Psiholozi daju odgovor: Kada prestanemo da se branimo tokom rasprave, da li to znači da smo odustali?

Zašto neki ljudi više ne osećaju potrebu da se brane u raspravama? Psiholozi objašnjavaju razliku između odustajanja i emocionalne zrelosti.

Pre osam godina, jedan 64-godišnji muškarac stajao je u svojoj kuhinji kada mu je komšija dobacio komentar o njegovoj prevremenoj penziji. Nazvao ju je „bežanjem pre vremena“. Ranije bi reagovao drugačije. Objasnio bi restrukturiranje firme, 35 godina rada, zdravstveni problem koji mu je promenio prioritete. Imao je spreman govor.

Tog dana je samo otpijao gutljaj kafe i rekao: „Možda.“

Nije se osećao poraženo. Osetio je olakšanje.

Psiholozi kažu da ljudi koji tiho prestanu da se brane u raspravama često nisu digli ruke. Naprotiv. Dostigli su fazu samospoznaje u kojoj im više nije potrebna tuđa potvrda za ono što već znaju da je istina.

Razlika između potrebe za dokazivanjem i stabilnog samopoštovanja

Dugo se verovalo da je odbrana sebe obavezna. Ako nas neko pogrešno predstavi, moramo to ispraviti. U suprotnom, veruje se da se sa svim slažemo. Istraživanja Majkla Kernisa o stabilnosti samopoštovanja ukazuju na važnu razliku.

Postoje ljudi čiji se osećaj sopstvene vrednosti menja u zavisnosti od spoljašnje potvrde. Jedan komentar može im pokvariti nedelju. Jedna pohvala može ih podići.

I postoje oni sa stabilnim, sigurnim samopoštovanjem. Oni ne zavise od svake interakcije da bi potvrdili ko su. Oni to već znaju. Kada znamo ko smo, rasprava gubi dramatičnu težinu.

Tišina u konfliktu nije uvek slabost

Važno je razlikovati dve vrste tišine. Prva je povlačenje iz preplavljenosti. Psiholog Džon Gotman takvu tišinu opisuje kao obrazac koji može nagovestiti narušavanje odnosa. To je ćutanje iz odbrane i nemogućnosti da se nosimo sa emocijama.

Druga vrsta tišine dolazi iz unutrašnje sigurnosti. To je trenutak kada neko pogrešno razume naše motive, a mi ne osećamo potrebu da ispravimo svaku rečenicu. Ne zato što nam nije stalo, već zato što naš identitet više ne zavisi od tuđe interpretacije. To nije odustajanje. To je granica.

Zašto uopšte imamo potrebu da se toliko branimo?

U srži mnogih rasprava nije tema o kojoj pričamo. U pitanju je potreba da budemo viđeni i shvaćeni. Bračni savetnici često ističu da se partneri ne raspravljaju zbog sitnica, već zbog pitanja: „Da li me vidiš onakvim kakav jesam?“

Problem nastaje kada drugoj osobi damo potpunu moć da potvrdi naš identitet. A ljudi, čak i oni koji nas vole, ponekad greše.

Istraživanja iz oblasti jasnog i doslednog razumevanje sebe ukazuju da ljudi sa jasnim i stabilnim osećajem identiteta obično imaju bolju emocionalnu regulaciju i manje su reaktivni tokom međuljudskih konflikata, jer ne zavise od svake interakcije da potvrde svoj identitet (istraživanja o self-concept clarity i emocionalnoj regulaciji).

Kada tišina jeste znak problema

Važno je naglasiti: nije svako povlačenje znak zrelosti. Ponekad je tišina posledica depresije. Ponekad je rezultat naučene bespomoćnosti, koncepta koji je istraživao Martin Seligman. Kada osoba poveruje da ništa što kaže ili uradi ne može promeniti ishod, prestaje da pokušava.

Razlika je u unutrašnjem osećaju. Ako se posle ćutanja osećamo umanjeno, povređeno i nemoćno, to nije stabilnost. To je rana. Ako se osećamo mirno i zadovoljno, verovatno smo samo odlučili da nešto ne moramo da dokazujemo.

Kako da razlikujemo da li ćutimo iz straha ili iz unutrašnje sigurnosti?

Pre nego što zaključimo da smo „iznad rasprave“ ili da smo jednostavno umorni, korisno je da sebi postavimo nekoliko iskrenih pitanja:

• Kako se osećamo nakon što smo prećutali? Mirno ili potisnuto?
• Da li smo mogli da govorimo, ali smo izabrali da ćutimo?
• Da li nam je važno da druga osoba razume našu perspektivu ili samo želimo da izbegnemo napetost?
• Da li često preuzimamo krivicu kako bismo sačuvali privid mira?
• Da li biramo tišinu da bismo zaštitili odnos ili da bismo se zaštitili od bola?

Granica donosi stabilnost. Potiskivanje ostavlja nemir.

Razlika između odustajanja i odrastanja

Kada prestanemo da trošimo energiju na stalnu odbranu, otvara se prostor za nešto drugo.

Za slušanje.
Za prisutnost.
Za dublju bliskost.

Ljudi koji više ne osećaju potrebu da imaju poslednju reč često su prošli dug put samopreispitivanja. Oni znaju da njihova vrednost ne zavisi od toga da li će dobiti raspravu. To nije kapitulacija. To je sloboda.

Možda najzreliji oblik samopouzdanja nije u tome da dokažemo da smo u pravu, već da znamo da jesmo, čak i kada to niko drugi ne potvrdi.

(eKlinika.rs)