Pričanjem priča mogu podjednako da se bave i roditelji i vaspitači Foto: Schutterstock
Novo istraživanje, koje su sproveli D’Or Institute for Research and Education (IDOR) i Federal University of ABCD’Or, prvi put je pokazalo da je pripovedanje može da pruži fiziološke i emocionalne koristi deci koja borave na intenzivnoj nezi. Studija je objavljena u Zborniku National Academy of Sciences, a vodili su je dr Guilherme Brockington iz UFABC i dr Jorge Moll iz IDOR.
– Tokom pripovedanja događa se nešto što nazivamo „narativno transportovanje“. Dete kroz fantaziju može da iskusi senzacije i misli koje ga prenose u drugi svet, mesto koje se razlikuje od bolničke sobe, pa je, prema tome, daleko od bolničkih uslova i atmosfere – objašnjava dr Guilherme Brockington, vodeći autor studije.
Pričanje priča od davnina je svojstveno ljudima. Legende, religije i društvene vrednosti protežu se milenijumima kroz usmenost i pisanje. Mnogi uspešni filmovi i romani osvajaju publiku istim mehanizmom – slušanje dobre priče kreće se iz jedne stvarnosti u drugu. Ovaj pokret, vođen maštom, može stvoriti empatiju za događaje i likove koji se kreću prema tumačenju svakog pojedinca.
– Do sada su se pozitivni dokazi za pripovedanje temeljili na„ zdravom razumu “i uzimali se kao osnova uz pomoć koje se interakcija sa detetom koristi za odvraćanje pažnje, zabave i ublaže psihološku patnju. Ali, nedostajalo je čvrste naučne osnove, posebno sa obzirom na osnovne fiziološke mehanizme – objašnjava dr Moll.
Uzimajući u obzir psihološke i biološke procese koji se dešavaju tokom i nakon slušanja priče, istražitelji su došli na ideju da traže naučne dokaze o efektima pripovedanja na kritično hospitalizovanu decu. Ukupno je 81 dete, između dve i sedam godina, sa sličnim kliničkim uslovima, poput respiratornih problema izazvanih astmom, bronhitisom ili upalom pluća, primljeno u intenzivnu negu, u bolnici Rede D’Or São Luiz Jabaquara Hospital u Sao Paulu, u Brazilu. Bili su nasumično podeljeni u dve grupe – 41. dete učestvovalo je u grupi u kojoj su pripovedači čitali dečje priče 25 do 30 minuta, dok je 40. dece u kontrolnoj grupi izgovarali su zagonetke, tokom iste dužine vremena.
Da bi se uporedili efekti dve intervencije, uzorci pljuvačke su sakupljani od svakog učesnika pre i posle svake sesije, kako bi se analizirale oscilacije kortizola i oksitocina – hormona povezanih sa stresom i empatijom. Pored toga, deca su polagala subjektivni test kako bi bio procenjen nivo bola koji su osećali pre i posle učešća u aktivnostima. Takođe su izveli zadatak udruživanja slobodnih reči, prenoseći utiske o sedam karata ilustrovanih elementima iz bolničkog konteksta (medicinska sestra, lekar, bolnica, lek, pacijent, bol i knjiga).
Ishodi su bili pozitivni za sve grupe, jer su obe intervencije smanjile nivo kortizola i povećale proizvodnju oksitocina kod sve analizirane dece, dok je osećaj bola i nelagodnosti takođe ublažen, prema proceni same dece. Međutim, značajna razlika bila je u tome što su pozitivni rezultati dece u grupi ukojoj su čitanje priče bili dvostruko bolji od rezultata u grupi sa zagonetkama. Ova otkrića navela su istraživače da zaključe da je narativna aktivnost bila znatno efikasnija.
– Još jedan vrhunac ove studije je da ona nije izvedena u veštačkom okruženju, već u okviru rutine dečije intenzivne nege. Pripovedanje se radilo pojedinačno, tako što je dete biralo koja će priča biti ispričana. Među ponuđenim knjigama izabrali smo naslove dostupne u običnim knjižarama, i bez unapred definisane emocionalne pristrasnosti, tako da priča ne bi toliko uticala na detetovu reakciju nakon aktivnosti – naglaso je dr Brockington.
Iako je pripovedanje već usvojeno u mnogim dečijim bolnicama, ova studija je prvi čvrst dokaz o fiziološkim i psihološkim uticajima čitanja priča. Istraživači ovu aktivnost vide kao efikasnu i jeftinu terapijsku metodu koja može da napravi veliku razliku u kvalitetu života dece u jedinicama intenzivne nege.
– Smatram da je ova studija jedna od najvažnijih u kojoj sam učestvovao, zbog svoje jednostavnosti, strogosti i potencijalnog direktnog uticaja na praksu u bolničkom okruženju, usmerenih ka ublažavanju ljudske patnje. Kako je to jeftina i izuzetno sigurna intervencija, potencijalno se može primeniti u čitav javni sistem, nakon što veće studije potvrde njenu ponovljivost i efikasnost. Nameravamo da je proširimo i ponovimo u drugim okruženjima i grupama pacijenata i podržimo volontiranje posvećeno plemenitoj delatnosti pripovedanja – kaže dr Moll.
Emocionalni uticaji pripovedanja takođe su otkriveni u rezultatima testa slobodne asocijacije na kraju svake intervencije. Deca u grupi za pripovedanje priča su prijavila više pozitivnih emocija nego u kontrolnoj grupi, kada su bila izložena rečima medicinska sestra i lekar. Na primer, deca iz kontrolne grupe odgovorila su na sliku crteža bolnice rekavši: „Ovo je mesto u koje ljudi odlaze kada su bolesni“. Deca iz grupe u kojoj su čitane priče za istu sliku su rekla: „Ovo je mesto u koje ljudi odlaze da bi se poboljšali“.
Za ilustracije medicinske sestre i lekara primećen je isti obrazac. Deca iz kontrolne grupe su rekla: „Ovo je loša žena koja dolazi da mi da injekciju“, dok su oni kojima su pričane priče govorili fraze poput: „Ovo je žena koja dolazi da me izleči“.
Iako je istraživanje imalo podršku obučenih pripovedača volontera iz brazilskog neprofitnog udruženja Viva e Deike Viver, autori kažu da pričanjem priča mogu podjednako da se bave i roditelji i vaspitači, pružajući tako deci mogućnost da učestvuju u izboru knjiga. Pored smanjenja anksioznosti i stresa, aktivnost omogućava jačanje veza između deteta, pripovedača i ostalih ljudi prisutnih u okruženju.
Autori su takođe primetili da nalazi ovog istraživanja o pripovedanju priča ukazuju na dodatne potencijalne primene za decu koja se suočavaju sa stresom u okolini, poput poremećaja izazvanog pandemijom. Kada roditelji, rođaci ili prijatelji pričaju priče deci to može biti jednostavan i efikasan način za poboljšanje dobrobiti deteta, a i dostupan je svim porodicama.