Prestižna nagrada u rukama prof. dr Mile Stajević: Ne treba da se brinemo ko će operisati decu u budućnosti

Profesorka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Mila Stajević, načelnica Službe za kardiotorakalnu hirurgiju na Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta „Dr Vukan Čupić“, među ovogodišnjim je dobitnicima britanskih kraljevskih odlikovanja.

Priznanje za doprinos saradnji Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva u oblasti dečje medicine, kao i za višedecenijski rad na obrazovanju i podršci novim generacijama lekara

Profesorka Stajević je odlikovana priznanjem British Empire Medal za izuzetan doprinos saradnji Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva u oblasti dečje medicine, kao i za višedecenijski rad na obrazovanju i podršci novim generacijama lekara.

Preporučujemo

U obrazloženju, koje je prenela Ambasada Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu, navodi se da je profesorka Stajević tokom karijere značajno oprinela razvoju dečje kardiohirurgije u Srbiji i lečenju dece sa urođenim srčanim manama, kao i razmeni znanja i iskustava između zdravstvenih ustanova dve zemlje. Posebnu ulogu imala je u uspostavljanju i razvoju dugogodišnje saradnje Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta „Dr Vukan Čupić“ i londonske bolnice GOSH (Great Ormond Street Hospital), jednog od vodećih svetskih centara za pedijatrijsku medicinu. Zahvaljujući toj saradnji vodeći britanski i svetski kardiolozi dolazili su u Srbiju, dok su srpski lekari, medicinske sestre i drugi zdravstveni radnici sticali iskustvo i obuku u Ujedinjenom Kraljevstvu, čime je unapređena zdravstvena zaštita dece u Srbiji.

Britanski ambasador Edvard Ferguson izjavio je da je veoma srećan što je kralj Čarls Treći prepoznao izuzetan rad profesorke Stajević, ističući da su zahvaljujući njenoj energiji, viziji i posvećenosti generacije lekara iz dve zemlje učile jedne od drugih, a hiljade dece i njihovih porodica dobile novu nadu.

O prestižnoj nagradi, karijeri pedijatrijskog kardiohirurga i izazovima sa kojima se suočavala, ulaganju, odricanjima, entuzijazmu, satisfakcijama, kao i budućnosti ove medicinske grane, profesorka Mila Stajević govori za eKlinika portal.

Period sankcija kao izazov i preokret: Odlazak u Veliku Britaniju i nimalo laka primena naučenog po povratku 

Nagrada British Empire Medal stigla je kao priznanje za nešto što ste gradili decenijama: od stručnog usavršavanja i lečenja dece sa najkomplikovanijim srčanim urođenim manama, do umrežavanja lekara i institucija Srbije i Velike Britanije. Kada sada sagledate taj put, šta Vama lično ova nagrada govori o godinama rada koje su joj prethodile, a koji je značaj za struku u našoj zemlji?

- Vaše pitanje je suštinski jednostavno i očekivano, a odgovor se ne može tako lako dati. Probaću da odgovorim što sažetije, mada bih mogla da odgovaram satima. Šta meni lično znači ova nagrada? Moja generacija i generacije oko mene koji smo završavali fakultet sredinom osamdesetih godina i započinjali specijalizacije devedesetih smo živeli u jako “zanimljivim” vremenima. Svet u medicinskoj oblasti u kojoj se ja bavim napravio najveće pomake napred baš tih devedesetih, kada mi u Srbiji nismo imali čime da radimo zato što su zbog sankcija sve finansijske transakcije bile zaustavljene, a kardiohirurgija je grana medicine koja je potpuno tehnološki zavisna. U takvom trenutku sam dobila mogućnost da odem u Veliku Britaniju u dva navrata i nadoknadim taj “prazan hod”. Nakon povratka su mi sledile godine pokušaja da primenim sve to što sam naučila u bolnici u kojoj radim što nije uvek bilo ni lako ni jednostavno. Pored toga, bavila sam se kao mlad načelnik i samostalni kardiohirurg stvarima kojima se moje kolege iz drugih zemalja nisu bavile, a to je nabavka opreme, administrativni rad, organizacije humanitarnih akcija zarad dobijanja osnovnih sredstava za rad - uz zahvalnost na našim čestitkama odgovara prof. dr Stajević i dodaje:

Milion puta sam se upitala da li je vredno i da li sam pogrešila

- Radila sam sa početnicima iako sama nedovoljno iskusna u kardiohirurgiji, obrazovala sebe paralelno sa drugim članovima tima. Suočavala sam se sa odlaskom kadra koje je ili odustajalo ili odlazilo na druga mesta, i taj period je trajao dosta dugo. Milion puta sam se pitala da li je to sve bilo vredno toga, da li je moj život trebao da bude drugačiji, da li bih kvalitetnje živela, da li sam pogrešila odabirom dečje kardiohirurgije? Ova nagrada mi je konačno stavila tačku na sve te moje sumnje i donela olakšanje da sam radila najbolje što sam mogla. I da nisam pogrešila. Pogotovo što potiče iz zemlje mojih inostranih učitelja koji sigurno imaju objektivan pogled na sve što se dešavalo. Ova nagrada nije stručna u pravom smislu reči, ona ne “broji” i statistički obrađuje pozitivne i negativne ishode, komplikacije, preživljavanje i smrtnost kao što se to radi u stručnim krugovima. Ona je jednostavno nagrada svima nama koji se bavimo ovom teškom granom zato što smo opstali i održali pedijatrijsku kardiohirurgiju u Srbiji. Dečja kardiohirurgija je oblast u kojoj iza svakog kliničkog i naučnog napretka stoje godine učenja ali i ogromna odgovornost, jer su pacijenti deca.

Većinu urođenih srčanih mana danas možemo da operišemo u Srbiji sa veoma dobrim rezultatima

Koliko se promenio način lečenja dece u kardiohirurgiji od vremena kada ste počinjali karijerni put i koje biste pomake (metode, intervencije...) izdvojili kao najvažnije za rezultate koji su iza Vas?

- Dečja kardiohirurgija je u odnosu na druge medicinske specijalnosti relativno mlada grana, njen razvoj počinje sredinom 20. veka i od tada su se stvari dramatično promenile kako u svetu tako i kod nas. Urođene srčane mane koje su do pre tridesetak godina smatrane inoperabilnim i čije je hirurško rešavanje nosilo skoro stopostotnu smrtnost sada se operišu rutinski sa veoma povoljnim ishodima. Mi smo dugo kasnili sa izvesnim aspektima pedijatrijskog kardiohirurškog lečenja, ali smo uz pomoć sa strane i na prvom mestu entuzijazmu svih nas koji se bavimo ovom strukom taj period “skratili” i došli dotle da većinu urođenih srčanih mana možemo da operišemo u Srbiji sa veoma dobrim rezultatima. Potrebna je pomoć oko retkih mana, retko izvođenih operacija sa kojima nemamo iskustva kao neke mnogoljudnije zemlje. Što se mene lično tiče, mislim da sam napravila pomake kako u uvođenju tehnika reoperacija i operativnih zahvata koji se nisu rutinski radili, uvođenju operacije arterijskog “switcha” kod transpozicije velikih krvnih sudova pre 20 godina, a do tada smo slali takvu decu u inostranstvo na lečenje. Uz pomoć kolega koje sam pozivala da dođu da rade sa nama, napravili smo pomake u pedijatrijskoj anesteziji, tehnikama pedijatrijskog vantelesnog krvotoka, postoperativnoj nezi - priča prof. dr Stajević.

Tim prof. dr Mile Stajević u operacionoj sali Foto: Mila Stajević/privatna arhiva

Dobar posao u odnosu na okolnosti: Zadaci kolega koji će je naslediti

Posebno je, kaže, ponosna što je prihvaćena obuka srednjeg medicinskog kadra koji je zahvaljujući tim saradnjama dobio mnogo veći stručni integritet i samostalnost u radu nego ranije.

- Naravno, gledano očima suve statistike, moglo bi se tu svašta zameriti, ali ako uzmete u obzir faktore koji su uticali na naš rad, menjali okolnosti, povemeno dovodili službu na ivicu gašenja, verujem da smo radili i radimo dobar posao. Godine rada u ovakvim okolnostima su mi razvile sposobnost snalaženja koje moje kolege iz inostranstva većinom nemaju. Postoje oblasti koje su tek od skoro počele da se razvijaju u našoj ustanovi a koje se inače rade u svetu odavno a to je dugotrajna mehanička potpora cirkulaciji i razni vidovi pravljenja “mosta” ka transplantacionom lečenju srca koje nažalost u dečjem uzrastu još uvek ne postoji kod nas u odgovarajućoj meri. To će biti zadatak kolegama koji ostaju posle mene - kaže naša sagovornica.

Iskustva iz Great Ormond Street Hospital u Londonu: Dosta toga dobrog je zaživelo, srećna kada su kolege i roditelji zadovoljni

Značajan deo Vaše karijere obeležila je saradnja sa Great Ormond Street Hospital u Londonu, britanskim i drugim kolegama. Šta ste kroz taj dugogodišnji kontakt sa jednim od vodećih svetskih pedijatrijskih centara doneli u Srbiju ne samo kada je reč o hirurškim tehnikama već i o organizaciji rada, odnosu prema pacijentu i načinima na koji se donose najteže medicinske odluke?

- To je veoma zanimljivo pitanje i hvala Vam na njemu. Kada sam te davne 1992. godine otišla u London i počela da radim kao mlad lekar dočekao me je jedan potpuno različit način ophođenja kako lekara međusobno tako i odnos prema bolesnicima, njihovim roditeljima, odnos lekara prema srednjem medicinskom kadru. Postojali su, meni do tada nepoznati vidovi rada kao nedeljne rekapitulacije svih operativnih zahvata, mesečnih morbiditetno mortalitetnih sastanaka gde su se analizirali zanimljivi slučajevi lečeni proteklog meseca i nažalost preminulih bolesnika. Dočekao me je sistem organizovane dokumentacije koja kod nas nije bila primenjivana u tom obliku i iz objektivnih i subjektivnih razloga. Mislim da sam u tom polju postigla dosta, ali ne i onoliko koliko sam želela. Mi smo sredina koja ima osobinu da u organizaciji posla lako prihvata novine ali se dugo ne drži istih. Tako da su se moji pokušaji da uvedem red u dokumentaciju, preoperativnom razgovoru sa roditeljima gde se u detalje opisuje operativni zahvat, postoperativni tok, rizici i dobiti operacije, načini posete roditelja i davanja informacija, jutarnje vizite gde se referiše i operativni zahvat koji će se izvesti tog dana da bi svi bili informisani, zadržali i zaživeli. Ima segmenata gde sam verovatno mogla više ali u tim oblastima sam bila povremeno zavisna i od drugih, pa se takav vid rada kao što su mesečne konferencije ne održavaju redom kakvim bih volela. Drago mi je kada čujem kako od kolega tako i od roditelja ili gostiju sa strane da je naša služba organizovana, da funkcioniše na poseban način - navedenim je zadovoljna prof. dr Stajević.

I dalje se uspešno snalazimo, ali entuzijazam nije dovoljan

Znanje ste sticali i razmenjivali u sredinama koje uglavnom imaju znatno veće i jače resurse od onih kojima raspolaže zdravstveni sistem u Srbiji. Koliko je teško najviše međunarodne standarde primenjivati u našim uslovima i šta je osim stručnosti samog kardiohirurga potrebno da bi dete sa komplikovanom srčanom manom u Srbiji dobilo lečenje kakvo bi dobilo u nekom velikom evropskom centru?

- Nažalost, iako zvuči neetički i grubo, medicina je grana gde se može primeniti ona poslovica “koliko para, toliko muzike”, pogotovo dečja kardiohirurgija gde je skoro sva oprema koja se koristi uvozna i skupa. U ovih nekoliko decenija koliko radim ovde prolazili smo razne faze, za neke periode i nezamislive strancima, a to je da smo radili zahvaljujući donacijama i humanitarnoj pomoći. Nikada neću zaboraviti dve situacije kada smo bili na pragu da zaustavimo rad zbog nedostatka oksigenatora, delova mašine za vantelesni krvotok koji su neophodni za obavljanje operacija na tzv. otvorenom srcu. U ta dva neverovatna momenta, kao sa neba su se pojavila rešenja. U prvom slučaju, pomoć jedne naše adultne kardiohirurške ustanove koja je imala određenu količinu dečjih oksigenatora naručenih ranije a nekorišćenih, i koja nam je ustupila svoju opremu. Drugi dar je bio odluka ambasadorke jedne velike zemlje koja je nekim spletom okolnosti čula za naše muke i ceo godišnji fond humanitarne pomoći namenjene Srbiji te godine donirala nama. Naravno, u takvim situacijama nije lako održavati standarde koji se očekuju zato što nemate kontinuiran i optimalan način snabdevanja. Danas je situacija mnogo bolja, nabavke idu svojim tokom i organizovane su od strane države. Javljaju se drugi problemi, koji sada nisu vezani za našu državu već za inostrane faktore, a to je da mnoge kompanije koje se bave proizvodnjom opreme i potrošnog materijala menjaju svoje proizvode i ograničavaju pedijatrijski program što dovodi opet do potrebe za snalaženjem, naročito kod malih “potrošača” kao što je Srbija. Pritom mislim na mali broj stanovnika, odnosno za industriju, mali broj dece koja zahtevaju tu opremu. U svakom slučaju, i dalje se uspešno snalazimo. Sigurno je da se još mnogo treba uraditi da lečenje dece sa manama srca bude na nivou evropskih velikih centara. Osim opreme i prostora, entuzijazam ne može večno da bude pokretačka snaga rada medicinskog osoblja u pedijatrijskoj kardiohirurgiji - realna je sagovornica eKlinika portala.

Kardiohirurgija zahteva drugačiju organizaciju života: Operacije su psihofizički zahtevne

Kada govorimo o vrhunskoj medicini često vidimo rezultat: uspešnu operaciju, na primer, ali mnogo manje govorimo o godinama usavršavanja, psihološkom pritisku, dugim operacijama, dežurstvima i odgovornosti koju lekar nosi i kada izađe iz operacione sale. Šta je Vama tokom svih ovih decenija bilo najteže u poslu dečjeg kardiohirurga, a šta Vas je održalo u njemu?

- Iako sam bila početnik u hirurgiji, na poziv da pređem na odeljenje kardiohirurgije nisam odmah odgovorila, dvoumila sam se godinu dana. I tada mi je bilo jasno da je kardiohirurgija drugačija, da zahteva drugačiju organizaciju života. Tih godina je za razliku od današnjeg vremena žena u hirurgiji bilo malo, a u kardiohirurgiji ekstremno malo. Ipak, kada sam se odlučila da će to biti moj poziv, posvetila sam svim svojim snagama tome. Za razliku od nekih drugih specijalnosti, kardiohirurg ne može sam da operiše. On, odnosno ona, vođa je jednog kompleksnog tima koji obuhvata i specijalno obučene anesteziologe, tim perfuzera koji vodi vantelesni krvotok, instrumentarke i medicinske sestre i tehničare u intenzivnoj nezi. Mora da zna više o preoperativnoj dijagnostici i postoperativnom toku bolesnika da bi uspeh bio pozitivan. Mora da postoji veliko uzajamno poverenje i usklađenost svakog pokreta i komunikacije. Operacije su i fizički i psihički zahtevne, ponekada pripreme odnosno otvaranja grudnog koša traju po više sati dok se ne dođe do “supstrata” odnosno srca koje treba da se operiše. Srećom, u to se ulazi postepeno, a nesreća je što taj “ulazak” u svet samostalnih kardiohirurga traje jako dugo i sa specijalističkom diplomom u džepu niste baš blizu samostalnog operisanja - detaljno navodi profesorka, a o najtežim stvarima koje prate njen poziv kaže:

Na neke teške stvari se nikada ne naviknete: 

- Komplikacije koje se mogu desiti zahtevaju vašu prisutnost, ne može svako da vas zameni u njihovom rešavanju, najčešće ste to samo vi. U ovoj grani srećete jako delikatne situacije, beba sa životno ugrožavajućom srčanom manom bude prebačena odmah u drugu bolnicu, majka je često i ne vidi a kamoli zadrži u rukama. Ima dece koja prolaze stadijumske intervencije zbog procesa rasta i razvoja organa, i roditelji i deca to sve teže podnose kako lečenje odmiče. Roditelju deteta sa srednje teškom manom govorite da je jedan od rizika da ne preživi. Izražavanje saučešća roditeljima je nešto na šta nikada, ali nikada ne možete da se naviknete, a nažalost to nije toliko retka situacija. Šta mi je bilo najteže? Sa svakom fazom moje karijere su bile različite stvari. Učenje i fizičko opterećenje nije, iako sam godine provela nad knjigom i u sali provodila i po petnaestak sati bez pauze, odnosno dane sa malim prekidima. Teško mi je bilo da probijem zid zabluda da žena ne može da bude uspešan kardiohirurg. Ne jednom mi je rečeno da ću završiti kao mediokritet koji će se samo zvati kardiohirurg, teško mi je bilo da ostanem dostojanstvena na komentare o lošim ishodima koji često nisu bili objektivni i nisu samo zavisili od mene. Teško mi je bilo da uskladim sve, i malog sina i rad na poslu i pisanje doktorata noću dok on spava. Najteže mi je bilo da se izdresiram da ne upadnem u “burn out” i da ako upadnem, se od tog stanja “izlečim”. Stanje koje vam govori da morate da malo dignete kočnicu a da vas ne grize savest i mislite da se bez vas ne može. Šta me je održalo? Održala me iskonska zainteresovanost za hirurgiju, fascinantna anatomija i patofiziologija urođenih srčanih mana, ljudi sa kojima sam radila i radim, poverenja roditelja i moj sin koji me je vraćao u “mother mode” kada otključam vrata stana i dođem sa posla. I naravno, ova višedecenijska veza sa Velikom Britanijom.

Treba li da se brinemo: Ko će operisati decu u budućnosti?

U obrazloženju odlikovanja posebno se ističe Vaš rad sa novim generacijama lekara. Vi ste imali priliku da učite od velikih međunarodnih stručnjaka, pa postali neko od koga uče drugi. Šta danas pokušavate da prenesete mladom hirurgu (kardiohirurgu) što se ne može pronaći u udžbeniku, niti naučiti samo tehničkim usavršavanjem? Treba li da brinemo ko će operisati decu u budućnosti?

- Da krenem od kraja. Ne treba da se brinemo ko će operisati decu u budućnosti. Samo na mom odeljenju ima tri hirurga u različitim fazama razvoja koji su potpuno posvećeni ovom poslu. Mladim ljudima koji su odlučili da se bave ovim poslom pokušavam da prenesem sve ovo što sam napisala da mi je bilo teško. Da razgovaraju sami sa sobom i da razmisle da li su spremni da naprave takve životne prioritete koji će kardiohirurgiju staviti u centar svega - daje nam sagovornica preko potreban optimizam.

Vremena su se promenila, ali i dalje verujem u lične kontakte i razmenu znanja na licu mesta

Zahvaljujući saradnji koju ste godinama razvijali, naš medicinski kadar je odlazio na usavršavanje u Ujedinjeno Kraljevstvo, dok su vodeći britanski i svetski stručnjaci dolazili u Srbiju. Kada razmišljate o budućnosti, šta bi trebalo uraditi da takav vid međunarodne saradnje ne zavisi prvenstveno od energije, entuzijazma i ličnih veza pojedinaca, već da postane trajni deo sistema i omogući novim generacijama da odu, uče i imaju razlog i uslove da svoje znanje primene ovde?

- Vremena su se jako promenila u odnosu na ono vreme kada sam ja počinjala. Možete da vidite čitave operativne zahvate na internetu, da razgovarate sa kolegama iz najudaljenih zemalja putem Zooma, da se konsultujete oko detalja “as we speak”, što se kaže. Iz tog razloga, ne mogu da Vam dam precizan odgovor, današnje generacije imaju druge reflekse i drugačiji osećaj pripadnosti svojim institucijama. U nekim vidovima profesionalnog života su lakše spremniji na promene nego što je to bilo kod moje generacije, a u nekim vidovima uzdržaniji da neke stvari priznaju, promene ili pitaju. Ipak, ja i dalje verujem da su lični kontakti i razmena znanja na licu mesta najdragoceniji oblik saradnje i nadam se da će to i ostati - rekla je za eKlinika portal prof. dr Mila Stajević.

(eKlinika.rs)