Da li se veza između anoreksije, bulimije i samoubilačkih misli krije u genima: Zašto je važno potražiti pomoć

Poremećaji ishrane kakvi su anoreksija (Anorexia nervosa), bulimija (Bulimia nervosa) i poremećaj prekomernog unošenja hrane/prejedanje (Binge eating disorder) predstavljaju mnogo više od problema sa hranom ili nezadovoljstvom sopstvenim telom. Oni nose ozbiljne medicinske, psihološke i socijalne rizike.

Poremećaji ishrane mogu da odvedu u smrt

Jedan od najtežih ishoda povezanih sa ovim poremećajima jeste povećana smrtnost, posebno zbog suicida. Poremećaji ishrane imaju jednu od najviših stopa mortaliteta među psihijatrijskim poremećajima, a značajan procenat smrtnih slučajeva posledica je samoubistva.

Zbog toga se postavlja važno pitanje: zašto poremećaji ishrane i suicidalne misli tako često idu zajedno?

Novo istraživanje pokušava da pruži odgovor na to pitanje.

Najvažniji navodi istraživanja: Genetska povezanost simptoma

Nedavna studija sprovedena u okviru King's College London, u saradnji sa National Institute for Health and Care Research i njihovim Maudsley Biomedical Research Centre, donosi nova saznanja o ovoj temi. Istraživači su analizirali podatke približno 20.000 učesnika iz projekta NIHR Mental Health BioResource COVID‑19 Psychiatry and Neurological Genetics Study

Cilj studije bio je da se ispita genetsko preklapanje između simptoma poremećaja ishrane i suicidalnih misli. Rezultati su pokazali da određeni biološki i genetski faktori mogu da doprinesu razvoju oba problema.

Šta nauka već zna o genetici poremećaja ishrane

Brojna porodična istraživanja već decenijama pokazuju da i poremećaji ishrane i suicidalnost imaju značajnu genetsku komponentu. Drugim rečima: geni utiču na to ko ima veći rizik da razvije poremećaj ishrane, a genetski faktori utiču i na suicidalne misli i ponašanja.

Genetski uticaj može obuhvatiti misli o samopovređivanju, pokušaje suicida i izvršeni suicid.

Međutim, do sada se mnogo manje znalo o zajedničkim genetskim faktorima koji mogu da povećaju ranjivost za oba stanja istovremeno.

Novi pristup istraživanju: Fokus na simptome

Za razliku od klasičnih genetskih studija koje analiziraju samo postavljene dijagnoze, ova studija primenila je širi, multivarijantni pristup. Istraživači su analizirali simptome najčešćih poremećaja ishrane umesto samo potvrđenih medicinskih dijagnoza.

Istovremeno su proučavali suicidalne misli, uključujući razmišljanja o samopovređivanju, osećaj beznađa i misli o okončanju sopstvenog života. 

Ključni rezultati studije

Glavni nalaz istraživanja ukazuje na postojanje zajedničke genetske ranjivosti koja delimično objašnjava zašto se poremećaji ishrane i suicidalne misli često javljaju zajedno.

Ipak, naučnici su identifikovali i genetske faktore koji su specifični za svako stanje pojedinačno. Prema rezultatima studije: genetika objašnjava oko 9 odsto razlika u individualnoj ranjivosti za razvoj simptoma poremećaja ishrane i suicidalnih misli.

Iako ovaj procenat nije presudan sam po sebi, on potvrđuje postojanje merljive biološke veze između ova dva problema mentalnog zdravlja.

Zašto su ovi rezultati važni

Rezultati sugerišu da određeni genetski profili mogu da povećaju rizik i za poremećaje ishrane i za suicidalne misli. Važno je naglasiti to ne znači da će svaka osoba sa poremećajem ishrane razviti suicidalne misli.

Međutim, rezultati pokazuju da između ova dva stanja postoji dublja biološka povezanost.

U javnosti često postoji pretpostavka da se suicidalnost kod poremećaja ishrane javlja isključivo zbog drugih mentalnih poremećaja, kao što su depresija i anksiozni poremećaj.

Iako ovi poremećaji svakako imaju značajnu ulogu, istraživanje je pokazalo da genetska veza između poremećaja ishrane i suicidalnih misli ostaje prisutna čak i nakon statističkog uklanjanja uticaja depresije i anksioznosti. To ukazuje na poseban, direktan odnos između ovih stanja.

Klinički značaj za psihijatre i terapeute

Ovi nalazi imaju važne implikacije za kliničku praksu u mentalnom zdravlju. Autori studije ističu da bi stručnjaci trebalo da rutinski proveravaju suicidalne misli kod pacijenata sa simptomima poremećaja ishrane, kao i da sprovode procenu rizika čak i kada nema znakova depresije ili anksioznosti.

Terapijski pristupi bi takođe trebalo da uzmu u obzir specifičnu vezu između poremećaja ishrane i suicidalnih misli, a ne da se fokusiraju isključivo na poremećaje raspoloženja.

Šta ovo znači za osobe koje žive sa poremećajem ishrane

Za mnoge osobe koje se bore sa poremećajem ishrane, saznanje da suicidalne misli mogu da imaju biološku i genetsku osnovu može biti važno i ohrabrujuće.

Naglašava se da takve misli nisu jednostavno stvar izbora, nisu samo posledica slabosti karaktera i nisu isključivo rezultat drugih mentalnih poremećaja. Umesto toga, se da one mogu da budu deo kompleksne biologije poremećaja.

Autori ističu da su potrebna dodatna istraživanja kako bi se bolje razumela veza između poremećaja ishrane i suicidalnosti.

(eKlinika.rs)