokiralo je da su ih čak i branile.
Kruna ovog patološkog ponašanja je emotivna veza žene koja je bila talac sa jednim od otmičara.
Osobe kod kojih se razvio Stokholmski sindrom jasno iskazuju otpor prema onima koji treba da ih izbave. Često odbijaju saradnju. Psihički simptomi su:
Dolazi i do specifične inverzije osećanja i izostanka zdravorazumskih odluka. Tako pored toga što za otmičare osećaju empatiju i saosećanje, ne kriju vezanost i emocije. Ispoljavaju otvorene, ponekad i agresivne reakcije prema policiji ili spasilačkim timovima jer ih ne vide kao spas već kao uzrok razdvajanja od agresora. Neke od osoba koje su prošle korz ovu traumu nemaju problem ni da lažno svedoče ili da potpuno odustanu od krivičnog gonjenja.
Otmičari su često sociopatske strukture ličnosti, a to znači i manipulativne i harizmatične, pa se kod žrtava može javiti i osećaj krivice ili kajanja toga što su one na slobodi a zlikovci iza rešetaka. Ovakvo ponašanje ozbiljno menja strukturu ličnosti taoca, koja se često u potpunosti okreće agresoru a remeti ili potpuno prekida porodične i prijateljske veze.
Naučnici su se kroz kliničke studije ozbiljno bavili pitanjem razloga i uzroka nastanka ovog složenoh psihosocijalnog poremećaja, ali bez konkretnog odgovora. Potvrđena je veza između prisilnog gubljenja slobode i instinkta za preživljavanjem (golog opstanka). Moguće je, mišljenja su istraživači, da se žrtva okreće agresoru ubedivši se da će tako izbeći mučenje, zlostavljanje, smrtni ishod. Neizvesnost, strah, paraliza mišljenja, nestabilnost zdravorazumskog rasuđivanja – sve to dovodi taoca u pasivno agresivnu fazu, ali i stvara specijalan oblik zavisnosti prema otmičaru.
Potvrđena je i korelacija sa prirodom ličnosti. Tako su razvijanju ovog sindroma sklonije emotivno nestabilnije osobe, odnosno one sa pojačanom osetljivošću. Takva struktura ličnosti dovodi do identifikacije sa otmičarom, ponekad i do potpunog prihvatanja mišljenja otmičara, sa velikim amplitudama u raspoloženju. Opasnost od sindroma uvećava se i što je trauma otmice duža, jer više vremena u kandžama otmičara pogoduje njihovom patološkom zbližavanju.
Ovaj poremećaj se u psihologiji ne vezuje isključivo za klasične otmice i odnos žrtve i agresora već i za druge opasne relacije. Praktično, bilo koji zlostavljač sa manipulatorskim sposobnostima potčinjavanja i upravljanja drugom osobom može se posmatrati kroz prizmu Stokholmskog sindroma, kao i njegova žrtva.
Do njega najčešće dolazi u toksičnim emotivnim vezama koje karakteriše psihofizičko zlostavljanje. Ponekad se međutim razvija i kod dece koja su zlostavljana od članova porodice ali se za njih vežu na opisan način.
Žrtva se može osloboditi Stokholmskog sindroma uz ozbiljnu i višegodišnju a u nekim slučajevima i doživotnu psihoterapiju.