Dr Tatjana Radaljac: Većina peptičnih ulkusa se leči ako se na vreme prepoznaju simptomi Foto: Privatna arhiva, Shutterstock,
Čir na želucu ili peptični ulkus je česta bolesti koja se javlja kada se u organizmu poremeti ravnoteža između sopstvenih odbrambenih mehanizama i agresivnih faktora odgovornih za nastanak čira. Dva najvažnija uzroka nastanka su infekcija Helicobacter pilory bakterijom i korišćenje nekih iz grupa lekova poznatih kao NSAIL (nesteroidni antiinflamatorni lekovi). Saznanje da ova bakterija može izazvati čireve bilo je jedno od najvažnijih medicinskih otkrića krajem 20. veka, i za njega su doktori Barri Marshall i J. Robin Varren dobili Nobelovu nagradu za medicinu 2005. godine.
Posebne ćelije želuca produkuju jednu vrstu sluzi, koja kao film oblaže sluznicu želuca. Njena zaštitna funkcija je u tome da bude barijera između sluznice želuca i želudačnih sokova, neophodnih u procesu varenja.
– Pored toga, određene ćelije želuca luče materije koje neutrališu želudačnu kiselinu, kao i posebna jedinjenja (prostaglandini) koji sluznicu čine otpornijom na agresivne činioce odgovorne za nastanak ulkusne bolesti. Upravo su oštećenje ili loša funkcija ovih sopstvenih obrambenih mehanizama odgovorni za „ranjivost“ organa prilikom izlaganja želudačnim sokovima i drugim spoljašnjim faktorima rizika, što dovodi do razvoja ulkusa. Peptički ulkus, odnosno čir je defekt, ranica na sluznici digestivnog trakta, koja se pojavljuje u delovima gde postoji aktivnost želudačne kiseline i pepsina, te su tako najčešća mesta pojave početni deo tankog creva/dvanaestopalačno crevo, želudac, jednjak – objašnjava u razgovoru za eKlinika portal dr Tatjana Radaljac, specijalista interne medicine i gastroenterohepatolog.
Dr Radaljac navodi da NSAIL (nesteroidni antiinflamatorni lekovi) predstavljaju grupu lekova koji se obično koriste za lečenje bola, a da su nama poznati i najčešće u upotrebi ibuprofen, diklofenak, aspirin, naproksen. Upotreba ovih lekova je vrlo česta, jer su mnogi dostupni bez recepta, kaže naša sagovornica, i konstatuje da su upravo iz tog razloga veoma čest uzrok pojave peptičkog ulkusa.
NSAIL lekovi remete prirodnu sposobnost želuca i duodenuma da se zaštite od želučane kiseline, a takođe mogu ometati zgrušavanje krvi, što je, pojašnjava dr Radaljac, očigledno važno kod krvarećeg ulkusa.
Uobičajeni simptom prisustva čira na želucu je bol, najčešće lokalizovan u gornjem delu trbuha.
– Kod čira na želucu simptomi se najčešće javljaju ubrzo nakon obroka, ili dva do pet sati nakon obroka (na “prazan stomak”), kao i noću, kada je sekrecija želudačne kiseline najveća (u slučaju čira na dvanaestopalačnom crevu). Od ostalih simptoma treba pomenuti mučninu, povraćanje, osećaj nadutosti ili rane sitosti. Važno je znati da postoje brojni uzroci bolova u trbuhu, i da nisu svi bolovi u trbuhu „čir“ – napominje dr Tatjana Radaljac, koja posebno ističe da su najvažniji simptomi povezani sa krvarenjem. Ono može biti sporadično i sporo, te proći asimptomatski, sve do pojave onih povezanih sa anemijom, koji uključuju umor, malaksalost, otežano disanje pri fizičkom naporu i bledu boju kože.
Dr Radaljac kaže da se krvarenje koje je brže, intenzivnije i obimnije, može pojaviti kao melena (crna, vrlo lepljiva stolica koja se često poredi sa katranom), a može da dođe i do pojave velike količine tamnocrvene krvi u stolici.
– Ljudi sa krvarećim ulkusima takođe mogu povraćati, a sadržaj može biti u obliku crvene krvi, ili može da izgleda kao talog kafe. Drugi simptomi mogu uključivati nesvesticu ili osećaj ošamućenosti. Ako se to dogodi, potrebna je hitna medicinska pomoć. Druga važna komplikacija je perforacija – ”pucanje “, koja nastaje kada duboki čir probije sve slojeve zida želuca ili dvanaestopalačnog creva, te nastane “rupa” koja zahteva hitno hirurško zbrinjavanje – objašnjava za čitaoce eKlinika portala dr Tatjana Radaljac.
Najčešći i najprecizniji način dijagnostikovanja čireva je postupak koji se naziva ezofagoduodenoskopija-EGDS, takođe nazvan „gornja endoskopija“. Pregled se izvodi gastroskopom – fleksibilnom cevi koja na vrhu ima kameru, a koja se kroz usta pacijenta plasira u jednjak, želudac i dvanaestopalačno crevo. Ulceracije identifikovane tokom EGDS mogu se pritom fotografisati, bioptirati, pa čak i lečiti, ako postoji krvarenje.
– Krvarenje zaustavljamo ubrizgavanjem „sklerozansa“ ili adrenalina u okolinu krvnog suda na mestu krvarenja , injekcijom specijalnih vrsta „lepila“, ili jednostavno postavljanjem klipse -„štipaljke“ na krvareći krvni sud. Samo dva do pet posto bolesnika zahteva hirurško zbrinjavanje. Drugi način na koji su se čirevi u prošlosti dijagnostikovali bio je rendgenski pregled, koji se izvodi ispijanjem bele kredaste supstance zvane barijum. Danas je poželjnija metoda za postavljanje dijagnoze pomoću EGDS -a s obzirom da fleksibilna kamera može bolje otkriti čak i male ulceracije, a i pruža mogućnost lečenja kod krvarećih ulkusa – navodi dr Radaljac.
Važan deo u lečenju peptičkog ulkusa je identifikovanje uzroka koji su ih izazvali, a gotovo svi peptički ulkusi, podseća dr Radaljac, lečiće se inhibitorom protonske pumpe (PPI).
– Reč je o moćnim lekovima koji blokiraju kiselinu i mogu se uzeti „per oralno“ ili dati intravenski. Takođe, veoma je važno identifikovati i adekvatno lečiti infekciju Helicobacter pylori, po svetski utvrđenom protokolu za lečenje. Uvek je dobro podsetiti da je tokom endoskopske procedure (EGDS), a u slučaju postojanja aktivnog krvarenja iz ulkusa ili prisutnih visokorizičnih stigmata krvarenja, moguće primeniti različite tehnike lečenja. Trebalo bi da pacijente ohrabri činjenica da se većina peptičkih ulkusa može lečiti i izlečiti. Važno je na vreme prepoznati simptome, javiti se izabranom lekaru koji će na osnovu anamnestičkih podataka, postojanja alarmantnih simptoma kao i kliničkog nalaza, proceniti potrebu za daljim upućivanjem pacijenta gastroenetrologu radi dijagnostike i lečenja – naglašava dr Tatjana Radaljac, specijalista interne medicine i gastroenterohepatolog.