Lekovi za gojaznost sve češće se propisuju deci mlađoj od 12 godina: šta roditelji treba da znaju

Kada je dete gojazno, odluka o lečenju mora da uzme u obzir i njegovo zdravlje i činjenicu da još raste. Nova američka studija pokazuje nagli porast propisivanja lekova koji utiču na apetit kod dece od osam do 11 godina, ali rast broja izdatih recepata nije dokaz njihove dugoročne bezbednosti.

Gojaznost u detinjstvu je složena hronična bolest, na čiji razvoj utiču nasledni, biološki i životni faktori. Zbog toga savet „neka manje jede i više se kreće” često nije dovoljan. Lečenje podrazumeva podršku celoj porodici, a kod određenih pacijenata i lekove. Američka akademija za pedijatriju naglašava da terapija treba da bude prilagođena detetu i njegovim zdravstvenim potrebama.

Šta zapravo znači porast od 310 puta

Istraživanje objavljeno u časopisu Pediatrics obuhvatilo je elektronske zdravstvene podatke više od 3,5 miliona dece uzrasta od osam do 11 godina, sa gojaznošću, ali bez dijabetesa. Analizirano je propisivanje od januara 2019. do 17. juna 2026.

Prema autorima, godišnji udeo dece kojoj su propisivani ispitivani lekovi porastao je sa 0,03 na 9,3 odsto, odnosno 310 puta. To ne znači da ove lekove prima gotovo svako deseto dete u SAD: nalaz se odnosi na posmatranu populaciju sa gojaznošću. Ukupno je tokom celog perioda recept zabeležen kod 0,6 odsto dece iz analiziranog skupa; taj podatak i godišnje stope nisu ista mera.

Lekovi su češće propisivani deci sa pridruženim zdravstvenim problemima povezanim sa gojaznošću, kao i onoj iz socijalno povoljnijih sredina.

Studija prati izdate recepte, a ne dokazuje koliko su deca dugo uzimala terapiju, koliko im je pomogla ili kakve će posledice imati višegodišnje lečenje.

Starosna granica nije ista za svaki lek i svaku zemlju

Lekovi poput liraglutida i semaglutida oponašaju dejstvo hormona GLP-1, koji učestvuje u regulisanju apetita. Mogu da pojačaju osećaj sitosti i smanje glad, ali nisu međusobno zamenljivi niti imaju identična odobrenja.

U SAD je, na primer, liraglutid za lečenje gojaznosti u preparatu Saxenda odobren za adolescente od 12 godina koji ispunjavaju propisane kriterijume. Primena kod mlađe dece izlazi izvan tog odobrenja, što se označava izrazom off-label.

U Evropskoj uniji isti preparat ima odobrenje i za decu od šest do nepunih 12 godina sa gojaznošću i telesnom masom od najmanje 45 kilograma. Terapiju u toj grupi treba da započne lekar iskusan u lečenju dečje gojaznosti. Zato tvrdnja da su svi ovi lekovi svuda odobreni tek od 12. godine nije tačna.

Evropsko odobrenje ne treba automatski prenositi na Srbiju. U dostupnom sažetku karakteristika tog leka na sajtu ALIMS-a navedena je primena kod adolescenata od 12 godina sa gojaznošću i telesnom masom većom od 60 kilograma.

Šta znamo o delovanju kod mlađe dece

Posebno kliničko ispitivanje, objavljeno u časopisu The New England Journal of Medicine, uključilo je 82 deteta od šest do nepunih 12 godina sa gojaznošću. Deca su dobijala liraglutid ili placebo, uz podršku za promene životnih navika.

Posle 56 nedelja, indeks telesne mase, koji povezuje težinu i visinu, u grupi sa lekom prosečno se smanjio za 5,8 odsto, dok je u placebo grupi porastao za 1,6 odsto. To nije isto što i gubitak 5,8 odsto telesne težine, posebno kod dece koja rastu.

Tegobe sa varenjem zabeležene su kod 80 odsto dece koja su primala lek i 54 odsto onih na placebu. Nalazi pokazuju moguću korist, ali ovako malo i vremenski ograničeno istraživanje ne može da odgovori na sva pitanja o višegodišnjoj primeni tokom razvoja.

Cilj lečenja je zdravlje deteta, uz podršku cele porodice

Odluka o terapiji ne donosi se samo na osnovu broja kilograma. Potrebno je proceniti stepen gojaznosti, pridružene bolesti, navike, porodične okolnosti i psihološko stanje deteta.

Lek je deo sveobuhvatnog lečenja, uz odgovarajuću ishranu, fizičku aktivnost i stručnu podršku. Praćenje treba da obuhvati i rast, kvalitet ishrane, podnošljivost terapije i odnos deteta prema hrani i sopstvenom telu.

Roditelji mogu da pitaju lekara: zašto se predlaže baš taj lek, da li je odobren za uzrast deteta, koja se korist očekuje i kako će se pratiti neželjena dejstva. Važno je razgovarati i o tome šta se radi ako terapija ne donese očekivani rezultat.

Detetu su potrebni podrška i lečenje bez osećaja srama zbog prekomerne težine. Gojaznost nije dokaz nedostatka volje, a uspeh terapije ne meri se samo vagom već i zdravljem i kvalitetom života.

(eKlinika.rs)