Mnogi ljudi koji pate od kliničke depresije na početku se osećaju kao da su lenji. Ne žele da ustanu iz fotelje ili kreveta, nigde im se ne ide, ništa im se ne radi… Površno posmatrano, lenjost i depresija imaju sličnosti, ali je reč o dva suštinski različita stanja.
– Lenjost može da bude simptom depresije, ali i ne mora. Postoje ljudi koji su lenji, i to im je karakterna osobina, što uglavnom ima veze sa vaspitanjem, zrelošću, sistemom vrednosti, ambicioznošću, radnim navikama… Ali kad neko ko inače nije lenj počne da oseća da ga mrzi da radi i kad to traje, može se posumnjati na neko subdepresivno stanje koje vremenom može odvesti i u duboku depresiju – kaže za eKlinika portal psihološkinja Gordana Marić Lalović, psihoterapeutkinja i trener-edukator u okviru Centra za razvoj psihodrame i psihoterapije.
Ključna stvar kod kliničke depresije jeste da depresivni ljudi ne žele da se osećaju tako kako se osećaju. Njihovo stanje je van njihove kontrole i oni nemaju kapaciteta da odluče da se “trgnu i pokrenu”. Oni ne mogu drugačije. Sa druge strane, lenjost je izbor. Priznali mi to ili ne, kad smo lenji, mi biramo da neke stvari u životu ne radimo. Kao kad pomislimo: „Da sredim stan? Ma neka, sutra ću…“ U isto vreme, ljudi koji pate od depresije čak i ne primećuju da im je stan u neredu. Poslednja stvar o kojoj brinu je čistoća prostora. Ili njihova lična.
Prolazna faza ili svakodnevica?
Lenjost ne treba mešati sa ozbiljnom mentalnom bolešću. Samo zato što se neki dan ne osećate posebno motivisanim da ustanete iz kreveta, idete u školu ili na posao, ili da radite ono što se od vas očekuje, ne znači da ste u depresiji. Verovatno je to prolazna faza.
– Ukoliko niste premoreni i iscrpljeni jer ste u prethodnom periodu naporno radili, ako niste bolesni i ako nije to ono lenjo kišno popodne u kome uživate, imate šansu da osvestite šta vas muči – napominje naša sagovornica.
S druge strane, depresija ne traje samo dan ili dva. Da bi bila dijagnostifikovana klinička depresija, prema uputstvima Američkog udruženja psihijatara, nemovitisanost treba da traje najmanje 2 nedelje.
Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije, oko 300 miliona ljudi pati od depresije
Većina depresivnih ljudi obično se oseća nemotivisano, usamljeno i očajno nedeljama, a ponekad i mesecima.
To je ključna razlika. Ako ste lenji, to je najčešće raspoloženje koje će proći za dan ili dva. Uskoro ćete ustati, otići u školu ili na posao, pospremiti stan… Radićete šta treba jer vi to možete ako hoćete.
– Nekad to stanje stvarno prođe samo od sebe. Raspoloženja variraju u toku dana, takođe i bioritam, ili se okolnosti promene. Nekad nas lenjost štiti od besomučnog ulaganja napora. Kad napori daju slabe rezultate, lenjost može da nam pomogne da sačuvamo snagu. Kao lisica koja upadne u zamku i zaspi da bi imala snagu da pobegne u trenutku kad lovac otvori zamku… Ili u bajci “Paunica i zlatna jabuka”, kad najmlađi sin zaspi umesto da čuva stražu, pa bude odmoran u ponoć kad se paunice pojavljuju – objašnjava Marić Lalović.
Znak da je potrebna pomoć
Ipak, ona ceo slučaj posmatra iz još jednog ugla: kada u stvari ima smisla da se ljutimo na nekog ko je lenj i odgovoran za to svoje ponašanje, a kad je lenjost izraz duboke depresije, dakle bolesti za koju čovek nije odgovoran, pa sa tim možemo da saosećamo i da tog nekog ohrabrimo da potraži pomoć.
Ako je taj neko odrasla osoba, a ne neko za čije smo vaspitavanje (koje je u toku) odgovorni, taj neko može biti lenj u smislu da mu je to osobina (nezrelost, odsustvo radnih navika, ambicija, inicijative…), a može biti neko ko je, nesvojstveno sebi, u jednom periodu (kraćem ili dužem) lenj – ne radi mu se nešto ili ništa i odlaže obavljanje obaveza.
U ovom drugom slučaju lenjost može biti znak depresivnosti.
– Takođe može da bude izraz nekih površnijih osećanja. U principu je moguće ovakav period lenjosti mehanički prevladati ulaganjem dodatnog napora, strukturisanjem vremena i zadataka… A možda je bolje shvatiti ga kao znak da osobu muče neka osećanja koja ne prepoznaje ili ne priznaje, sa kojima joj je teško da se suoči. Ta osećanja mogu biti ljutnja, strah, tuga, bespomoćnost, zavist… Pa ako obratimo pažnju, često možemo i sami da razumemo šta nas je ulenjilo ili nam u tome neko može pomoći – zaključuje Gordana Marić Lalović i dodaje da depresivni ljudi ne mogu da promene odluku i počnu da funkcionišu i to je glavni faktor po kome se razlikuju depresija i lenjost. I tada je bitno da potraže pomoć lekara.
