Strpljenje možemo posmatrati kao osobinu, ali i kao veštinu. Ovaj vid sposobnosti da izdržimo frustraciju je važno stanje naše svesti, a postoje prelomne faze kada se ubrzano razvija. U teoriji, strpljenje se još posmatra i kao sposobnost da se odloži zadovoljstvo. Njegova uloga je važna i u roditeljstvu, jer bi decu trebalo na vreme naučiti da im nije sve dostupno „sad i odmah“.
Strpljenje počinje da se razvija u školskom dobu
Za Srbiju, period polaska u prvi razred je tipično vreme kada se strpljenje intenzivno razvija, jer predškolsko dete još uvek nije naučilo da kontroliše neke svoje nagone i impulse. U školi, dete uči da sedi neprekidno po 45 minuta, da sasluša drugu osobu dok nešto govori. Takođe, i da svoje fiziološke potrebe odgodi do odmora, da duže vreme radi neku aktivnost poput pisanja, da prekine sa igrom.
– Na početku, detetu je to teško, jer oseća frustraciju što ne može da zadovolji svoju želju da odmah nešto kaže, da ustane, da prekine neku aktivnost i otpočne drugu. Teško mu je, jer je još uvek u tom periodu egocentrično, i vođeno je principom zadovoljstva (želi odmah i sad da zadovolji svoje potrebe). Vremenom, upravo zbog ovakvih korisnih frustracija, kod deteta se razvija strpljenje – veština koja je neophodna za život, a ponekad i presudna za uspeh na mnogim poljima – kaže u razgovoru za eKlinika portal psihoteraput Biljana Ćulafić.
Eksperiment objasnio kako kod dece funkcioniše strpljenje
Naime, objašnjava Ćulafić, o vezi strpljenja i uspeha rečito govori sada već čuveni „bombona experiment“ Stanfordskog Univerziteta. Sproveden je 1972. godine, pod rukovodstvom psihologa Voltera Mišela. Pokazao je da postoji značajna veza između sposobnosti da se odloži zadovoljstvo (strpljenja) i uspeha u životu. Tada je petogodišnjacima ponuđeno da biraju: da odmah dobiju i pojedu manju bombonu, ili da sačekaju 15 minuta i dobiju veću bombonu, kao nagradu za strpljivost. Kasnije su ta deca praćena i istraživanjem je utvrđeno da su ona, koja su uspevala da se strpe, kako bi dobila veću nagradu (bombonu) imala bolji uspeh u školi, bolje fizičko zdravlje i generalno bolja životna postignuća od dece, koja su bila nestrpljiva i odmah pojela poslasticu.
Da li današnje društvo vrednuje strpljivost?
Nekada je strpljivost bila veoma cenjena, a to govori i stara narodna mudrost i izreka „Strpljen – spašen“. Koliko će ona, međutim, biti vrlina ili mana, zavisi i od situacije, objašnjava Ćulafić. Primer ljudi, koji, recimo, boluju od bolesti u terminalnim stadijumima, govori da je ponekad veoma važno što pre dobiti informacije, saznati rezultate neke analize. Strpljivost je za njih izazovna, jer se to konkretno tiče njihovog života.
– S druge strane, kapitalizam u kome živimo danas visoko vrednuje ljude koji su nestrpljivi, koji u borbi da nešto postignu ne žele da sačekaju red, ne interesuju ih potrebe drugih. To su ljudi koji „grabe“, a opšteprihvaćeno je da su „sposobni, jer to su zverke“. Postoji i pogrdna reč za strpljive ljude koji se kreću svojim ritmom: „Sporać, nije se snašao, nesposoban.“ Trebalo bi da shvatimo da ne mogu svi ljudi biti pobednici u tom smislu, jer nema toliko utakmica u životu u kojima bi svi imali šansu da pobede i potvrde se. Nažalost, kapitalizam nakaradnim sistemom vrednosti pravi atmosferu da svi treba da budu brzi i od akcije, jer ako nisu, onda su „nesposobni“. To je, naravno, potpuno neistinito – ističe Biljana Ćulafić.
Nestrpljenje nije odlika samo psihički labilnih osoba
Nestrpljivost, objašnjava sagovornica našeg portala, koja je i sistemski shema terapeut, ne mora nužno da znači da je osoba psihički labilnija. Niža frustraciona tolerancija (sinonim za nestrpljivost), ima više činilaca nastanka kod svake osobe. Postoje genetski, biološki i faktori sredine. Jedan od činilaca je i temeperament osobe, koji je urođen. Naprosto, za neke osobe može se reći da imaju „kratak fitilj“ i da su oduvek bili razražljiviji, ali ih to ne mora činiti i psihički labilnim. S druge strane, nestrpljivost može biti i rezultat traumatičnog odrastanja, kada uz previše frustracija pa osoba nije naučila da kontroliše svoje nagone, objašnjava Biljana Ćulafić.
I druge osobine naše ličnosti bitne su da razumemo strpljenje
Veoma je važno, naglašava Biljana Ćulafić, da budemo samosvesni i spremni da se suočimo sa našim vrlinama i manama. Preduslov realne slike o sebi je i da dete ima dobre povratne poruke koje prima od drugih odraslih ljudi značajnih za njega.
– Ličnost osobe se zaista reflektuje prvo kroz ogledala drugih. Dobro je da dete dobija realne afirmacije od svoje sredine poput: „Lepo si tu uradio! Bravo, baš si strpljivo to crtao“. Strpljenje znači da imamo izraženu sposobnost predviđanja, te da možemo pomisliti: „Postići ću taj cilj, ako se strpim“. Fridrih Niče je rekao: „Čekati, biti strpljiv, to znači misliti“. To znači da imamo sposobnost da imamo više perspektiva, i da ne trčimo odmah u susret onoj „Daj da to dobijem odmah i sad“, već „Ako pričekam, ako budem imao volje, ako budem vredan, uporan i radim na tome – mogu da postignem mnogo“. Strpljenje, dakle, ide ruku pod ruku sa zdravim razumom, marljivošću, inicijativom i sposobnošću predviđanja – ističe Ćulafić.
Da li su nestrpljenje ili nervoza povezani?
Nervoza je refleksija neke tenzije, i obično je reakcija na spoljašnji uticaj. Može se čak desiti da smo u nekoj situaciji isuviše dugo bili strpljivi, ali da nam u nekom momentu „pukne film“, i postanemo jako nervozni. To se, opisuje Ćulafić, dešava, na primer, kada čovek kod lekara čeka na pregled, a vidi da mnogi „upadaju“ preko reda. Na kraju, „upadne“ i on sa nervozom, ali i logičnim pitanjem „Dokle, bre, više da čekam!?!“ Dakle, konstatuje psihoterapeut, ne mora da znači da smo nestrpljivi ako smo nervozni, niti da nervoza podrazumeva nestrpljenje.
– Nestrpljenje može biti odlika ljudi koji su vaspitani tako da sebe vide kao vrednije od drugih. Njihov moto je: „Moje potrebe su na prvom mestu, zašto bih ja čekao u redu, zašto ja ne bih bio prvi poslužen, zašto ja ne bih dobio to priznanje, zašto ja ne bih bio prvi saslušan?“ To su ljudi koji imaju izraženu shemu privilegovnosti. Navodim primer klijentkinje sa tom shemom, koju sam pitala: „Na šta ste ponosni? Navedite mi neko postignuće, sigurno ih je bilo dosta do sada.“ Odgovorila je: „Nema potrebe za nekom pričom, ni postignućem. Ponosna sam na sebe. Ne moram ja ništa nikad da postignem, ja već vredim mnogo“. Dakle, ne samo roditelji, ponekad i društvo visoko vrednuje takvo ponašanje, koje je u suštini narcistično i omalovažava druge ljude – navodi Ćulafić.
I krizne situacije stimulišu nestrpljenje koje može prerasti u paniku
Tokom devedesetih i početkom novog milenijuma moderno društvo slavilo je, pa i proslavljalo osobe koji se tako ponašaju, a očigledan primer mnogi vide u liku Donalda Trampa. Egocentrizam i nestrpljenje drugih ljudi motiviše čoveka da se i sam ponaša na sličan način. Rezon je: „Kad svi grabe za sebe, i ja ću, zašto bih čekao?“, opisuje naša sagovornica.
– Takođe, indikativne su situacije u globalnim ili lokalnim krizama, kada osoba smatra da je za opstanak važno postići nešto odmah i sad. Imamo primer s početka pandemije korona virusa, kada su ljudi kupovali po radnjama i ono što im je potrebno, ali i ono što nije. Dakle, kada ne postoji jasna perspektiva budućnosti, kada čovek zaključi: „Važno je da sada opstanem, jer ko zna šta će biti sutra“ – to nas takođe stavlja u poziciju nestrpljenja. Takvo ponašanje je adaptivno za krizne situacije, sve dok ne preraste u paniku. Onda može da dovede čak i do nasilja i nereda – kaže Biljana Ćulafić .
Svakodnevne situacije u kojima gubimo strpljenje
– Uočavam da su ljudi jako nestrpljiivi u saobraćaju. Posebno nepažljivim ih čini korišćenje pametnih telefona u periodima kada čekaju na raskrsnici, i dok voze. Mnogima je popustio princip realnosti, i ne mogu da izdrže vožnju koja im je dosadna, pa dok voze primaju i video-pozive. Pred policijom se „pravdaju“ da im koriste za navigaciju, potom kucaju poruke, gledaju smešne video klipove… Sve to može dovesti i dovodi do fatalnih posledica u saobraćaju. Odličan primer je sada već kultni i nagrađivani film iz 2013.godine „Od jedne sekunde do druge“. Režirao ga je Warner Hertzog, govori o kucanju poruka dok osoba vozi, i rečito opisuje koliko malo nas deli od smrti i ozbiljnih povreda ako smo nestrpljivi. Ugroženi su i pešaci. Danas već postoji na hiljade snimaka ljudi koji držeći telefon udaraju u vrata, padaju, gube orjentaciju. Današnje društvo odlikuje i virtuelnost, koja nudi brzu i jeftinu zabavu. Ljudi konzumacijom sadržaja koji su im zanimljivi i brzo smenjuju, polako zaboravljaju na svoj identitet van interneta, i zaboravljaju na realnost van mreža – objašnjava Biljana Ćulafić.
Virtualna stvarnost i nestrpljivo surfovanje zamena za realnost
Rečnikom psihoanalize, definiše Biljana Ćulafić, ljudi danas olako kreću putem principa zadovoljstva. Pritom, zaboravljaju na princip realnosti. Sa telefonom u ruci, imaju „čarobnu lampu“ koja im donosi neprestanu razonodu i konzumaciju svega i svačega. Imaju utisak da ni oko čega ne moraju da se trude, da je sve jednostavno i zabavno, i da su se našli u zemlji Dembeliji. Takođe, dodaje sagovornica našeg portala, stiče se utisak da lako mogu naći partnera putem mreža za upoznavanje, prijatelje na fejbuku, istomišljenike na Tviteru.
– Osobe koje mnogo vremena provode u virtuelnom svetu postaju zavisne od njega, depresivne. Kada se pogledaju u ogledalo ne liče na one ljude kakvim se predstavljaju na mreži, nezadovoljni su jer svoja dostignuća porede sa tuđim, uglavnom previsokim a često takođe „nameštenim“. Slabi im volja i produktivnost na poslu, jer kako da predano rade zadatke kad drugar šalje smešan klip? Mnogi se na seansama žale kako nemaju strpljenja i odustaju od nekih ciljeva koje treba da postignu. Ali, na pitanje kako provode vreme, dobijam gotovo istovetan odgovor: „Surfujem po netu…tako mi prođe dan, a nekad i noć“. Dakle, niko ne sedi u dosadi, ti ljudi se zabavljaju na svoj način. Taj način je, međutim, beg od realnosti koji im slabi samosvest, volju i strpljivost – kaže za naš portal psihoterapeut Biljana Ćulafić.
Kako naučiti decu da ne može sve „odmah i sad“?
Ovo je, ističe naša sagovornica, jedan od najvećih zadataka vaspitanja. Roditelji koji odbijaju da tome uče svoju decu i koji izlaze u susret svakom hiru deteta, od njih prave ljude koji kao odrasli ne poštuju pravila. Neće umeti da organizuju svoje vreme, zameraće drugima da su nespremni da im pomognu, postaće pravi tirani koji očekuju da dobiju sve i odmah.
– U spoljnom svetu, van roditeljskog doma, čeka ih nova realnost. Škola i vršnjaci takvu bahatost neće tolerisati, pa će deca na teži način učiti da moraju da se strpe. Dakle, zadatak roditelja jeste da na zdrav način frustrira dete, tako što će zahtevati da dete prvo uradi domaći, pa se potom igra. Da zahteva da dete pokupi igračke pre no što počne da gleda crtać. To su zdrave frustracije koje jačaju strpljenje i disciplinu deteta. Aristotel je rekao: „Strpljenje je gorko, ali mu je voće slatko.“ Mogli bismo to primeniti i na roditeljstvo: nije lako kod dece razvijati strpljenje. To iziskuje naše strpljenje, ume biti jako teško, ali ono što dobijamo – a to su zdravi mladi ljudi – jeste ono slatko voće, sladak plod vaspitanja – objasnila je Biljana Ćulafić, pedagog i psihoterapeut.
Tehnike samopomoći koje mogu da nam pomognu da budemo strpljiviji
Pratioce našeg portala Biljana Ćulafić savetuje kako da sami „treniraju“ strpljenje kroz neke korisne i opuštajuće tehnike i alate:
- Pravljenje strategije i taktike: treba da se pitamo šta mi želimo da postignemo? Na primer, neko želi da upiše fakultet, a neko želi da nauči da nauči tehniku dekupaža. Jasno je da je za prvi cilj potrebno mnogo strpljenja jer je njegovo trajanje 4 godine, a učenje veštine dekupaža jedan mesec. Ključno pitanje je: da li ja to zaista želim i imam li sposobnost da to završim? I koliko je realno da to nešto postignemo u određenom periodu? Treba navesti i šta sve treba raditi svakodnevno da bi se došlo do zacrtanog. Naime, mnogi izgube strpljenje kada ne naprave dobar plan postizanja nekog cilja.
- Negovanje orhideja: ova biljka je prirodni učitelj strpljenja. Kad procvets, njeni cvetovi traju mesecima, a onda samo otpadnu. Međutim, nakon pola godine ona opet cveta i podseća da je za sve lepo i trajno potrebno vreme. Vaše vreme i nega biljke doneće i prelepo cveće kao plod uloženog truda.
- Grupna psihoterapija: Ništa nas toliko ne uči strpljenju od učešća u gupnim aktivnostima. Posebno se ističe psihodrama. Psihoterapeut vodi računa o tome da svako dođe na red i kaže svoje mišljenje. Pored toga, ljudi na toj vrsti terapije ulaze u uloge drugih. Tako razvijaju i empatiju za druge i drugačiju perspektivu, a vežbaju i građenje strpljenja. Ova vrsta psihoterapije uči nas kako je moguće biti ravnopravan, poštovan, spontan i autentičan – i to u meri u kojoj svaki učesnik to dozvoli. Istraživanjem ove metode razvićete svoje strpljenje, i osećaćete se više povezanim sa drugima.
- Pisanje dnevnika: Odična je praksa, za ljude koji su nestrpljivi ili imaju iracionalno uverenje da ne mogu postati strpljivi – da svaki dan zapišu tri primera u kojima su praktično pokazali tog dana da su bili strpljivi, i da navedu kako su se osećali pritom i šta su time postigli.
