Rak – teška, bolna, zastrašujuća i sveprisutna reč. Obolevaju i stari i mladi. Članovi naših porodica, partneri, prijatelji, kolege… Logično je da, posebno ako je u pitanju neko iz bliskog okruženja, želimo da pomognemo. Stoga je veoma važno ne napraviti neke greške i obolele ne „zatrpati“ pogrešnim pitanjima, ne zaboravivši da je put do pakla ponekad zaista popločan dobrim namerama i da su ove osobe posebno senzibilne i osetljive.
Kako se ljudi suočavaju sa informacijom da imaju rak
– Ne postoji „lako“ i/ili „teško“ suočavanje. To je uvek teško bez obzira na godine, status, obrazovanje. Možda je najbolje objašnjenje pogled kroz prizmu straha i suočavanja sa smrću. Veliku ulogu u suočavanju sa malignom bolešću imaju lična uverenja obolelog o sebi, svojoj svrsi, značenju bolesti i samoj bolesti. Optimističnije osobe, fokusirane na pozitivna iskustva i izlečenja, sa jasnim ciljem i smislom svoje borbe i sa adekvatnom socijalnom i porodičnom podrškom, imaju manju emocionalnu nestabilnost. Usredsređenije su na dnevni kvalitet života, bolje organizovane. Samim tim, lakše savladavaju izmeštanje iz sopstvene zone komfora – objašnjava u razgovoru za eKlinika portal Sandra Bijelac, specijalista socijalne rehabilitacije, psihoonkolog i psihoterapeut.
Neke reakcije na rak su normalne i očekivane, ali…
– Čuvena je Ničeova misao da čovek kada ima zašto, nađe način i kako. Sa druge strane, anksiozne i depresivne reakcije otežavaju adaptaciju na novonastalu situaciju, pogotovo ukoliko ne postoji prepoznavanje, izostane adekvatna podrška, razumevanje i tretman. Nažalost, ovakva reaktivna stanja se često prepoznaju kao „normalna i očekivana“ od strane porodice, a neretko i profesionalaca, pa se ne tretiraju kao deo onkološkog tretmana bilo kroz farmako ili psihoterapiju – napominje Bijelac.
Rak uslovljava proces adaptacije, kako reaguju mlađi, a kako stariji ljudi
Bijelac navodi da period života u kome se osoba razboli veoma utiče na način adaptacije na bolest, lečenje i posledice lečenja. Ukoliko se to desi u životnoj dobi u kojoj je ostvarila svoje važne životne ciljeve, ostvarila se kao roditelj, bračni drug, socijalno i profesionalno, adaptacija će biti „lakša“u odnosu na osobu onemogućenu delimično ili trajno da se ostvari u nekim za nju važnim životnim ulogama. Na kraju, prema rečima specijaliste socijalne rehabilitacije, sama životna dob ima veliki uticaj na adaptaciju i promene koje su neminovne zbog bolesti i lečenja.
Ljutnja i nesaradljivost sa porodicom i stručnjacima česta posledica bolesti kod mlađih osoba
– Deca i mlade osobe vrlo često ne razumeju ili minimalizuju bolest. Nisu spremni da se odreknu određenih socijalnih i društvenih aktivnosti zarad lečenja ili očuvanja krhkog zdravlja. To ih često čini ljutima, neposlušnima i nesaradljivima kako sa profesionalcima, tako i sa članovima porodice. Svakako, ako smemo da uopštavamo, što je osoba starija, ostvarenija kroz svoje životne uloge, ciljeve i dobitke, to je spremnija da se suočava sa promenama. Ima više veština za prevazilaženje kriza i strategija za prilagođavanje – kaže Sandra Bijelac.
Prećutati oboleloj osobi da ima rak, da ili ne?
Ko ima „pravo“ da to odluči i koje su moguće posledice i jednog i drugog načina?
– Mi kao društvo treba da štitimo tri kategorije ljudi: maloletne, ljude ograničenih intelektualnih sposobnosti i psihotične osobe. Ostali ljudi treba sami da donose odluke o svom životu. Zadatak lekara je da leči i edukuje pacijenta o njegovoj bolesti, oblicima lečenja i mogućim pozitivnim i negativnim ishodima. Zadatak nas koji se bavimo emotivnim i mentalnim zdravljem obolelih od malignih bolesti jeste da im pomognemo da se bore sa svim tim što bolest i lečenje nose. Da im pomognemo da prepoznaju, oslobode i osnaže resurske koje imaju i/ili da razviju nove strategije i veštine u prevazilaženju neprijatnih emocija. One se neminovno javljaju u izuzetno stresnim, ponekad traumatičnim situacijama bolesti i lečenja. Zato je važno da psihoterapeut bude uključen u onkološki tretman – posebno naglašava Sandra Bijelac.
Ako je mentalno zdrava, svaka osoba ima pravo da donosi odluke o svom životu
Česti su slučajevi želje da se dijagnoza ili lečenje prećuti. To može da potiče od obolele osobe prema spoljašnjem svetu, ili od porodice ka oboleloj osobi. Iskustvo naše sagovornice kaže da se osim u tri navedena slučaja osetljivih kategorija to nikada dobro ne završi. Bijelac kaže da čak i malo starija deca znaju da se dešava „nešto ozbiljno“ kada se postavi dijagnoza malignog oboljenja i započne specifično onkološko lečenje.
Dakle, sakrivanje je, prema njenim rečima, samo zatvaranje očiju pred očiglednim i potreba da se veruje da se neko zaštitio. Suštinski, poentira psihoonkolog, to se ne može sakriti.
Zašto je značajno da obolela osoba bude upoznata sa dijagnozom
– Obolela osoba, ukoliko je mentalno zdrava, ima pravo da donosi odluku o svom lečenju i svom daljem životu. Ima pravo i da zna ukoliko više ne postoji medicinski način tretiranja bolesti i postoji izvesnost brzog i neminovnog završetka njegovog/njenog života. To joj vraća osećaj kontrole nad sopstvenim životom, osećaj dostojanstva i uvaženosti. Takođe, daje joj mogućnost završetka nekih životnih i egzistencijalnih poslova – navodi psihoterapeut.
Oboleli osoba treba da iskazuju svoja osećanja, ne da ih sputavaju
Na pitanje šta je ono što nikako ne bismo smeli da činimo kada je u pitanju odnos sa nekim ko ima rak i leči se, Sandra Bijelac odgovara: minimalizovati, ignorisati ili katastrofizirati stanje obolele osobe.
– Mi često, zanemarujući prave potrebe obolelog, projektujemo svoje strahove i uverenja u situacijama koje su nam zastrašujuće i nepoznate. Dakle, zabranjeno je da govorimo obolelome da bude jak. Obolela osoba treba da iskazuje svoja osećanja i strahove. To je vrlo često preintenzivno i zastrašujuće za onoga ko sluša. Takođe, vrlo često ne znamo kako da se nosimo sa sopstvenim osećajem nemoći i straha od smrti. Onda takvom porukom u stvari oboleloj osobi šaljmoe poruku da ne govori o svojim osećanjima i strahovima – objašnjava naša sagovornica.
Ponekad u najboljoj nameri možemo kod obolelog izazvati osećaj krivice
– Ne smeš da potoneš, moraš da se boriš zbog dece, majke, oca, muža, žene… Ovo su poruke koje kod obolele osobe mogu izazvati, pored teških i neprijatnih osećanja koje već ima, i osećanje krivice. Može da dođe do projekcije da te zbog kojih treba da se bori „ne voli dovoljno“, jer nema snage, volje, želje. Zapravo, intenzivne emocionalne reakcije tuge su normalan oblik suočavanja sa gubitkom. Tada je potrebno sve snage usmeriti na negovanje samoga sebe i na intenzivne unutrašnje procese. Stoga jedan vremenski period obolela osoba i ne treba da se fokusira na spoljašnje činioce, ma koliko oni bili važni. Oboleli treba da se leči i živi zbog sebe i svoje svrhe postojanja. To je onda siguran način da razvija nove obrasce ponašanja koji će kvalitet života podići na jedan viši nivo – ističe Sandra Bijelac.
Davanje saveta o ubrzavanju procesa je kontraproduktivno
Hajde, fokusiraj se na nešto drugo, vrati se na posao, ustani iz kreveta, vidi na šta ličiš i slično…
Iako se ovakve rečenice izgovaraju iz želje da se osoba motiviše da promeni nešto u svom ponašanju, one su, objašnjava sagovornica našeg portala, najčešće kontraproduktivne. Oporavak od specifičnog onkološkog lečenja je dugotrajan i često, podseća Bijelac, podrazumeva suočavanje sa gubitkom dela tela ili neke telesne funkcije. Dijagnoza zauvek onemogućava ili odlaže neke važne životne uloge ili ciljeve.
Strah od smrti
– Dijagnoza maligne bolesti budi strah od smrti. To je jedan od najintenzivnijih ljudskih strahova sa velikim brojem načina ispoljavanja, a svaki od njih narušava kvalitet života osobe koja se sa njim suočava. Daklem sve, od postavljanja dijagnoze do ponovnog adaptivnog funkcionisanja osobe, jeste individualni proces koji se odvija po jedinstvenim i ličnim sklonostima svake osobe. Svako davanje saveta i ubrzavanje procesa će izazvati nove poteškoće u funkcionisanju – navodi Sandra Bijelac.
A šta možemo da uradimo?
– Da budemo prisutni, transparentni i iskreni. Možemo da slušamo, i da pitamo da li i kako možemo da pomognemo. Možemo da kažemo da ne možemo da nosimo teret obolele osobe, da vrlo često ne možemo ni da razumemo njen bol, strahove i brige. Ali da smo tu da saslušamo, zagrlimo, plačemo zajedno. Za stručnu pomoć potrebno je obratiti se psihoonkolozima – naglašava sagovornica eKlinika portala.
Stres ne nestaje ni kada pobedimo rak
Kod ljudi koji su savladali rak i izborili se i sa dijagnozom i procesom lečenja, slede redovne kontrole. Ponovno iščekivanje rezultata, mogućnost recidiva… sve su to okolnosti koje uslovljavaju novo psihičko opterećenje. Dakle, niz neprijatnih emocija se tu ne završava.
Sandra Bijelac kaže da svaka nova kontrola budi preživljeni osećaj i strah da će se sve ponoviti. Iskustvo i podaci iz literature kažu, prenosi psihoonkolog, da je ponovljeno suočavanje sa dijagnozom emocionalno strašnije i intenzivnije nego prvi susret. Taj jednom preživljeni strah češće ima tendenciju povratka neposredno nakon završenog lečenja, a kako se kontrole sa pozitivnim ishodom umnožavaju, njegov intenzitet se smanjuje. Međutim, navodi naša sagovornica, nikada u potpunosti ne nestane.
Smrt je sastavni deo života, o tome moramo da govorimo u ovom vremenu terora lepote i mladosti
Svedoci smo i trenda da osobe koje su u procesu lečenja ne žele da nose periku u želji da probude saosećajnost i skrenu pažnju na probleme obolelih. One ponosno koračaju visoko uzdignutih glava bez kose. Fotografije objavljuju na društvenim mrežama. Da li to, po mišljenju psihoonkologa, kod ljudi izaziva saosećanje ili okretanje glave na drugu stranu?
– Živimo u vremenu terora mladosti, lepote, zdravlja. Namerno koristim reč teror jer to nije realnost već nametanje normi koje su teško ostvarljive životnim stilom kojim mi kao vrsta živimo. Mi ignorišemo starenje, slabost, bolest. Ne govorimo o smrti, a ona je sastavni deo života. Svako pominjanje malignih bolesti nas podseća na našu krhkost, ništavnost, prolaznost. Zato okrećemo glavu. Setimo se, ne tako davno, naši preci su se rađali, bolovali i umirali na svojim ognjištima, okruženi porodicom. Niko nije skrivao pogled od bolesnog ili ostarelog člana. Nedostaje nam svesnosti i obrazovanja – mišljenja je Bijelac, koja dodaje:
Rak nije smrtna presuda
– Verujem da čovek svojim potomcima daje primer i kako živeti i kako umreti. Ako nastavimo da ignorišemo prirodne procese starenja, razboljevanja i umiranja, bojim se da ćemo o zdravlju pričati kao o kozmetičkom tretmanu, a bolesne ljude tretirati kao getoizovanu grupu koja kvari sliku zdravih, jakih mladih. Sve potiče od načina na koji prezentujemo problem. Mi o malignim bolestima govorimo kada su dani borbe protiv raka ovoga ili onoga. Tada uglavnom nema onog pozitivnog tona i optimizma koji nam je potreban ne da ljude plašimo, već da ih ohrabrimo pozitivnim primerima. Danas, rak je izlečiv ako se otkrije na vreme. Rak nije smrtna presuda. Brinite o sebi, vodite računa o fizičkom i mentalnom zdravlju – važne preporuke je podelila sa pratiocima našeg portala Sandra Bijelac, specijalista socijalne rehabilitacije, psihoonkolog i psihoterapeut.
Vrlo poucno,ja sam prihvatila bolest,na zalost dosta sam njih izgubila,mamu,brata,sestru,prijatelje.Ne zna se kome teze,onom ko trpi bolove,ili onom ko ne moze pomoci,olaksati voljenima..Ja licno verujem u Boga,vaskrsenje I nemam strah od smrti.Inace prosla sam hemo,zracenja,operacija ne moze,samo se prati.Bolest mi je donela I dobro,promenila sam se.smirenija sam,vise uzivam u svemu,dan mi je ispunjen,zavrsavam sve ono sto sam pre odlagala. Smetalo mi je,nisam nosila periku,maramu,ali okolini je to smetalo,kao da u njima budi strah,ljudi ne vole nista lose,neprijatno.moja pouka je bila,ja sam ja,ista ja,sa kosom ili ne. Takode sam naucila da zivim sa rakom,prihvatila sam,to je tako,sad ovo vise ne mogu,ali.mogu nesto drugo,sacuvala sam radost zivota I trudicu se da sacuvam . Stekla sam nove prijatelje,isto bolesne.bolest nas vezala. U pocetku drustvo,zeleci nam dobro,izoluje nas,pokusavajuci da nas stiti .I to je pogresno..cesto.pitanje ,,imas li bolove,,dok ih nisam prekinula,ne pitajte me za bolove,nego mi recite ,ajdemo na pice,kafu. Svesna sam.da sa oni sami suocavaju sa strahom od sopstevene smrti,a mi ih na smrt podsecamo.meni liturgija I pricesce daju snagu da sve to prevazidem.Ali isto tako idem na razgovore sa psihoterapeutom Srbijankom,koja besplatno jednom nedeljno pruza onkoloskim bolesnicima.Uglavnom ,ne dolaze,malo njih,kao da se stide bolesti,ili je nisu prihvatili. MENI jedino smeta ta papirologija,odlazak od dr do dr,uputi,zakazivanja I td. Neke preglede preskocim,neke obavim,I to sve zna I moj.onkolog,sve dok mogu zivecu normalno.radovati se,druziti,raditi,izlaziti. Ne zelim.da jurim metastazu,za svaku promenu,odmah pregledi,I ono dobro je nije metastaza.ili taj cetvrti stadium. Nekad I taj osecaj krivice koji nam naturaju,moras zbog dece,onih koji te vole I td. Covek treba da sacuva dostojanstvo I bude ziv,dokle god je ziv.Ne razumem svrhu produzetka zivota,ni god,ni mes dana ako ne mozes da zivis,ucestvujes u zivotu.Molila sam Boga da uzme mamu,brata,da ne trpe te uzasne bolove.molila I za devojku,koju nisam ni znala,ali je dolazila na zracenje,dok sam ja odlazila sa bratom.Njene reci ce mi.uvek ostati u secanju,tata,ja ne mogu vise,samo zbog tebe dolazim.ubrzo sam cula da je preminula.Ne shvatam gde je tu granica. Granica do koje se treba leciti.