Poremećaj identiteta telesnog integriteta (Body integrity identity disorder/BIID) jedan je od onih koji izazivaju najviše kontraverzi i sa baze medicinskih dokaza i sa etičkog stanovišta. Osobe sa ovim poremećajem osećaju nesklad između svog tela i mentalne predstave o njemu, ali se na tome ne zaustavljaju.
Šta žele ljudi koji imaju poremećaj identiteta telesnog integriteta
Ljudi sa ovim poremećajem su fizički zdravi, ali insistiraju na amputaciji nekog dela tela ili žele da budu paralizovani. Kamen spoticanja za struku u etičkom kontekstu je pre svega to što ove osobe ponekad traže da im se to omogući hirurškom intervencijom. Na primer, presecanjem kičmene moždine. Ukoliko im to ne uspe (ili čak i nisu pokušali medicinskom metodom), ponekad se samopovređuju na različite načine kako bi ostvarili efekat i rezultat amputacije. U igri su vatreno ili hladno oružje, motorna testera…).
Pitanja, dileme i kontraverze: Zašto nastaje poremećaj identiteta telesnog integriteta
Iako psihologija još uvek nije pronikla u tačne uzroke pojave ovog poremećaja, psiholozi se trude da na različite načine makar objasne ovaj fenomen. Dosadašnje studije pokazuju da poremećaj identiteta telesnog integriteta najčešće počinje već u dobi ranog detinjstva.
Objašnjenje koje daju osobe sa ovim poremećajem na pitanje kako je moguće da žele da ostanu bez funkcionalnog dela tela jeste da će tek tada biti kompletni, upotpunjeni, smireni i zadovoljni. Reč je dakle o paradoksu u startu: da se celovitim osećaju kada bez nekog dela tela ostanu. Najčešće su to udovi, ređe neki njihov deo.
Iako je reč o retkom poremećaju, ipak postoji oko 300 medicinski dokumentovanih slučajeva ovog fenomena.
Kako ovaj poremećaj objašnjavaju oni koji ga imaju i sa čim ga porede: Još zastrašujućih činjenica
Kada su stručnjaci pitali osobe kod kojih je dijagnostikovan poremećaj identiteta telesnog integriteta (BIID) jesu li svesni da je reč o poremećaju, od njih nisu dobili potvrdu ili odobravanje. Naime, oni ovu želju pravdaju pravom na izbor zbog unutrašnje potrebe. Porede je sa željom transseksualnih osoba za promenom pola.
Inače, ove osobe tačno znaju za koje udove žele da im se amputiraju. Najčešće je, kažu zabeleženi statistički podaci, to leva noga iznad kolena. Da sve bude još bizarnije, pojedinci čak znaju i tačno mesto na kome bi trebalo izvršiti rez za amputaciju brojčano određeno, u centimetrima.
Naučnici su zabeležili da je jedan čovek celog života želeo da se podvrgne amputaciji obe noge. Nesrećnim slučajem je ostao bez leve ruke. Međutim, i dalje je želeo da mu se amputiraju obe noge.
Šta se događa u njihovom mozgu
Neurološke pretrage, međutim, kažu da je koren ovog poremećaja ipak u mozgu, čiji nervni impulsi stvaraju iskrivljenu sliku tela i prave nesklad između mentalne percepcije i fizičkog egzistiranja (poput pacijenata sa moždanim udarom).
Pojedini naučnici porede ga sa dismorfofobijom i anoreksijom, budući da su to poremećaji zasnovani na pogrešnim sopstvenim telesnim (fizičkim) predstavama. Moguće je da postoje i elementi psihičkog mehanizma samopovređivanja. To neki psiholozi osporavaju, jer ove osobe sebi žele da izazovu fizički nedostatak sa uverenjem da će im kvalitet života biti bolji.
Zašto lekari nisu „načisto“ sa ovom bizarnom željom pacijenata
Jedan od ispitanika sa ovim poremećajem ga je objasnio ovako: nije reč o tome da želi amputaciju kao čin, već da bi jednostavno NE TREBA da ima noge. Kod njega je sve počelo od ranog detinjstva i igre. Na primer, u igri kauboja i Indijanaca uvek je on bio taj koga ranjavaju u nogu ili ostaje bez nje. Njemu je amputacija urađena i tvrdio je da je izlečen, odnosno da je postigao osećaj celovitosti kome je stremio.
Praktično, ne postoji šansa da se naučnici slože oko ovog pitanja. Jedni ne veruju da udovoljavanje bilo kojoj opsesivnoj težnji pacijenta može da bude dobro za njega, a drugi da im treba pružiti ono što traže. Dobrobit pacijenta, što uključuje i mentalno zdravlje, trebalo bi da bude merilo svake zdravstvene intervencije. Međutim, oni koji oponiraju pitaju: nismo li izneverili Hipokratovu zakletvu i da li smo zapravo naudili pacijentu?
