Ne dozvolite da dođe do nepoštovanja, prezira i inata, ta osećanja su smrt svake veze Izvor: Shutterstock
Svađa počinje otprilike ovako – vi iznosite argumente koji potkrepljuju vaša uverenja i odbacujete dokaze koji su protiv njih. Ovaj obrazac se stručno zove “pristrasno potvrđivanje”. Na primer, kažete: „Namerno me nisi pozvao juče jer ti ništa ne značim“. Partner odgovara: „Nisam znao da se tako osećaš zato što te nisam pozvao, žao mi je“. Ali, vi i dalje imate potrebu da dokazujete da on nije u pravu. I to je ono što je ludo! Više volimo da bude potvrđeno ono što kažemo, nego da nam lakne kada čujemo da to nije istina. To je zato što nam “pristrasno potvrđivanje” stvara neki red u osećanjima, a pre bismo da imamo bilo kakav nesrećan red nego nikakav red.
Ni jedna svađa nije produktivna
Kada se svađamo, uvereni smo da samo jedna osoba može biti u pravu, to jest – vi pre nego što biste prihvatili da je pored vas druga osoba koja ima potpuno drugačiji doživljaj iste stvari. To vodi do faze kada rešenje nije ni na vidiku. Većina ljudi misli da je apsolutna istina ono što oni kažu tokom svađe, a ne samo odraz onoga kako se oni osećaju u toj situaciji. Druga verzija svađe zove se “teorija negativne atribucije”. Ovo je dobar primer: „Loše se ponašam prema tebi jer sam imao/la težak dan, a ti se loše ponašaš prema meni jer si loš/a u vezama“. Reč je o stavu da je moje iskustvo povezano sa situacijom, a iskustvo drugog sa njegovom ličnošću. Treća verzija svađe je “ciklus negativne eskalacije” − odnosno kada osobu podstaknemo na loše ponašanje, što nismo želeli. Na primer: „Pričaću dok ne počneš da vrištiš, a onda ću da kažem da stalno vrištiš i da zato nikada ne mogu da doprem do tebe“. Nijedna svađa nije produktivna, ničemu ne vodi. Pored toga, krivimo partnere, kolege i prijatelje za započinjanje svađa, a ne vidimo koliko sami doprinosimo svojoj nesreći.
Koja osećanja znače kraj svake veze
Većina parova, kolega i prijatelja misle da kada izgovore nešto u svađi, da je to apsolutna istina, a ne samo odraz onoga kako se oni osećaju u toj situaciji. Stvar koja mnogo pogoršava situaciju su reči „uvek” i „nikad”. Na primer: uvek sve ja radim, nikad mi ništa ne pomažeš. Ovo drugoj osobi ne ostavlja nikakav izbor sem da vam vrati isto što ste vi rekli o njoj, da vas zalepi za zid i napadne vašim uvredama. Šta bi drugo neko i mogao da uradi kad ste mu upravo rekli da je užasna osoba?
Prezir, inat i nepoštovanje
Sledeća greška je hronična kritika – kada toliko kritikujete da drugoj osobi ostaje samo osećaj da nikad ništa dobro ne može da uradi. Ovako nastaju nepoštovanje, prezir i inat, a ta osećanja su smrt svake veze. Istina je da je kritika često prikrivena želja. Kada kažete: „Nikad ne pereš sudove“ zapravo ste hteli da kažete „Volela bih da pereš sudove češće“. Ali ne izgovarate to tako jer vas to čini ranjivom osobom, pa ako priznate i izgovorite šta stvarno želite, a partner to ne uradi, morate da mislite da mu nije stalo.
Slušanje usporava eskalaciju svađe
Klasičan oblik pomoći je prelazak sa reagovanja na razmišljanje. Kada imate konflikt, pre nego što se ne složite, pokušajte da kažete osobi sa kojom pričate da ste čuli šta je rekla. Istraživanja pokazuju da, ako se sa nečim ne slažemo, možemo to da ponovimo samo 10 sekundi. Posle toga, ili to pobijamo ili se isključujemo. Ali važno je da ponovimo šta je druga osoba rekla kako bi ona znala da smo je čuli. Takođe je korisno koristiti metod koji su razvili naučnici Džon Gotman i njegove kolege u eksperimentu pod nazivom Izjava XZY: kada uradiš X u situaciji Y, osećaš se Z. Primer za ovo ponašanje je: „Kada izađeš sa prijateljima (ili kada si na sastanku) i kada me isključiš, osećam se odbačeno. Ne kažem da me odbacuješ, samo ti kažem kako se osećam“. Možete da se svađate oko toga kako vas osoba definiše, ali ne i oko toga kako se ona oseća. Ovo takođe može da uspori eskalaciju svađe jer vas primorava da usporite i razmislite o tome šta ćete da izgovorite jer će druga osoba to ponoviti. Posle ovoga dolazi opravdavanje i saosećanje.
Jedan događaj, dva doživljaja
Ljudi se svađaju jer žele da osećaju da su važni, da druga osoba poštuje ono kroz šta prolaze. Kada znate da je vaše osećanje priznato, vi osećate da ste normalni. Vas dvoje ne morate da se složite, ali morate da priznate da je druga osoba doživela neki događaj drugačije od vas. Možete da kažete ovako: „Jasno mi je da ćeš se osećati necenjeno ako misliš da je moja neodlučnost znak da se ne posvećujem dovoljno ili da te uzimam zdravo za gotovo. Ali to jednostavno nije istina“. I odjednom – više se ne svađate. Držite se svoje istine, ali treba da budete u stanju da priznate da druga osoba ima drugačiju interpretaciju istog događaja.
