Ljudi vekovima tragaju za srećom, često je poistovećujući s uspehom, bogatstvom, ljubavlju ili slavom. Međutim, šta ako je sreća veština – nešto što ne dolazi spolja, već se razvija, neguje i uvežbava iznutra? Psiholozi kažu da je baš tako…
Sreća kao vežba zahvalnosti
Jedan čovek, koji je sreću dugo vezivao isključivo za postignuća, počeo je da „puca“ pod pritiskom stalnog jurenja ciljeva. Tek kada je, pomalo skeptično, počeo da svakodnevno zapisuje stvari zbog kojih je zahvalan i redovno govori „hvala“, uvideo je da se njegova svakodnevica menja. Počeo je da prepoznaje sitne radosti koje su mu ranije promicale. Sreća nije došla kao nagrada, već kao nuspojava prisutnosti, samosvesti, ali i vežbanja – praktikovanja radnje koja je bila kompatibilna sa osećanjima.
Vežbanje prisutnosti
Sličnu promenu opisuju mnogi kada počnu da obraćaju pažnju na neki trenutak koji ranije nisu primećivali: na svetlost koja pada na sto, osmeh deteta, tišinu dok se grad budi. Pre toga, mnogi su prolazili pored takvih trenutaka kao statisti, nisu primećivali lepotu i mir u nečemu na šta nisu fokusirani.
Uvežbavanje fokusirane pažnje i zahvalnosti transformiše našu svakodnevicu. Dakle, da – sreća se uči. Tačnije, ona se vežba. Kao mišić, kao pamćenje, kao neka druga ponavljajuća radnja, kažu psiholozi.
Učenje uživanja u procesu: Kako se stiže do toga da je sreća u nama?
Psiholozi upozoravaju i na zabludu prolaska kroz cilj: kada ga ostvarimo, sreća može brzo izbledi. Ljudi se lako adaptiraju, posebno na neke materijalne blagodeti (na veće stanove, bolje plate, više luksuza). Ključ nije u onome što postižemo, već kako živimo dok to postižemo. Učenje da uživamo u procesu – to je veština koja vodi dubljem zadovoljstvu i jasnijem osvešćivanju osećaja sreće.
Veštine povezivanja i davanja
Sreća se ne uvežbava isključivo u samoći. Razvijanje toplijih i posvećenijih odnosa, vežbanje ljubaznosti, uvežbavanje iskazivanja i gestova pažnje, osmeha ili podrške – sve su to svakodnevne radnje koje nas čine srećnijim. I to je praksa. Jednostavne, svakodnevne odluke koje se mogu naučiti i ponavljati.
Učenje hrabrosti kao put ka blagostanju
Hrabrost nije i ne mora biti uvek dramatična. Nekad je to odluka da odete s posla koji vas iscrpljuje, iako spolja gledano deluje idealno. Nekad je to spremnost da priznate da niste srećni i da ne znate šta dalje. Kada se saberu, ovakve male hrabrosti postaju temelj i nekog novog života koji će za mnoge imati više smisla. A upravo smisao i svesnist, ne euforija, jeste ono što donosi trajnu umesto instant sreće.
Sreća kao mentalni trening
Sve više istraživanja iz oblasti pozitivne psihologije potvrđuje da sreća nije nešto što imamo ili nemamo, već nešto što treniramo. Baš kao što se fizička forma gradi vežbom, tako i unutrašnja ravnoteža i zadovoljstvo zahtevaju posvećenost: od zahvalnosti, preko samorefleksije, do aktivnog ulaganja u odnose i svrhu.
Umesto zaključka
Psiholozi podsećaju: sreća nije dar s neba, niti je uvek rezultat okolnosti. Sreća je veština. Ona se uči, trenira i neguje svakog dana. Što više vežbamo da budemo prisutni, zahvalni, hrabri i povezani sa sobom, drugima i svetom oko sebe, to je veća verovatnoća da ćemo je zaista osetiti. Sreća nije i ne bi trebalo da bude cilj: ona je nusprodukt života koji se živi s pažnjom i namerom da nam život bude bolji, lepši, zdraviji i celovitiji.
