„Samo mi dozvoli da učinim nešto lepo za tebe.“ Te reči izgovorila je moja koleginica kada sam, osećajući se pomalo neprijatno, pokušala da platim za kafu koji mi je sama, bez da sam joj tražila, donela. Htela je da me iznenadi. A ja? Ja sam se trudila da joj to nekako „vratim“, da nadoknadim, da ne ostanem dužna. Ta rečenica me je zaustavila i naterala na razmišljanje: zašto nam je tako teško da prihvatimo ljubaznost i pažnju bez osećaja krivice?
Ovo su najčešći razlozi zbog kojih odbijamo da primimo pažnju i dobrotu dugih ljudi kažu psiholozi – i kako time (ne)svesno kočimo sopstveni emotivni rast.
1. Mislimo da izgledamo slabo ako tražimo ili primimo pomoć
Koliko puta ste pomislili: „Neka pomognu onima kojima je više potrebno“? Ljubaznost doživljavamo kao nešto što „ne zaslužujemo“ ako možemo da funkcionišemo i sami. Ali upravo snaga je u tome da se dozvoli sebi da se primi, da se prepozna nežnost drugoga i uzme bez zadrške.
2. Ne želimo da budemo teret
Ubeđeni smo da nekome oduzimamo vreme, energiju, resurse. Ali šta ako je ta osoba baš želela vas da usreći? Da kroz pažnju pokaže koliko joj je stalo? Nije na nama da procenjujemo tuđu nameru – već da uz zahvalnost prihvatimo ono što nam se daje.
3. Perfekcionizam nas blokira
Ponekad pomoć ne izgleda baš onako kako bismo je mi pružili. Primer iz svakodnevice: niko ne slaže sudove u mašinu „kako treba“ – osim nas samih. Ali poenta nije u savršenstvu. Poenta je u iskrenosti iza njih.
„Primanje dobrote i pomoći ne znači slabost – već pokazuje emocionalnu zrelost i sposobnost za međuljudsku povezanost,“ kaže američka psiholog dr Brené Brown, profesorka na Univerzitetu u Hjustonu, poznata po istraživanjima ranjivosti, samoprihvatanja i autentičnosti.
„Ne možemo iskreno davati drugima ono što sami nismo u stanju da primimo. Pravo povezivanje počinje tamo gde prestaje potreba da budemo „sami sebi dovoljni”.“
4. Ne verujemo da to zaslužujemo
Mnogi ljudi ne prihvataju komplimente, poklone ili pomoć jer duboko u sebi misle da nisu vredni toga. Ali prihvatanje dobrote jeste potvrda da vredimo, da postojimo u nečijem srcu i misli. Učimo da kažemo sebi: Zaslužujem ovo. Dobro sam. Vredno sam pažnje.
5. Ponos nam ne dozvoljava da primimo
Ponos kaže: Ne treba mi niko. Ali kada ne primamo, zatvaramo vrata povezivanju. Ponos nas odvaja od drugih i od nas samih. Svi mi ponekad moramo da naučimo da budemo ne samo dobri davaoci, već i zahvalni primaoci.
6. Lakše nam je da dajemo nego da primamo
Od malih nogu učimo da je veća vrednost u davanju. Ali to ne znači da primanje nema vrednost. Davanje i primanje su strane istog novičića – ljubav ne može postojati ako se ne kreće u oba smera.
7. Plašimo se tuđih loših namera
Ponekad odmah tražimo „skrivene namere“ iza komplimenta. Zašto mi to govori? Šta želi zauzvrat? Ali nečija nežnost ne mora imati skriveni motiv. Nekad je jednostavno iskrena. U takvom trenutku dovoljno je reći: Hvala.
Zašto je važno naučiti da primimo dobrotu
Ne možemo napredovati, ni emocionalno ni duhovno, ako stalno odbijamo ono što nam dolazi iz dobrih namera. Kad odbijamo pažnju, odbijamo i rast. Odbijamo povezanost. Odbijamo mogućnost da budemo deo nečijeg izraza ljubavi.
Prihvatanje ne umanjuje našu vrednost – ono je potvrđuje
Ponekad je najhrabrija stvar koju možemo učiniti – da kažemo „Hvala.“ Bez objašnjenja, bez potrebe da se „odužimo“. Samo – zahvalnost. Sledeći put kad vam neko ponudi pomoć, udeli kompliment, ili vas časti kafom bez povoda – dozvolite sebi da primite. Jer možda time, osim što dajete drugome priliku da voli, učite i sebe da ste vredni ljubavi.
