Da li ste stalno u pokretu zato što to volite ili zato što ne želite da ostanete sami sa sobom?

Postoje ljudi kojima je kalendar uvek pun. Danas je koncert, sutra promocija knjige, prekosutra druženje, vikendom putovanje, organizacija događaja. Uvek postoji još jedan događaj, još jedno okupljanje, još jedna prilika da se bude među ljudima. Na prvi pogled, takav život deluje ispunjeno i uzbudljivo. Međutim, psiholozi upozoravaju da iza neprekidne potrebe za aktivnostima ponekad mogu da se kriju mnogo dublji razlozi.

Naravno, mnogi ljudi su prirodno društveni i uživaju u bogatom društvenom životu. Ali kada osoba gotovo nikada ne ostavlja prostor za mir, odmor ili samoću, vredi postaviti pitanje, šta je pokreće.

Kada tišina postane neprijatelj

Nekima nije teško da budu sami. Mogu da provedu veče kod kuće, čitaju knjigu, gledaju film ili jednostavno uživaju u tišini. Drugima je takva pomisao gotovo nepodnošljiva.

Psiholozi objašnjavaju da neprekidna zauzetost ponekad služi kao način da pobegnemo od neprijatnih emocija. Kada nema sastanaka, događaja i razgovora, ostajemo sami sa svojim mislima. Tada na površinu mogu da isplivaju usamljenost, anksioznost, tuga, nezadovoljstvo ili problemi koje dugo odlažemo da rešimo.

U tom slučaju stalna aktivnost nije izvor zadovoljstva, već svojevrsna zaštita od unutrašnjeg nemira. Što je raspored puniji, manje je prostora za suočavanje sa onim što nas muči.

Strah da će nam nešto važno promaći

U savremenoj psihologiji postoji pojam FOMO (Fear of Missing Out), odnosno strah od propuštanja. Reč je o osećaju da se negde dešava nešto zanimljivo, važno ili vredno pažnje, a da mi nismo deo toga.

Osobe koje imaju izražen FOMO često osećaju potrebu da budu prisutne svuda. Teško odbijaju pozive, proveravaju društvene mreže kako bi videle šta drugi rade i osećaju nelagodu kada nisu uključene u društvena dešavanja.

Problem je što takav način života retko donosi istinsko zadovoljstvo. Umesto da uživaju u trenutku, ljudi postaju zaokupljeni brigom da možda postoji neko drugo mesto na kojem bi im bilo bolje, zanimljivije ili korisnije. Tako potraga za iskustvima postaje beskrajna trka u kojoj je gotovo nemoguće osetiti da smo zaista stigli na cilj.

Može li stalna aktivnost da prikrije unutrašnju prazninu?

Ponekad se iza prepunog rasporeda krije nešto mnogo teže za prepoznavanje: osećaj praznine. Čovek može biti okružen ljudima, prisustvovati brojnim događajima i imati utisak da je stalno u pokretu, a da se istovremeno oseća duboko usamljeno. Razlog je što količina kontakata nije isto što i bliskost.

Psiholozi ističu da se unutrašnja praznina često javlja kada nedostaju autentični odnosi, osećaj pripadnosti ili povezanost sa sopstvenim potrebama i vrednostima. U takvim situacijama aktivnosti mogu da posluže kao privremeno olakšanje, ali ne rešavaju suštinski problem.

Zato nije retkost da osoba koja je ceo dan bila okružena ljudima uveče oseti neočekivanu tugu ili usamljenost čim ostane sama.

Ključno pitanje nije koliko smo aktivni, već zašto

Psiholozi naglašavaju da problem nije u tome što neko voli događaje, druženja i dinamičan život. Društvenost je zdrava i važna ljudska potreba.

Mnogo je važnije šta osećamo kada svega toga nema. Ako možemo da uživamo i u aktivnostima i u trenucima samoće, verovatno je reč o zdravoj ravnoteži. Međutim, ako nas prazni dan u kalendaru ispunjava nelagodom, nervozom ili osećajem besmisla, možda vredi zastati i zapitati se da li bežimo od nečega što nas čeka u nama samima.

Jer ponekad najveći izazov nije pronaći sledeći događaj, već naučiti da budemo dobro i onda kada se ništa ne dešava.