Osoba koja pati od anoreksije ima iskrivljenu sliku sebe Foto: Shutterstock
Za anoreksiju nervozu, kako glasi pun naziv ovog oboljenja, karakteristično je da postoji očuvan apetit, ali se i pored potrebe, hrana odbija, a jedenje izbegava. Ova bolest jeste poremećaj ishrane, ali se smatra psihičkim poremećajem, a pogađa više sfera: telesno i psihičko zdravlje, utiče na socijalne odnose, kao i na kognitivne sposobnosti.
Pored straha od debljine i potrebe da se ostane „mršav“, anoreksiju prati i nemogućnost realnog doživljaja sebe, svojeg tela.
– Osoba koja pati od anoreksije ima iskrivljenu sliku sebe, vidi sebe kao gojaznu. Čak i ako je veoma mršava, ona na sebi vidi „salo koje mora da skine“. Postoji veliki raskorak između doživljaja sopstvenog tela i realnog izgleda. Iz tog razloga, hrana se odbija, vodi se računa šta se unosi. Bolest obično pogađa mlađe ženske osobe – kaže za eKliniku psiholog Ivana Lukić.
Dva su osnovna tipa bolesti: restriktivni i purgativni. Kod restriktivnog tipa postoji stalna potreba za dodatnim gubitkom kilograma, što se postiže stalnim izgladnjivanjem, odnosno restrikcijom unosa hrane.
– Kako bi se pojačao efekat mršavljenja, oni koje pate od anoreksije često pojačavaju fizičku aktivnost. Intenzivno treniraju, kreću se, rade sve što je u svrhu gubitka telesne težine – kaže psiholog.
Izgladnjivanje karakteriše i purgativni tip anoreksije, ali sa povremenim prejedanjem, koje sledi namerno izazivano povraćanje, kako bi se izbacilo ono što je uneto jer se smatra nepoželjnim. Osobe neretko koriste i laksative i diuretike, kako bi sebe rešile onoga što smatraju prekomernim.
Potreba za vitkim stasom prelazi u bolest onda kad postane prinudna. Osoba ne zadovoljava potrebu za hranom, već je doživljava kao opasnost, kao neprijatelja. Kako kaže psiholog, gladovanje onima koji pate od anoreksije daje osećaj moći, odnosno kontrole.
– Oni koji su skloni anoreksiji obično jesu veoma odgovorne i uspešne osobe. Ambiciozne, odlični đaci, sve postižu, a neretko sebi postavljaju prevelike zahteve. Imaju potrebu za kontrolom, koju pokušavaju da zadovolje na ovaj način, preko svojeg tela. To objašnjava i činjenicu da često vole da kuvaju, i čak teraju druge da jedu, dok oni sami preskaču obroke – priča psiholog.
Prema njenim rečima, problem često započne naivno, kao dijeta, a dođe do toga da osoba ceo dan provede na jednoj jabuci.
– Osobi je teško postavi granicu. Dešava se i da pije čajeve pripremljene od jedne iste kesice, koju koristi po nekoliko puta, kako u sebe ne bi unela „suvišne kalorije“ – priča Lukić.
Iako uzroci ove pojave nisu do kraja razjašnjeni, smatra se da se do anoreksije dolazi sticajem nekoliko faktora.
– Bolest je u vezi sa prihvatanjem sebe i svoje seksualnosti. Takođe, vezuje se i za osobine majke. Majka je često dominantna i kontrolišuča, bez dovoljno empatije – objašnjava psiholog.
Na razvoj ovog psihičkog oboljenja, kaže, utiču i socijalni faktori, odnosno ideal ženske lepote koji se nameće putem medija i modne industrije. Stoga se anoreksija smatra „novijom bolešću“.
Razvoj i tok bolesti zavise, najpre, od toga koji od navedenih uzročnih faktora dominira, kao i od karakteristika ličnosti. Nekad toliko uzme maha da zdravlje biva ozbiljno narušeno, a život ugrožen.
– Brojne su fizičke tegobe sa kojima se susreću anoreksičari. Zubi su često u lošem stanju, zbog želudačne kiseline koja može da izazove oštećenja usled povraćanja. Slab unos potrebnih nutrijenata utiče i na kognitivne sposobnosti. Devojke često izgube menstruaciju, a ova bolest, ako se na vreme ne tretira, može da dovede i do smrti – objašnjava Ivana Lukić.
Kako kaže, ovi bolesnici ne uviđaju problem. Naprotiv, često se i udružuju preko sajtova za podršku i slično. Tu razmenjuju iskustva i savete, recimo, o tome kako i gde da sakriju hranu, ako imaju običaj da se prejedaju. Nisu svesni problema, što je jedan od razloga zbog kojih sami sebi ne mogu da pomognu.
– Anoreksične osobe ne vide da imaju problem, pa ih je teško naterati da se leče. Osoba nije u stanju samoj sebi da pomogne. Bolest se psihijatrijski leči, a nekad zahteva i hospitalizaciju – kaže Lukić.
Prema rečima psihologa, nije dovoljno samo ukloniti simptome ove podmukle bolesti, već je potrebno otkrivanje njenih uzroka i njihovo savladavanje, i to psihoterapijom.