Dr Tatjana Pokuševski: – Svakog meseca nam dolazi od 30 do 50 novih pacijenata, a određeni broj njih i gubimo Foto: Shutterstock/Lj. Petrović
Od šest do deset ekipa Službe kućnog lečenja Doma zdravlja „Novi Sad“ nalazi se u svakom trenutku na raspolaganju pacijentima iz Novog Sada i okoline. Načelnica Službe dr Tatjana Pokuševski, specijalista opšte medicine kaže kako su od toga broja, po četiri ekipe pre i posle podne na teritoriji grada.
– Trenutno imamo 12.000 pacijenata. Imamo 18 ekipa koje idu na teren i njih čine 18 lekara, kao i 66 medicinskih sestara i tehničara. Od tog broja sestara, njih osam radi u sterilizaciji i oni ne idu na teren. Imamo i tehničare koji idu samostalno na teren i njih je 40. Ekipe su i u gradu i u svim prigradskim mestima – navodi dr Pokuševski i dodaje kako ova Služba ne radi nedeljom i noću.
Da bi pacijenti pripali ovoj službi potrebno je da to predloži njihov izabrani lekar, a odluka se donosi na osnovu medicinskih indikacija. To su uglavnom ljudi koji više ne mogu da dolaze u ambulantu kod izabranog lekara. Onda se dobija nalog za prvu posetu pacijentu, nakon čega se određuje dinamika poseta. Dr Pokuševski kaže kako oni pacijentima daju brojeve telefona na koje mogu da ih zovu, te da dve sestre dežuraju od 7 do 19 časova na broju telefona 064/8088121.
– Svakog meseca nam dolazi od 30 do 50 novih pacijenata, a određeni broj njih i gubimo. Potrebe za kućnim lečenjem su porasle posle korone. Jedan tim lekara i tehničara dnevno obiđe od šest do deset pacijenata, zavisi od pritiska – navodi dr Pokuševski.
Pacijenti su uglavnom onkološki bolesnici, ali i oni koji imaju hroničnu bol, stanja koja izazivaju nepokretnost, demencija, ako su slabo pokretni ili nepokretni. Najmlađi pacijent ima 12 godina, a imaju i pacijente stare više od 90 godina. Njihov najstariji pacijent ima 103 godine.
– Prilikom svake posete mi pacijentima merimo krvni pritisak, šećer u krvi, radimo EKG snimanje ako je potrebno i ako se žale na neke srčane smetnje, poslušaju pluća. Menjamo im urinarne katetere, previjamo rane, ukućanima objašnjavamo pravila nege, dajemo terapije – priča dr Pokuševski.
Vreme predviđeno za posetu jednom bolesniku je 45 minuta i tu je uračunato vreme dolaska i odlaska, kao i pregleda. Nekada posete traju kraće, nekada duže, a dešava se i da ekipa ostane sat i po ili dva sata, ukoliko, na primer, čekaju hitne pomoći. Nakon pregleda donosi se odluka o lečenju, a po povratku ekipe sa terena u ambulantu pišu se i elektronski recepti koji mogu da se podignu istog dana.
Dr Pokuševski kaže kako njihovi pacijenti nemaju samo jednu bolest, već su prisutni i komorbiditeti. Nekada ti pacijenti imaju i dekubirtne rane, kao i venske ulkuse, kada se otvori rana zbog slabe cirkulacije. Ekipe rade u dve smene, od 7 do 13.30 časova i od 13.30 do 20 časova. Subotom dežura doktor od 7 do 19 časova.
– Pacijenti nas zovu po potrebi. Neki često pozivaju, jer su u strahu i zovu nekoliko puta nedeljno, dok neki nazovu jednom mesečno. Ima ljudi koji misle da mi treba da dolazimo svaki drugi dan. Često su očekivanja ljudi pogrešna. Mi ne radimo negu pacijenata, to rade ukućani. Predočimo im kada bi trebalo da nas zovu, prenesmo informacije drugoj ekipi. A kada se prati neko stanje, onda se unapred zakazuje vreme posete – objašnjava dr Pokuševski.
Osim na više mesta u Novom Sadu, ekipe ove Službe nalaze se i u okolnim mestima. Ekipa u Petrovaradinu „pokriva“ celu sremsku stranu grada, od Sremskih Karlovaca do Ledinaca i oni rade samo pre podne. Jedna ekipa ima teren u Veterniku i Futogu i oni rade i pre posle podne. Tako je i za ekipu čiji teren su Kać, Kovilj i Budisava. Ekipa zadužena za Rumenku, Kisač i Stepanovićevo radi samo pre podne. U nekim prigradskim mestima postoje i ambulante, te u tim slučajevima postoji kombinacija terenskog i ambulantnog rada.
Prema njenim rečima, najteže je gledati pacijente koji boluju od nekih neizlečivih bolesti, naročito ako su u pitanju deca. Teško je gledati i njihove roditelje.
– Služba kućnog lečenja je njima oslonac i tu je upleteno puno emocija. Teško je gledati i pacijente koji su sami i nemaju nikakvu pomoć, koji su osuđeni samo na našu pomoć. Mi smo i doktori i prijatelji i negovatelji, a ima dosta starijih koji žive sami i zavise od tuđe pomoći – kazala je dr Pokuševski.
Dešava se i da lekari zovu Centar za socijalni rad, jer pacijenti nekada imaju decu koja ne žele da brinu o njima. Onda to rešava Centar za socijalni rad i izmesti ih, ako svi odbiju. Nekad i pristanu da preuzmu brigu po pritisku Centra za socijalni rad, a neretko deca nisu u stanju da brinu o roditeljima, jer se desi da je i dete bolesno.