Većina ljudi ne može da se seti svojih prvih koraka, prvog rođendana ili prve omiljene igračke – kao da je mozak na neki način izbrisao ta rana sećanja. Decenijama se smatralo da je ovaj gubitak pamćenja, poznat kao „infantilna amnezija“, posledica nedovoljno razvijenog ključnog dela mozga, hipokampusa. Međutim, novo istraživanje Univerziteta Jejl osporava ovu teoriju.
Rana uloga hipokampusa
Naučnici sa Univerziteta Jejl otkrili su da čak i vrlo male bebe mogu da formiraju sećanja. Tim je proučavao bebe uzrasta od četiri meseca do dve godine pomoću funkcionalne magnetne rezonance (fMRI), dok su im pokazivane nove slike lica, predmeta i prizora.
Kada su bebama pokazane već viđene slike uz nove, one kod kojih je registrovana veća aktivnost hipokampusa tokom prvog gledanja, duže su gledale poznatu sliku. Ovo ukazuje na to da su bebe zapamtile sliku.
– Ključna osobina ove vrste sećanja, koje nazivamo epizodično pamćenje, jeste da ih možete opisati drugima, ali to nije moguće sa bebama koje još uvek ne govore – rekao je profesor psihologije Nik Turk-Braun, glavni autor studije.
Kako meriti pamćenje kod beba?
Budući da bebe ne govore, proučavanje njihovog pamćenja uvek je bilo izazovno. Tim je razvio test vizuelnog prepoznavanja. Bebe obično duže gledaju stvari koje prepoznaju. Ako je beba duže gledala već viđenu sliku nego novu, naučnici su to smatrali dokazom prepoznavanja.
– Kada bebe vide nešto samo jednom, očekujemo da duže gledaju u to kada im ponovo prikažemo. Ako duže gledaju poznatu sliku, to znači da je prepoznaju kao nešto već viđeno – kaže Turk-Braun.
Aktivnost mozga u hipokampusu
Istraživanje se fokusiralo na hipokampus, deo mozga odgovoran za pamćenje. Naučnici su utvrdili da aktivnost hipokampusa prilikom prvog gledanja slike predviđa koliko će beba uspešno prepoznati tu sliku kasnije.
– Najizraženija aktivnost primećena je u zadnjem delu hipokampusa, koji je kod odraslih povezan sa epizodičnim pamćenjem – sposobnošću da pamtimo konkretne događaje.
Rezultati su bili prisutni kod svih 26 beba učesnica istraživanja, s posebno izraženim efektom kod dece starije od godinu dana. To podržava ideju da hipokampus postepeno razvija sposobnost epizodičnog pamćenja tokom druge godine života.
Dve vrste pamćenja u jednom malom mozgu
Ovo nije prvo istraživanje tima sa Jejla na temu pamćenja kod beba. Ranija studija pokazala je da bebe već od trećeg meseca života koriste drugačiji tip pamćenja – statističko učenje.
Dok epizodično pamćenje pomaže da zapamtimo konkretne događaje, statističko učenje omogućava prepoznavanje obrazaca – kao što je činjenica da većina rođendanskih proslava ima balone i tortu.
– Statističko učenje odnosi se na prepoznavanje struktura u svetu oko nas. Ono je ključno za razvoj jezika, vida i koncepata. Zato je jasno zašto statističko učenje može biti aktivno ranije od epizodičnog pamćenja – objasnio je Turk-Braun.
Ove dve vrste pamćenja angažuju različite delove hipokampusa. Statističko učenje događa se u prednjem delu, koji se razvija ranije, dok epizodično pamćenje zavisi više od zadnjeg dela, koji sazreva kasnije.
Gde nestaju rana sećanja?
Ako bebe formiraju epizodična sećanja, zašto se ne sećamo svojih najranijih iskustava? Profesor Turk-Braun navodi nekoliko mogućih objašnjenja: ili ova rana sećanja brzo nestaju, ili ostaju negde sačuvana, ali nisu dostupna kasnije u životu.
Tim sada ispituje da li se sećanja iz detinjstva mogu održati čak i ako ih se ne možemo setiti kao odrasli ljudi. U toku je testiranje na temu, da li deca prepoznaju kućne video-snimke napravljene iz njihove perspektive kao bebe. Početni rezultati sugerišu da bi neka od ovih sećanja mogla opstati do predškolskog uzrasta.
Novo razumevanje mozga beba
Ova studija pokazuje da je bebin mozak moćniji nego što se ranije mislilo, i da naša najranija sećanja možda nisu potpuno izgubljena, već sačuvana na način koji još uvek ne razumemo.
Čini se da hipokampus funkcioniše mnogo ranije nego što se verovalo, a ideja da jednostavno ne možemo da „dohvatimo” ta sećanja – umesto da ih nikada nismo ni formirali – dobija na značaju.
Istraživanje otvara nova pitanja o razvoju pamćenja, njegovim promenama tokom odrastanja i o tome da li su ti izgubljeni trenuci iz naših najranijih godina i dalje duboko skriveni negde u nama.
Studija je objavljena u naučnom časopisu „Science“.
