Naučnici sve bliže odgovoru: kako mozak „stvori“ glasove koje drugi ne čuju

Zamislite da vam mozak ponekad „pomeša kanale“. Da ono što je zapravo vaša unutrašnja misao, vaš tihi unutrašnji govor, počne da zvuči kao glas koji dolazi spolja. Kao da vam neko drugi govori.

Upravo takav mehanizam opisuje novo istraživanje psihologa sa Univerziteta Novi Južni Vels (UNSW) u Sidneju, koje donosi najjasnije dokaze do sada da slušne halucinacije (čujni glasovi) kod šizofrenije mogu nastati zbog kvara u načinu na koji mozak prepoznaje sopstveni unutrašnji glas. Studija je objavljena u stručnom časopisu Schizophrenia Bulletin.

Šta je „unutrašnji govor“?

Profesor Tomas Vitford (Thomas Whitford), jedan od autora, objašnjava da je unutrašnji govor:

– glas u glavi koji tiho pripoveda naše misli, ono što radimo, planiramo ili primećujemo.

Većina ljudi ga ima svakodnevno, često i ne primećujući. Neki ga nemaju uopšte. Ali kod većine nas taj „unutrašnji narator“ ostaje tamo gde treba: u nama.

Kod nekih osoba sa poremećajima iz spektra šizofrenije, čini se da mozak ponekad ne uspe da prepozna da je glas – njihov.

Kako mozak inače razlikuje „moje“ od „tuđeg“?

Ovo je ključni deo priče i vrlo je zanimljiv. Naš mozak ne čeka pasivno da se nešto desi. On stalno predviđa. Kada govorimo naglas, mozak unapred „zna“ kakav zvuk će proizvesti naš glas, pa automatski smanjuje reakciju centra za sluh. Zato se sopstveni glas ne doživljava kao iznenađenje.

Ista stvar, kaže Vitford, važi i kada govorimo samo u sebi. Dakle:

unutrašnji govor = mozak ga prepoznaje kao „moje“ pa zato smanjuje aktivnost u delu mozga koji obrađuje zvukove spolja.

Ali kod osoba koje čuju glasove, istraživači su otkrili suprotno.

Šta se dešava kada mozak „pogreši“?

Umesto da smanji aktivnost, mozak kod osoba koje su nedavno imale slušne halucinacije radi nešto neočekivano: pojačava aktivnost, kao da glas dolazi od nekog drugog. Drugim rečima, unutrašnja misao može da bude doživljena kao spoljašnji govor.

To bi moglo da objasni i jednu važnu stvar koju ljudi često pitaju:
„Ako je to misao, zašto zvuči tako stvarno?“

Odgovor bi mogao biti, zato što mozak reaguje kao da glas dolazi stvarno spolja.

Kako su to testirali?

Istraživači su učesnike podelili u tri grupe:

• 55 osoba sa poremećajima iz spektra šizofrenije koje su imale slušne halucinacije u poslednjih nedelju dana
• 44 osobe sa šizofrenijom koje nisu imale skorije halucinacije (ili ih nisu imale uopšte)
• 43 zdrave osobe bez istorije šizofrenije

Svi su nosili EEG kapu (aparat koji beleži električnu aktivnost mozga), a kroz slušalice su slušali zvukove.

U određenim trenucima od njih se tražilo da u sebi, u mislima, „izgovore“ slogove poput „bah“ ili „bih“, dok istovremeno čuju jedan od tih slogova pušten spolja. Ispitanici nisu unapred znali da li će se ono što zamišljaju poklopiti sa onim što čuju.

Rezultat: potpuno suprotan obrazac

Kod zdravih učesnika dogodilo se ono što se i očekuje:

* kada se zamišljeni slog poklopi sa zvukom koji čuju, mozak kaže: „znam ovo“ i smanji aktivnost u slušnom korteksu.

Ali kod učesnika koji su nedavno imali halucinacije dogodilo se obrnuto: kada se poklopi zamišljeni slog i spoljašnji zvuk, mozak pojača reakciju, kao da dolazi od nekog drugog. Autori to nazivaju „preokretom normalnog efekta“, što je vrlo snažan signal da je mehanizam predviđanja poremećen.

Druga grupa obolelih, oni bez skorijih halucinacija, imala je rezultate „između“, ni kao zdravi, ni kao oni koji trenutno čuju glasove.

Zašto je ovo važno?

Ovo istraživanje je važno iz dva razloga.

1) Pomaže da se razume simptom koji je često pogrešno shvaćen

Čuti glasove nije „hir“ niti nešto što se može jednostavno „isključiti“. Ovo sugeriše da se radi o stvarnoj neurološkoj obradi: mozak pogrešno tumači signal.

2) Otvara vrata ranijem otkrivanju psihoze

Istraživači ističu da danas ne postoji jedinstven laboratorijski test (krv, snimak, biomarker) koji može jasno da potvrdi šizofreniju. Ako se ovakav EEG obrazac pokaže pouzdanim, mogao bi jednog dana da bude:

• rani znak rizika
• pomoć u proceni ko bi mogao da razvije psihozu
• način da se terapija uključi ranije

Profesor Vitford kaže da bi ovakvo merenje moglo imati veliki potencijal kao biomarker za razvoj psihoze.

Šta je poruka?

Istraživanje ne sugeriše da su glasovi „izmišljeni“ ili da je osoba „slaba“. Naprotiv: ono pokazuje da mozak može da napravi specifičnu grešku u prepoznavanju sopstvenih misli. A razumevanje bioloških uzroka simptoma, smatraju autori, prvi je korak ka boljim tretmanima.

Najčešća pitanja i odgovori

1) Da li „čuti glasove“ znači da osoba ima šizofreniju?

Ne mora. Slušne halucinacije mogu se javiti i u drugim stanjima, na primer kod teške depresije, bipolarnog poremećaja, posttraumatskog stresnog poremećaja, posle teškog nedostatka sna, pod uticajem psihoaktivnih supstanci ili kod nekih neuroloških bolesti. Ipak, kod šizofrenije su one jedan od poznatih simptoma, naročito kada su praćene drugim promenama u ponašanju i razmišljanju.

2) Da li svi ljudi sa šizofrenijom čuju glasove?

Ne. Mnogi ljudi sa šizofrenijom nikada ne dožive slušne halucinacije, dok drugi mogu imati glasove povremeno ili duži period.

3) Da li je to isto što i čuti „unutrašnji glas“ koji svi imamo?

Ne. Unutrašnji govor je normalan: to je onaj „narator“ u glavi kada planiramo, razmišljamo, analiziramo. Kod slušnih halucinacija osoba ima osećaj da glas dolazi spolja, da je „tuđ“, često veoma uverljiv, kao da ga stvarno čuje u prostoru.

4) Kako neko može da čuje nešto što nije stvarno?

Ovo istraživanje objašnjava mogući razlog: mozak obično prepoznaje sopstvene misli i „utiša“ reakciju centra za sluh. Kod nekih osoba taj sistem može da „zakaže“, pa mozak reaguje kao da je zvuk spoljašnji, a ne unutrašnji. Zato glas može delovati potpuno realno.

5) Da li su glasovi koje čujemo spolja uvek opasni?

Ne uvek, ali mogu biti veoma uznemirujući. Kod nekih ljudi glasovi su neutralni, kod drugih kritikuju, prete ili naređuju. Važno je znati: što su glasovi intenzivniji i što više utiču na ponašanje, to je veći razlog da se potraži stručna pomoć.

6) Da li se to može voljno „prekinuti“?

Najčešće ne. To nije pitanje karaktera ili „samokontrole“, već načina na koji mozak obrađuje signale. Zato se i lečenje zasniva na kombinaciji stručne podrške, terapije i po potrebi korišćenja lekova.

7) Šta treba uraditi ako neko počne da čuje glasove?

Najvažnije je ne ignorisati simptom i ne ostajati sam u tome. Preporuka je da se osoba javi:

• izabranom lekaru (radi uputa)
• psihijatru ili psihologu

Ako glasovi podstiču samopovređivanje ili ugrožavanje drugih, treba potražiti hitnu pomoć odmah.

8) Da li EEG ili skener mogu da „dijagnostikuju“ šizofreniju?

Za sada ne. Ne postoji jedan test (krv, EEG, snimak mozga) koji samostalno potvrđuje šizofreniju. Ali ova studija je važna jer pokazuje da bi određeni obrasci moždane aktivnosti jednog dana mogli pomoći u ranijem prepoznavanju rizika za psihozu.

(eKlinika.rs)