Epilepsija je česta bolest i zahteva angažovanje svih resursa zdrvstvenog sistema radi pomoći obolelima.
– Bolesnici sa epilepsijom imaju razloga za optimizam, jer je lečenje najčešće veoma uspešno: 60% uspostavi dugotrajnu kontrolu napada uz primenu standardnih medikamenata, 20% uz kompleksne medikamentne i alternativne postupke, dok kod preostalih 20% hirurško lečenje često dovedi do kontrole napada i bitnog poboljšanja kvaliteta života – na početku intervuja za portal eKlinika kaže prof. dr Dragoslav Sokić, direktor i načelnik odeljenja za epilepsije, Klinika za neurologiju UKCS koja danas proslavlja 100 godina postojanja i redovni profesor neurologije na Medicinskom fakultetu Univeziteta u Beogradu.
Šta je epilepsija?
Epilepsija je hronična bolest mozga, koja se manifestuje spontanim ponavljanjem epileptičkih napada.
– Iako se epileptički napadi javljaju samo povremeno i traju kratko, pacijenti sa epilepsijom imaju izmenjeno funkcionisanje dela mozga sa trajno prisutnom sklonošću da se epileptički napadi ponavljaju i u trenucima kada osoba funkcioniše normalno i nema napade, što je posledica različitih uzroka, za koje je zajedničko da mehanizmi nadraženja mozga prevladaju mehanizme suzbijanja napada. Kod većine pacijenata napadi su glavni simptomi epilepsije. Kod oko 1/3 bolesnika postoje pridruženi poremećaji koji su posledica dejstva osnovnog uzroka epilepsije na druge funkcije mozga. Tako su često pridruženi psihološki, socijalni i psihijatrijski poremećaji, oštećenje kognitivnih (saznajnih) funkcija, izmene ponašanja, neurološki ili somatski poremećaji koji mogu dodatno da otežavaju stanje bolesnika. Iako se u nemedicinskoj javnosti smatra da je epilepsija najčešće bolest dece, to nije istina. Epilepsija se javlja u svakom uzrastu, i pojava postojano raste tokom starenja, tako da je češća u starijem nego mlađem uzrastu – kaže prof. dr Sokić.
Vrste epilepsije i razlike po simptomima i uzrocima
Naš sagovornik objašnjava da zbog raznolikih uzroka, mesta nastanka u mozgu i pridruženih oštećenja, epilepsija ima mnogo lica i može da se prikazuje raznovrsnom kliničkom slikom sa različitim vremenom početka, osnovnim bolestima koje ih uzrokuju, tipovima napada, reagovanjem na lekove ili operaciju, tokom i ishodom.
– Epileptički napadi nastaju zbog naglog, iznenadnog, prekomernog i istovremenog električnog okidanja velike grupe nervnih ćelija koja zavisno od mesta, jačine nastanka i pravca, brzine i upornosti širenja dovodi do raznovrsnog kliničkog ispoljavanja napada. Ukoliko je broj nervnih ćelija i zona mozga u kojima se napad rađa veliki i ako širenjem zahvata veći deo mozga, klinička slika napada je veoma tipična i odigrava se u formi generalizovanog toničko-kloničkog napada sa gubitkom svesti, padom i grčenjem tela (grand mal, „veliki“ napad). Ukoliko zona mozga u kojoj se napad odigrava obuhvata pojedine anatomske regione, napadi mogu da budu različiti, ali imaju svoju specifičnost, pa većina napada koji potiču iz istog regiona liče jedan na drugi (npr. zamućenje svesti sa automatskim radnjama poput gutanja, pomeranja ruku, hoda i sl.). Ali, ako su zona mozga i broj nervnih ćelija u kojima počinje napad mali, klinička slika napada je vrlo raznovrsna, i može da bude toliko atipična da u značajnoj meri oteža prepoznavanje da se radi o epilepsiji (npr. mučnina u trbuhu koja se penje ka vratu). Dakle, izgled napada može da bude raznovrsan. Zato je način javljanja karakterističan za većinu epileptičkih napada i to olakšava njihovo prepoznavanje. Epileptički napadi se najčešće javljaju spontano, naglo, neočekivano, iznenada, traju kratko, ali uprkos kratkom trajanju posle prestanka u velikoj meri iscrpe bolesnika. Često se ponavljaju, po pravilu, uvek na sličan način. Upravo ovaj način javljanja udružen sa tipičnom ili uobičajenim kliničkim ispoljavanjem napada čini da se dijagnoza epileptičkog napada i epilepsije pouzdano postavlja već na osnovu kliničke slike – kaže za portal eKlinika prof. dr Dragoslav Sokić i dodatno objašnjava:
– Epileptički napadi mogu da započnu u jednom delu mozga i da se odatle šire i takvi napadi se zovu fokalni. Epilepsije u kojima postoje fokalni napadi (bez generalizacije ili sa njom) se zovu fokalne epilepsije (jedna od njih je epilepsija temporalnog režnja). Sa druge strane kod nekih napada deluje da je od samog početka ceo mozak zahvaćen napadom, i takav napad se zove generalizovani. Epilepsije u kojima se javljaju samo generalizovani napadi se zovu generalizovane epilepsije (jedna od njih je juvenilna mioklonička epilepsija). Fokalne i generalizovane epilepsije se bitno razlikuju jer su im različiti uzroci, klinička slika, reagovanje na lekove, tok i prognoza.
Uzroci i agensi koji mogu isprovocirati epileptički napad
Ono što je zanimljivo, a naš sagovornik objašnjava je to da se epileptički napadi javljaju i nezavisno od epilepsije.
– U situacijama kada su provocirani izlaganjem mozga veoma iritantnim agensima poput droga (kokain, ekstazi), alkohola, lekova (tramadol protiv bola, aminofilin – kod otežanog disanja, izoniazid – za lečenje tuberkuloze, hlorpromazin, klozapin, bupropion – za lečenje psihijatrijskih bolesti), antibiotika (meropenem, imipenem, kinolini poput ciprofloksacina, cefepim, koji se po pravilu primenjuju zbog teških infekcija u bolnici), fizičkih agensa (febrilnost, sunčanica), nespavanja i dr. U takvim slučajevima, ovi napadi se ne leče primenom antiepileptičkih lekova već prekidom izlaganja iritativnim agensima. Ovakvi epileptički napadi se zovu akutni simptomatski napadi, izazvani su spoljnim nadražajem koji aktivira prekomerni zapaljenski i transmiterski odgovor u mozgu i recidivi napada se retko javljaju ako se nadražaj ne ponovi. Za razliku od toga epileptički napadi u sklopu epilepsije su posledice fizičke reorganizacije i prekomernog povezivanja moždanih regiona usled bolesti, što omogućava spontanu pojavu napada bez spoljašnjeg nadražaja. Ukoliko možemo da dokažemo da postoji reorganizacija strukture i funkcije mozga (magnetskom rezonancom, EEG-om, genetskom analizom) i posle jednog napada može da se postavi dijagnoza epilepsije. Dijagnoza epilepsije je veoma verovatna posle prvog napada uvek ako ne možemo da utvrdimo da postoji prepoznatljiva spoljašnja provokacija ili nadražaj – kaže prof. dr Sokić.
Dijagnostika epilepsije
Prof. dr Dragoslav Sokić nam je objasnio da postoji nekoliko nivoa na kojima se postavlja dijagnoza epilepsije.
– Prvi nivo ili prepoznavanje da da li se radi o epilepsiji ili nekom drugom poremećaju je najčešće veoma jednostavno. Zasniva se na analizi (ranije pomenutih) načina javljanja napada i njihovog sadržaja. Kod 5-10% bolesnika ovo nije dovoljno i dijagnoza mora da se potkrepi pozitivnim nalazom EEG-a van napada (interiktalni EEG).
Ostali nivoi dijagnoze zahtevaju dopunska ispitivanja. U svakoj epilepsiji treba da se utvrdi tip napada koji dominira. Klasifikovanje tipa napada zahteva precizan opis (ili analizu video zapisa) i analizu EEG-a van, a nekada i tokom samog napada. Za dijagnozu epileptičkog sindroma i uzroka epilepsije su pored EEG-a potrebne mnoge dopunske metode, a pre svega snimanje mozga magnetskom rezonancom (po specifičnom protokolu za epilepsiju), koja trenutno najpreciznije može da oslika moždanu koru u kojoj različite bolesti izazivaju epilepsiju (fokalna kortikalna displazija, hipokampalna skleroza, embrionalni tumori, kavernomi, različiti ožiljci itd.).
Uticaj epilepsije na svakodnevni život pacijenata
Uglavnom smo si upoznati da osobe koje imaju epilepsiju se sučavaju sa nepredvidivosti kada će se napad javiti.
– Epileptički napadi mogu da budu raznoliki po snazi, vrsti tegoba, sposobnosti da se održi položaj, učestalosti gubitka svesti ili pada, što sve remeti život pacijenta. Karakteristika koja najviše utiče na patnju pacijenta je nepredvidivost napada. Kada bi čak i najteži oblik napada mogao da se smesti u očekivani vremenski okvir (kada bi pacijent mogao da zna kada će napad da se desi) bilo bi moguće da se preduzmu preventivni postupci. Iako se istraživanja na predviđanju vremena pojave napada intenzivno obavljaju, za sada nema dobrog rešenja za ovaj problem. Pored lične patnje zbog fizičkih efekata napada, drugi ljudi često smatraju da su zbog periodičnih napada pacijenti manje vredni i sposobni, čak i u oblastima na koje napadi malo ili ni malo ne deluju. Takav stav se zove stigma. Danas je ona većim delom skrivena, ali otežava pacijentima sa epilepsijom da ostvare svoje aspiracije i želje. čak i kada su sasvim skromne i obične, poput odlaska na ekskurziju za decu, upis u elektrotehničku školu, zaposlenje na mestu službenika ili razmatranje veze sa partnerom/partnerkom. Pacijenti često sami prihvataju ograničenja koji su im drugi nametnuli, pa sami počinju da misle da nisu dovoljno sposobni ili odgovorni, što ih dodatno sputava i ograničava (unutrašnja stigma) – kaže sagovornik eKlinike prof. dr Dragoslav Sokić.
