Neki ljudi nikada nisu uspeli da nauče finu umetnost razgovora. Možda su te osobe sa društvenim veštinama ispod proseka odrasle u okruženju gde ćaskanje nije bilo važno. Možda se oslanjaju na zastarele navike koje više ne funkcionišu. Ili su možda, duboko u sebi, samo društveno anksiozni i ne shvataju da ono što govore tiho i polako odbija ljude.
Bez obzira na razlog, postoje određene fraze koje čujemo za stolom za večeru, na radnim sastancima, čak i u redu u prodavnici koje obično signaliziraju da se neko malo muči u društvenom smislu.
1. „Samo kažem…”
Ovo skoro uvek sledi nakon što je neko napravio podrugljiv ili beskoristan komentar.
To je način da se izbegne odgovornost, a da i dalje nekoga „bocnu”. Ljudi sa jakom društvenom svešću obično znaju kako da pruže povratnu informaciju bez upotrebe fraze koja zvuči kao izgovor za loše manire.
2. „Ja to ne bih tako uradio”
Niko nije ni pitao. Možda zvuči grubo, ali ova vrsta neželjenog i nepozvanog mišljenja često deluje snishodljivo – čak i kada je namera da bude korisno.
Ljudi sa bolje razvijenim društvenim instinktima znaju da su tajming i ton važni.
3. „Izgledaš umorno”
Osim ako neko izričito ne spominje svoju iscrpljenost, isticanje koliko umorno ili iscrpljeno izgleda nikome nije potrebno niti pomaže. Obično samo čini da se osoba oseća gore i uz to pomalo nesigurno.
Umesto toga treba pitati kako je ili im ponuditi pomoć. Tu počinje povezanost.
4. „Opusti se” ili „Smiri se”
Ako želite brzo da eskalirate situaciju, recite nekome da se smiri kada je uznemiren.
To može trenutno da ugasi emocionalnu sigurnost u razgovoru. To je omalovažavajuće i pokroviteljsko ponašanje, čak i ako to nije namera.
Ponekad, biti društveno vešt znači ugrizati se za jezik i izabrati empatiju umesto kontrole.
5. „Bez uvrede, ali…”
Ako morate ovako da započnete rečenicu, verovatno sledi uvreda. Ova fraza je klasičan primer nekoga ko pokušava da ublaži udarac nečega za šta zna da će loše proći. Ali ne vredi – ljudi pamte ono što je usledilo posle „ali”.
Mnogo je bolje preuzeti odgovornost za svoje mišljenje i izneti ga sa taktom, ili ga jednostavno uopšte ne reći.
6. „Ne interesuje me”
Evo fraze koja se pojavljuje češće nego što bismo očekivali, obično kada neko pokušava da izgleda kul ili nezainteresovano. Ali u razgovoru, izgovaranje „Ne interesuje me” često ubija raspoloženje i signalizira neangažovanost.
Čak i ako zaista o nečemu nemamo čvrsto mišljenje, postoje bolji načini da to kažemo. „Šta god želite, meni je u redu.” omogućava nastavak otvorenog razgovora.
7. „Takav sam”
Ovo se obično čuje nakon što je neko prozvan zbog toga što je nepristojan, grub ili preterano kritičan. To je način da se izbegne odgovornost tako što se loše ponašanje prokazuje kao osobina ličnosti. Ali evo u čemu je stvar – dobre društvene veštine se odnose na prilagođavanje, a ne na odbranu navika koje povređuju druge.
8. „Ništa strašno”
Možda i nije – za vas. Ali kada je neko uznemiren, odbacivanje njegovih osećanja sa „Ništa strašnoj” samo ih čini nevidljivim.
Empatija počinje time što dozvoljavamo nekome da da oseća ono što oseća, bez žurbe da to umanjimo.
9. „Zašto si tako osetljiv?”
Ovo je teško i baš pogađa. Uzima nečiju ranjivost i pretvara je u manu. Ljudi sa ispodprosečnim društvenim veštinama često koriste ovu rečenicu kao odbrambeni mehanizam, jer ne znaju kako da se nose sa tuđom emocionalnom reakcijom.
Etiketiranje nekoga kao „previše osetljivog” retko pomaže. Samo gradi zidove. Društveno svesni ljudi znaju da iza snažnog emocionalnog odgovora obično stoji neka priča.
10. „Kakogod”
Koliko se samo puta desilo da ova fraza dovede razgovor do mrtve tačke.„Kakogod” je ubica razgovora. Signalizira ravnodušnost, frustraciju ili pasivnu agresiju. Ponekad sve tri.
Ako neko koristi „kakogod” kao podrazumevani odgovor na neslaganje ili nelagodu, to je često zato što nisu naučili zdravije načine da se izraze – ili se ne osećaju sposobnim da ostanu u razgovoru.
Društvene veštine ne odnose se na to da imamo savršen odgovor. One se svode na to da anamo kako da ostanemo prisutni, čak i kada stvari postanu neprijatne.
Treba da se zapitamo da li, kada pričamo, gradimo mostove ili ih tiho spaljujemo, a da toga nismo svesni? Možda bi vredelo da obratimo pažnju.
