Šta da kažemo osobi koja je izgubila nekoga: Ove reči i postupci su podrška u žalovanju

Često ne znamo kako da razgovaramo sa osobom koja je izgubila nekoga, jer želimo da joj pružimo utehu, ali se plašimo da ćemo reći nešto pogrešno. Ne postoji jedna savršena rečenica koja može da ublaži gubitak, niti svi ljudi tuguju na isti način. Iskreno saučešće, strpljivo slušanje i konkretna pomoć obično znače više od pokušaja da pronađemo „prave reči”.

Jednostavno i iskreno saučešće najčešće je dovoljno

Gubitak ne treba da ignorišemo samo zato što ne znamo šta da kažemo. Jednostavne rečenice poput: „Mnogo mi je žao zbog tvog gubitka”, „Primite moje iskreno saučešće” ili „Znam koliko ti je ta osoba značila” jasno pokazuju saosećanje. Nije potrebno da govorimo mnogo, objašnjavamo smrt ili pokušavamo da umanjimo bol.

Preporučujemo

Podršku možemo da izrazimo i rečima: „Mislim na tebe”, „Tu sam uz tebe” ili „Ne moraš sada ništa da kažeš”. Važno je da ono što izgovorimo bude iskreno i u skladu sa odnosom koji imamo sa osobom koja tuguje. Ako smo veoma bliski, zagrljaj, držanje za ruku ili mirno prisustvo ponekad mogu da pruže više utehe od razgovora.

Prisustvo sahrani, komemoraciji ili drugom obredu takođe pokazuje da osoba nije sama. Čak i kada ne možemo lično da dođemo, kratka poruka ili telefonski poziv mogu da imaju veliki značaj. Najvažnije je da gubitak priznamo i da ožalošćenoj osobi stavimo do znanja da mislimo na nju.

Umesto opštih reči, ponudimo konkretnu pomoć

Rečenica „Javi ako ti nešto treba” zvuči ljubazno, ali osoba u žalosti često nema snage da razmisli šta joj je potrebno i da sama zatraži pomoć. Korisnije je da ponudimo nešto jasno i izvodljivo. Možemo da kažemo: „Doneću ti ručak večeras”, „Mogu da pričuvam decu dok se odmoriš” ili „Mogu da idem sa tobom kada budeš završavao administrativne obaveze”.

Svakodnevni poslovi posle smrti bliske osobe mogu da deluju nepodnošljivo teško. Nabavka namirnica, priprema obroka, prevoz, briga o deci, kućnim ljubimcima ili razgovori sa pogrebnim preduzećem predstavljaju oblasti u kojima pomoć zaista može da rastereti porodicu. Ponuda treba da bude dovoljno određena, ali bez pritiska da je osoba prihvati.

Ako ožalošćena osoba odbije pomoć, to ne znači da ne želi našu blizinu ili da smo uradili nešto pogrešno. Možda joj pomoć u tom trenutku nije potrebna, možda nema snage za razgovor ili želi određeno vreme da provede sama. Umesto da odbijanje shvatimo lično, možemo posle nekoliko dana ponovo nežno da se javimo.

Slušajmo bez neželjenih saveta i poređenja

Kada osoba želi da govori, najvažnije je da je saslušamo sa pažnjom i bez osuđivanja. Ne treba da prekidamo njenu priču, menjamo temu čim postane emotivna ili nudimo brza rešenja za bol koji ne može preko noći da nestane. Rečenice poput: „Slušam te”, „Možeš da mi kažeš koliko želiš” i „Razumem da ti je veoma teško” stvaraju bezbedan prostor za razgovor.

Tugovanje nije pravolinijski proces sa jasno određenim fazama kroz koje svi prolaze istim redosledom. Osoba u jednom trenutku može da bude tužna, zatim ljuta ili uplašena, a kasnije može čak da se nasmeje zbog neke uspomene. Takve promene ne znače da tuguje pogrešno ili da je zaboravila preminulu osobu.

Ako smo i sami doživeli sličan gubitak, možemo kratko da pokažemo razumevanje, ali ne treba da pretpostavimo da je naše iskustvo isto. Rečenica „I ja sam prošao kroz gubitak, ali znam da je svaka priča drugačija” ostavlja prostor za njena osećanja. Mnogo manje pomaže poređenje intenziteta bola ili preusmeravanje razgovora na sopstvenu životnu priču.

Uspomene mogu da ublaže osećaj usamljenosti

Ljudi se ponekad plaše da pomenu preminulu osobu jer misle da će time izazvati dodatnu tugu. Međutim, mnogim ožalošćenima prija saznanje da drugi pamte osobu koju su izgubili. Možemo da ispričamo toplu uspomenu, pomenemo osobinu koju smo cenili ili kažemo: „Često se setim kako nas je zasmejavao”.

Pre nego što započnemo takav razgovor, možemo da pitamo: „Da li želiš da pričamo o njemu?” ili „Da li bi ti prijalo da čuješ jednu moju uspomenu?” Time ožalošćenoj osobi ostavljamo mogućnost da sama odluči koliko razgovora u tom trenutku može da podnese. Ako ne želi da govori, njenu odluku treba mirno da prihvatimo.

Istraživanja ukazuju na značaj emocionalne podrške tokom dugotrajnog prilagođavanja gubitku. U studiji koja je obuhvatila 250 starijih osoba posle smrti bračnog partnera, slabije doživljena emocionalna podrška bila je povezana sa izraženijim simptomima depresije tokom četvorogodišnjeg praćenja. Autori naglašavaju da socijalna podrška može da predstavlja važnu vezu između anksioznosti neposredno posle gubitka i kasnijih depresivnih simptoma. Istraživanje je objavljeno u u časopisu Journal of Affective Disorders.

Rečenice „budi jak” i „vreme leči sve” mogu dodatno da zabole

Izrazi „Moraš da budeš jak”, „Nemoj da plačeš” ili „Moraš dalje zbog porodice” naizgled pružaju ohrabrenje, ali osobi mogu da nametnu obavezu da sakrije osećanja. Plakanje, ljutnja, strah i zbunjenost predstavljaju očekivane reakcije na veliki gubitak. Korisnije je da kažemo: „Ne moraš preda mnom da skrivaš kako se osećaš” ili „U redu je da plačeš”.

Treba da izbegavamo i rečenice poput: „Sve se dešava sa razlogom”, „Sada je na boljem mestu”, „Bar je dugo živeo” ili „Znam tačno kako ti je”. Takve izjave mogu nenamerno da umanje značaj gubitka, čak i kada ih izgovaramo sa najboljom namerom. Bolje je da priznamo da ne možemo potpuno da razumemo tuđi bol i da ipak želimo da budemo prisutni.

Žalost može da izazove jaku tugu, razdražljivost, ljutnju, osećaj krivice, nesanicu i slabiji apetit. Zbog toga osoba ponekad može da odgovori kratko, zaboravi dogovor ili reaguje drugačije nego inače. Takvo ponašanje ne treba odmah da protumačimo kao ličnu uvredu, već da pokažemo dodatno strpljenje i razumevanje.

Podrška je potrebna i kada prođu sahrana i prvi dani

Podrška često bude najintenzivnija neposredno posle smrti, a zatim naglo oslabi kada se drugi vrate svojim obavezama. Upravo tada ožalošćena osoba može snažnije da oseti usamljenost i konačnost gubitka. Korisno je da joj se javimo i posle nekoliko nedelja ili meseci, kao i tokom rođendana, praznika i godišnjice smrti.

Ne postoji univerzalan rok posle kojeg bi neko „morao” da se oseća bolje. Tuga se vremenom obično menja, ali može ponovo da postane snažna zbog fotografije, pesme, mirisa ili važnog datuma. Redovne, nenametljive poruke poput: „Danas mislim na tebe” ili „Kako ti je ovih dana?” pokazuju da podrška nije prestala.

Ako žalost dugo ozbiljno narušava spavanje, ishranu, posao, odnose ili svakodnevno funkcionisanje, osobu možemo nežno da ohrabrimo da razgovara sa psihologom, psihijatrom ili savetnikom za tugovanje. Ako govori da ne želi da živi, da bi povredila sebe ili deluje neposredno ugroženo, ne treba da je ostavimo samu niti da takve reči čuvamo kao tajnu.

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva dostupna na broju 0800/309-309 i putem sajta Klinike „Dr Laza Lazarević”.

(eKlinika.rs)