Foto: Shutterstock
Aspergerov sindrom ili Aspergerov poremećaj je veoma specifično stanje, pa kao takvo zahteva poseban tretman i okruženja i stručnjaka. Reč je o razvojnom neurobiološkom poremećaju, koji je dobio naziv po poznatom bečkom pedijatru Hansu Aspergeru.
Dr Asperger je 1944. godine objavio niz članaka u kojima je izneo svoja zapažanja o proučavanju ponašanja četvorice dečaka. Oni su imali normalnu inteligenciju i jezički razvoj, ali i iskazivali ponašanje nalik autističnom. Takođe, imali su upadljive nedostatke u razvoju socijalnih i komunikacijskih veština.
Posvećen istraživanjima, stručnjak je zaključio da je Aspergerov sindrom razvojni poremećaj, zapravo neurološko stanje koje podrazumeva određeni (manji ili veći) stepen poteškoća u govoru i komunikacionim veštinama, ponavljane obrasce u ponašanju i težnju ka sprovođenju strogih rutina, uz relativno ograničen opseg uobičajenih ponašanja.
Najraniji ali i najočigledniji simptom je dečije opsesivno interesovanje i posvećivanje određenom objektu ili temi. To obično isključuje svako njihovo interesovanje ili težnju ka fokusiranju na druge stvari. Jednostrano komuniciraju. Ne slušaju sagovornika pažljivo niti posvećeno, posebno kada se tema menja u neku koja njima nije u fokusu.
Deca sa Aspergerovim sindromom osećaju neku vrstu moranja da dođu do svega što bi moglo da se sazna o onome što im zaokuplja pažnju i što je predmet njihovog zanimanja. Kompletna pažnja im je fokusirana samo na to. Prosto, teško ćete uspeti da ih zainteresujete za razgovor ili teme koje skreću sa njihovog kursa.
U stanju su da neograničeno mnogo vremena budu posvećeni jednoj temi. Da o njoj vode razgovor, postavljaju pitanja, istražuju. Na primer, o jednoj vrsti elektronskih uređaja, mašina, mehanizama… To je i dobar primer kako funkcioniše najveći broj onih koji imaju Aspergerov sindrom: imaćete utisak kao da komunicirate sa nekim ko je profilisan poput naučnika, sa strogim govorom (ali netipičnim za drugu decu ako je dete u pitanju), odličnom potkovanošću informacijama, maksimalnom, poslovičnom ozbiljnošću. Ono što je još karakteristično jeste da u svoj vokabular ubacuju pojedine reči koje samo za njih imaju neko značenje. Smišljaju neoubičajene, pa i bizarne sklopove ili poštapalice i rado ih koriste.
Skloni su da usvoje neku rečenicu ili tvrdnju koja im se dopadne, nju takođe u daljem funkcionisanju i govoru koriste učestalo. Dakle, verbalna komunikacija postoji samo je drugačija u odnosu na druge ljude, ali su praktično njihovi veći problemi vezani za neverbalne načine komuniciranja. Ne razumeju govor tela, mimiku, znakove kojima ljudi takođe komuniciraju – to im u velikoj meri otežava konekcije i razumevanje.
Skloni su da u trenutku u kome to nije prikladno izgovore nešto što nema nikakve veze sa temom i nisu u stanju da rastumače emocionalno stanje sagovornika. Tačnije, ne mogu da se identifikuju sa nečijim emocijama i emocionalnim doživljajem drugih osoba, pa imaju i problem sa iskazivanjem empatije. To doprinosi njihovoj slabijoj socijalnoj inteligenciji za razliku od bazične, koja može biti i često je briljantna. Mogu biti izuzetni matematičari, istoričari, precizno i perfektno obavljaju ono čime se zaokupe. Međutim, u neskladu im je i telo, pa im je loša koordinacija pokreta i deluju nezgrapno i travapo.
Asperger je ovo stanje nazvao autistička psihopatija i opisao ga kao poremećaj ličnosti obeležen društvenom izolacijom i udaljavanjem od društva. Međutim, ono što Aspergerovom sindromu svakako daje specifičnost u odnosu na autizam jeste pre svega mogućnost fokusiranja i besprekornog obavljanja zadataka koji im zaokupljaju pažnju, uz posebne veštine. Osobe sa Aspergerom, na primer, mogu da slože Rubikovu kocku brže nego osobe koje nemaju neki poremećaj mentalnog zdravlja ili poteškoću u razvoju.
Aspergerov sindrom pola veka nakon prvih zaključaka Hansa Aspergera (1994. godine) biva priključen Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (klasifikaciji mentalnih oboljenja) a praktično od skorašnjeg vremena ga prepoznaju i roditelji i stručnjaci.