Deca koja žive sa mačkama imaju više nego dvostruko veći rizik od razvoja šizofrenije, otkrili su istraživači iz The Park Center for Mental Health u Australiji. Naučnici tvrde da je život sa mačkama jedan od faktora rizika za pojavu šizofrenije i a procenat su kvantifikovali više nego dvostruko. U članku „Vlasništvo mačaka i poremećaji povezani sa šizofrenijom i psihotična iskustva: sistematski pregled i meta-analiza“, objavljenom u Schizophrenia Bulletin, tim naučnika detaljno opisuje veze između posedovanja mačaka kod mladih i kasnije u životu, a koje imaju veze sa razvojem šizofrenije.
Život sa mačkama nosi veći rizik od razvoja poremećaja koji imaju veze sa šizofrenijom
Istraživači su sproveli opsežnu analizu studija u različitim bazama podataka od 1. januara 1980. do 30. maja 2023. bez geografskih ili jezičkih ograničenja. U analizu su uključili studije koje su izveštavale o originalnim podacima o vlasništvu mačaka i ishodima koji se dovode u vezu sa šizofrenijom. Od 1.915 identifikovanih studija, 17 je korišćeno iz 11 različitih zemalja. Istraživanje je pokazalo da posedovanje mačaka ima veze sa povećanim rizikom od poremećaja koji se dovode u vezu sa šizofrenijom. Takođe, utvrđeno je da postoji višestruko povećanje šansi za razvoj poremećaja u vezi sa šizofrenijom među svim pojedincima koji su bili izloženi mačkama. Dok neke studije ukazuju kako bi izloženost mačkama u detinjstvu mogla da bude u vezi sa povećanim rizikom od razvoja poremećaja, tačna starost ili određeni vremenski okvir izloženosti nije jasno definisan u svim analizama.
Deca koja žive sa mačkama su u riziku od toksoplazmoze
Studija iz Finske prijavila je faktore rizika za mališane od 7 godina, dok je analiza iz Velike Britanije otkrila povezanost između izloženosti mačkama tokom detinjstva – sa 4 i 10 godina i većih psihotičnih iskustava u dobi od 13 godina. Ukupni trend rizika fokusira se na interakciju između mozga u razvoju i izloženosti mačkama. Ali, naravno, za veći rizik nije krivo samo druženje sa mačkama. Postoji uzročnik koji deluje nevidljivo u okruženju mačaka i koji je verovatno pravi krivac, a to je Toxoplasma gondii – intracelularni protozojski parazit koji izaziva toksoplazmozu, infekciju koju je u nekom trenutku dobilo oko 25 odsto svetske populacije. To je razlog zašto neki artikli za mačke nose oznaku upozorenja za trudnice kojima se savetuje da izbegavaju kontakt sa mačjim izmetom, jer je infekcija toksoplazmozom vodeći uzrok slepila novorođenčadi na globalnom nivou, kao i kasnijeg gubitka vida, mentalnog invaliditeta i napada.
Parazit se razmnožava samo u crevima mačaka
Toksoplazmoza može da bude i značajan uzrok smrti kod ljudi sa ozbiljno oslabljenim imunološkim sistemom. Kako bi se sačuvali od dejstva ovog parazita pacijenti sa AIDS, koji su podvrgnuti transplantaciji organa ili sa intenzivnim tretmanima hemoterapije svakodnevno uzimaju lekove, na primer. Parazit Toxoplasma gondii ranije je bio dovođen u vezu sa svim vrstama neuroloških oštećenja i promena u ponašanju, od pitanja krivice do povećanog broja saobraćajnih nesreća. Neki oblici šizofrenije mogu se poništiti antiprotozoalnim lekovima, što ukazuje da je infekcija Toxoplasma gondii možda bila osnovni uzrok simptoma u tim slučajevima.
U priču o razvoju šizofrenije mačke su umešane zbog toga što se parazit Toxoplasma gondii reprodukuje samo kod domaćih mačaka. Ovaj afinitet može da bude usled nedostatka jednog enzima u crevima mačaka – delta-6-desaturaze. Iako svaki sisar može da se zarazi parazitom, digestivni enzim delta-6-desaturaza sprečava parazita da dobije dovoljno visoke nivoe linolne kiseline koja je parazitu potrebna za podsticanje reprodukcije. Za razliku od svih drugih sisara, mačke su pune linolne kiseline zbog toga što ne proizvode enzim data-6-desaturazu, koji bi pretvorio linolnu kiselinu u oleinsku kiselinu. Dakle, parazit se razmnožava samo u crevima mačaka.
Roditelja treba da shvate koliko su deca koja žive sa mačkama u riziku od poremećaj mentalnog zdravlja
Kada vrše nuždu mačke izbacuju milione oocita (jajšca parazita protozoa) koja ostaju na njihovom krznu i šapama kada pokušavaju da „pokriju“ svoj izmet. Međutim, oociti se šire dalje gde god mačka stane šapom. Budući da parazit tako završava svoj životni ciklus, on više neće uticati na bilogiju mačaka. Ali, kod ljudi i drugih životinja, sićušni parazit može da migrira kroz krvno-moždanu barijeru, gde dolazi do poremećaja. Enzim koji nedostaje i nezavisni društveni životi mačaka na otvorenom, mešanje u zajedničkim sanducima sa peskom i rastresitim baštenskim tlima širom sveta, čine da mačka kontaktira primarni vektor infekcije. Sekundarni vektor bi bilo sve što je bilo u kontaktu sa mačkom, kao što je kuhinjski pult ili bilo koja površina po kojoj je mačka hodala ili se o nju trljala. Sve ove činjenice istraživači navode apelujući na roditelje da bi trebalo da shvate koliku opasnost za dugoročno mentalno zdravlje njihove dece predstavljaju paraziti koje prenose mačke.
Ne treba zaboraviti, da su ovo rezultati naučnog istraživanja i da se takođe drugi istraživači slažu da deca koja imaju kućne ljubimce i komuniciraju sa njima u ranom detinjstvu stiču dodatne prednosti u smislu socijalno-emocionalnog razvoja. Zato je važno, kao za sve u životu, naći dobar balans.
